Geografija imaginacije

Vesna Goldsvorti od 1992. predaje englesku književnost XIX i XX veka i savremenu britansku dramu na Londonskom univerzitetu, gde je magistrirala i doktorirala. Na američkim univerzitetima Sent Lorenc u Njujorku i Baknel u Pensilvaniji gostujući je predavač, a od 2000. godine i viši istraživač za englesku književnost na londonskom Kingston univerzitetu.

Ipak, njena akademska karijera ostala je za širu javnost u drugom planu nakon 1998. godine, kada je Univerzitet Jejl objavio njenu prvu knjigu Inventing Ruritania: The Imperialism of the Imagination; u Srbiji, Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte objavila je 2000. Geopoetika. Ta knjiga se danas čita u paru sa izuzetno važnim delom Marije Todorove Imaginarni Balkan (XX vek, 1999); to dobro znaju, recimo, svi studenti društvenih nauka, a na Zapadu studija kulture.

Dok se Todorova, kao antropološkinja, bavila ukupnim „imidžom“ kakav je o Balkanu kreiran van Balkana, Goldsvorti je, kao književnica, analizirala obrasce o poretku balkanske kulture i njenih stanovnika u obimnoj anglosaksonskoj književnosti, potom na filmu i konačno, sve do današnjih dana, u novinskim izveštajima. Pokazujući da je engleska književnost XIX veka odigrala presudnu ulogu u oblikovanju stereotipa o „Divljem Balkanu“ na Zapadu, Goldsvorti je u društvene nauke uvela i nov teorijski pojam „imperijalizam imaginacije“, kojim je definisala kulturnu kolonijalizaciju Balkana. O tome da je imerijalizam imaginacije izuzetno ozbiljna i štetna pojava govore i njegove dalekosežne posledice koje svoj krešendo imaju u politici.

„O balkanskim narodima se često piše kao o deci o kojoj se treba starati, ali od koje se često dižu ruke. Recimo, u odjeku jednog takvog stava londonski „Gardijan“ je nedavno preneo stav jednog anonimnog predstavnika UNMIK-a na Kosovu: ‘To vam je kao kad oblačite dete: pružite mu pantalone privrede, košulju obrazovanja, sako demokratskih procesa, i tako dalje. A dete sve vreme hoće da istrči napolje i da se igra u gaćama. Ako ga pustimo, povrediće se.’ Taj stereotip o detinjastoj, a divljoj naravi Balkanaca potiče iz ruritanskih romana, u kojima zapadnjaci igraju ulogu odraslih i odgovornih roditelja neozbiljne dečurlije koja bi se, bez roditeljske brige, uglavnom tukla“, rekla je Goldsvorti nedavno u jednom intervjuu.

Njena najnovija knjiga Černobiljske jagode (Chernobyl Strawberries: memoirs; Atlantic Books), koja je po objavljivanju u Evropi naišla na nepodeljeno oduševljenje publike i kritike, i koja se u srpskom prevodu upravo pojavila u izdanju Geopoetike, samo je naizgled od jedne druge sorte. Saznavši da boluje od raka, Vesna Goldsvorti je, sledeći sasvim ličnu potrebu, započela pisanje pisma svom tada dvogodišnjem sinu o svom životu u zemlji u kojoj je rođena, o svojim roditeljima, rodnom Beogradu, o svom identitetu. Budući da je njeno dete rođeno u braku sa Englezom i da živi i odrasta u jednom sasvim drugačijem podneblju, Goldsvorti je želela da mu kaže i nešto o sebi, jer se bojala da će do dana kada on odraste, stereotipi o njenoj zemlji, potpomognuti zaboravom, biti jedina konstanta koja bi mu bila na raspolaganju.

Kako autorka kaže, sa sve većim izgledima o ozdravljenju rasli su i njeni književni apetiti. Tako su nastale Černobiljske jagode, jedna intimna, lična priča koja govori o „lepoti života“ u jednoj građanskoj porodici koja se ni po čemu ne razlikuje od jedne engleske građanske porodice. Goldsvorti kasnije u intervjuima prenosi iznenađenje i zbunjenost čitalaca koji nisu očekivali da će pročitati priču o životu koji se ni po čemu nije razlikovao od njihovih života.

