Fudbalska igra ogledala

Nakon četiri zbirke priča (Umri muški, Dvije godine hladnoće, U krevetu sa Madonom, Valceri i snošaji) i romana Blagi dani zatim prođu, Vule Žurić je u Ediciji „Reč“ objavio svoj novi roman naslovljen Rinfuz – Fudbalski triler. Žurićev novi roman čita se kao svojevrsni naslednik Basarinih sarkastičnih romana – u urnebesnoj priči o jednoj fudbalskoj utakmici u kojoj se junaci, motivi i posledice udvajaju u vrtoglavom ključu, stvarnost, politika i istorija ogledaju se u svom ogoljenom, najbesmislenijem, obliku. Razgovor sa autorom započinjemo njegovim iskustvima sa šaltera italijanske ambasade i sa promocije knjige izabranih priča, koja se nedavno pojavila na italijanskom jeziku.

„Šalter ko šalter, ambasada ko ambasada… neprobojno staklo između očito dvije zavađene strane. Ja bih, eventualno, da putujem, a onaj srećo s druge strane neprobojnog stakla bi da me u tome spriječi. Obojica poštujemo pravila igre. A pravila su stroga, jer ih zapravo nema. Ovoga puta sam se još pride suočio sa začkoljicom vjerovatno preuzetom iz Gilijamovog Brazila. Ako nemaš obrazac B, ne možeš imati obrazac A i obrnuto. Mađutim, svaka pomisao o mogućnosti zbijanja šale sa (ne)odlaskom u zemlje Šengena i Ševeningena nestaje pri faktu da je mene u Italiju zvala administracija Republike Italije, tačnije predstavnici vlade regiona Toskane i lokalne vlasti Pontedere, grada u kom sam u fudbalskoj sezoni 99/00 uživao stipendiju Međunarodnog parlamenta pisaca, a u okviru projekta ‘Grad utočište’. Tri godine nakon te sezone mirnog življenja u gradiću u kome su za vrijeme Drugog svjetskog rata pravili motore za ‘meseršmite’, a sada proizvode nikad nepopularne ‘vespe’, lokalne i regionalne vlasti, naročito oni zaduženi za kulturu, obezbijedili su sredstva i uz pomoć jedne male izdavačke kuće (Tagete edizioni) objavili izbor mojih priča pod nazivom Stassera a Mezzogiorno (Večeras u podne). Tokom sedmodnevnog boravka u jednom od mojih zavičaja (za sad posljednjem u nizu) imao sam dvije promocije. Jednu za ‘odrasle’ i drugu ‘za mlade’. Ova druga je bila mnogo smislenija, jer sam gotovo tri sata razgovarao sa učenicima tamošnje Filološke gimnazije. Na kraju promocije potpisivao sam primjerke knjige i prišla mi je jedna petnaestogodišnjakinja i rekla mi da je Ruskinja, iz Sibira. Pričali smo na italijanskom. Oboje u još jednom