Zato je poruka koju je Vesna Goldsvorti poslala u svojoj knjizi tako dragocena za nas, i tako naša.

Vesna Goldsvorti je u utorak uveče otvorila jubilarni 50. sajam knjiga u Beogradu.

„VREME„: To vaše mesto koje je ostalo prazno nakon što ste otišli, da li je to ista tačka na koju slećete na dan kada otvarate Sajam knjiga? Ili svoju poziciju danas tražite drugde? Verujete li uopšte, imajući u vidu svoj životni put i svoj uspeh, da možemo da promenimo ono što nam je dato rođenjem, ono što je naš nizak start?

VESNA GOLDSVORTI: Nije to ista tačka – i Beograd i ja smo dvadeset godina stariji nego kada sam otišla i imali smo u međuvremenu raznorazna iskustva, neka loša, neka dobra, neka koja smo sami tražili, neka koja ne bismo poželeli ni neprijatelju. I grad i ja imamo svoje ratne priče, ali mislim da se još uvek sasvim dobro prepoznajemo. Možda sam preterani optimista, ali verujem da možemo da promenimo karte koje su nam podeljene rođenjem. Što se mog uspeha tiče… jednog jutra se probudim razmišljajući o tome kako sam srećna što su mi knjige prevedene na strane jezike, ili što sam imala prilike da popijem čašu vina sa nekim od pisaca o kojima sam kao student književnosti u Beogradu samo sanjala, drugog sa mišlju na to koliko bih knjiga tek napisala da nisam ponovo učila da ih pišem na jeziku koji mi je nekada bio stran, a trećeg na sva ona putovanja i i ljubavi koje sam sebi uskratila zato što sam kroz život tako često prolazila sa nosom zabodenim u knjige. Najveći je moj uspeh i sreća možda činjenica da sam najčešće bila u prilici da izaberem čime ću se baviti.

Nosite svoje nasleđe sa sobom, kako kažete. Kako to nasleđe diše u Engleskoj? Kako, recimo, na taj nestvaran tretman izuzetno uspešne književnice, koji imate u Engleskoj, reaguje vaša „srpska“ strana?

Nestvaran tretman: očekivala sam uspeh, priznajem. Objavljivanje memoara inače je jedna po prirodi stvari narcisoidna stvar, ma koliko da je u mom slučaju taj narcisoidni impuls dobroćudan. Ja sam sa obe moje knjige, na veoma različite načine, odlučila da im se prepustim po objavljivanju, da uživam u onoj mašineriji koja u Britaniji određene knjige prihvati i prati, da im dam onu energiju koja je potrebna da nađu svoju publiku, a da ne razmišljam mnogo o tome da bih te iste nedelje i mesece mogla da provedem pišući nešto drugo. Sa Černobiljskim jagodama provela sam sedam meseci na festivalima, na snimanjima, potpisivanjima, putovanjima. Svog petogodišnjeg sina vodila sam često sa sobom i on je već navikao na čitaoce, postere, na majku koja sedi na podijumu i odgovara na pitanja, na život u stilu „utorak je, znači da smo u Edinburgu“. To sam radila verujući da je buka privremena stvar, i da ću se uskoro vratiti na fakultet i nastaviti onaj svoj običan život u polusenci. Moja „srpska“ strana je upravo ona koja mi je možda pomogla da se upustim u avanturu putovanja, da znam da budem hrabra kada nema drugog izbora i da budem cinična kada mi se suviše laska. Mi smo odlični putnici zato što čak i najrazmaženije među nama život nije preterano mazio.

Da li mi uopšte želimo da promenimo Balkan i ono što taj prostor danas znači onima koji su njime determinisani, budući da pokušavamo da ostavimo takav utisak, i treba li po vama tome da težimo?

To je veoma teško pitanje. Ne znam u kojoj meri posle dve decenije imam i dalje pravo na „mi“, a ne želim nikome da popujem sa severozapada. Hajde da na trenutak preuzmem to naše „mi“ koje je na engleski jezik potpuno neprevodivo… Ne znam da li želimo išta da menjamo, ali mislim da u međuvremenu nije loše ni samo ostavljati utisak. Naravno, pod tim podrazumevam želju da uđemo u Evropsku uniju, koja će nas uskoro geografski okruživati, da joj prodajemo robu koju pravimo. Ako ta želja ne postoji, onda je i ostavljanje utiska manje značajno. Mislim takođe da uzimanje istorije pa čak i geografije za konstantu nije produktivna stvar… Stvari se menjaju brzinom munje, 1903. godine Britanci su na Srbiju gledali sa užasom, a 1914. s divljenjem: šta znači jedanaest godina razlike?

Šta vidite kao konstantu Balkana, kao nešto što se ponavlja i pojavljuje kod onih koji su sa njim i voljno i nevoljno identifikovani, i kod onih koji su mu nasuprot? Da li je još tu upravo „Anti–Evropa„, i za „nas“ i za „njih„?

Konstanta Balkana je upravo sažeta u sintagmi „Anti-Evropa“, on je „Evropa koja to još nije“. U tom smislu se simboličke granice Balkana pomeraju a da se sama slika Balkana ne menja mnogo. Podela na „nas“ i „njih“ je retorička nužnost, ali to gde ćemo se „mi“ nalaziti podložno je promeni, i mislim da se već menja. Čak i na svoje mesto na mapi može se gledati veoma različito. Geografi su pre nekoliko godina izdali atlas u kome je Australija bila „gore“ a Kanada „dole“ i to mi je bilo jako zabavno, ali je korisna stvar to što me je to podsetilo na arbitrarnost mnogih mehanizama pomoću kojih zamišljamo svet.

Kako je Balkan oslikan u emigrantskoj književnosti sa ovih prostora, od Vidosava Stevanovića do Dubravke Ugrešić? Da li je i za takvu književnost karakteristično izmišljanje Ruritanije?

Moguće je da je to tačno, ali nisam sigurna opet da i sama znam kako se to zapravo može izbeći. Kada piše o zemlji iz koje dolazi, pisac-emigrant je uvek suočen sa činjenicom da je njegovo iskustvo iz te zemlje u jednom trenutku zamrznuto, presečeno; kada piše o zemlji u kojoj živi, uvek u određenoj meri ostaje stranac. Ako piše na maternjem jeziku, ostaje „prevedeni“ pisac, a ti se slabo čitaju, ako prihvati novi jezik na njemu je uvek pridošlica. Pogledajte Kunderu, Brodskog… svi su oni izmišljali neke svoje češke, rusije, ruritanije. Važno je ipak reći da to u ovom našem globalnom svetu ne mogu da izbegnu ni oni pisci koji ostaju kod kuće. I oni lako postaju vrsni u nekakvoj samoegzotizaciji. Kaže mi jedan prijatelj, estonski pisac: „Kad počnem da čitam roman na estonskom u kome nađem rečenicu ‘U glavnom gradu Estonije Talinu…’, ja znam za koga je on pisan.“

Kojoj slici Balkana danas zapravo možemo da verujemo? Ona koju imamo mi koji smo njim determinisani podjednako je nestvarna kao i slika Zapada. Politika kao područje konstantnog dubokog nerazumevanja ta dva sveta takođe to potvrđuje. Da li je privatna priča, kao u Černobiljskim jagodama, jedini diskurs koji nas danas može približiti istini?

Možda sam ja suviše zavedena duhom poststrukturalizma, ali živimo u jednom trenutku kada su mesijanski narativi, neke velike ideološke matrice, masovni pokreti potrošeni, umorni, čak dosadni. Možda je to i pitanje mog ženskog pola, ali se jako teško učlanjujem u bilo kakve klubove i grupe, i verujem da je privatna priča relevantna i zanimljiva. Nisam sigurna šta znači približiti se istini, ali mi se čini da sam u zbunjenosti nekako najviše svoja. Možda ne umem dobro da odgovorim, ali svakako znam da postavim odlično pitanje.

Kažete da ste, započinjući svoj novi roman, pisali sinu, želeći da upamti i deo nasleđa koji mu dolazi od vas. Borili ste se za svoj identitet ili za njegov?

Borila sam se za njegov identitet, ispisujući svoj, ali ne na neki sebičan način. Nije mi bilo prvenstveno stalo da li će me on pamtiti onako ili ovako, već da to što je jednom polovinom Srbin a jednom Englez bude nešto što će obogatiti svet njegove mašte, svest o tome ko je i odakle dolazi. Možda sam ja baš tipična južnoevropska majka po tome što verujem da će moj sin u svemu biti bolji od mene, pa i u pisanju knjiga. Htela sam da mu ostavim materijala za knjige koje će on tek napisati.

Bili ste dovoljno iskreni da otvoreno govorite o tome da vas iskustvo srpske nacije boli više od istih iskustava drugih nacija. Zbog svega kroz šta smo prošli, postalo je nekako lakše to priznati kada smo egzilu. Šta mislite, zbog čega je ta distanca egzila tako oslobađajuća?

Ja sam to napisala možda baš i zbog toga što sam, kada je reč o udelu mojih srpskih i crnogorskih sunarodnika u ratu i raspadu bivše Jugoslavije, često želela da se jednostavno pravim Engleskinja, da kažem da ja sa tim nemam nikakve veze, da sam otišla pre nego što je sve to počelo. Znala sam da smo negde bili zločinci a negde žrtve, i da mi je lakše da govorim o žrtvama. Uzela sam jednostavno svoj krst i počela da ga razgledam sa svih strana. Nisam sigurna, međutim, da li je meni u Londonu bilo lakše o tome da razmišljam nego nekome na Paliluli.

Kažete da književni memoari u Engleskoj imaju drugačiju tradiciju od one u Srbiji. Možete li to da nam objasnite? Da je uopšte reč o dva ista žanra?

U Britaniji postoji duga tradicija memoarske književnosti, koja je jedna prevashodno književna vrsta, gde je više reč o prirodi sećanja, o ličnom iskustvu, o privatnom životu, a ne o svođenju velikih istorijskih računa, ili obeležavanju sopstvenih dostignuća. Mislim pri tom na tradiciju u kojoj je Virdžinija Vulf pisala Skice prošlosti, ili Radjard Kipling Nešto o sebi. Ja sam, dakle, počela da pišem želeći upravo da proučim prirodu svojih sećanja, način na koji se iz engleske perspektive sećam Beograda. Znači, nemam pretenzija da stvaram istorijski dokument već književnu formu.

Zemlja o kojoj ste pisali u novom romanu je nestala, ali regionalna saradnja koja se od svih nas ovde očekuje i koja se, kako god to sporo i trapavo izgledalo, ponovo uspostavlja, na neki način ponovo rekonstruiše tu zemlju koju vi i dalje vidite na mapi, kako kažete. Kako na to gledate, kakva je budućnost tog prostora?

Mislim da je regionalna saradnja nužnost svih prostora pa i južnoevropskog. Naravno da je spora i trapava, ali kako bi i mogla da bude drugačija posle svega što se dogodilo? Sećam se kako je neki izraelski pisac kada mu je neko rekao: „Neću da pregovaram s neprijateljima“, odgovorio: „A sa kim drugim bi ti hteo da pregovaraš?“ Mislim da smo mi već daleko odmakli od te tačke. Zemlja koju ja i dalje vidim na mapi, kao neku Roršahovu mrlju, neće biti ponovo rekonstruisana, nije verovatno više nikome ni potrebna, ali ja verujem da se za nekakvu suštinu evropskog vredi boriti. Ja i moj engleski muž imamo u porodičnoj istoriji mnogo više onoga što nas spaja nego onoga što nas razdvaja: verujem da se to odnosi i na zemlje iz kojih dolazimo.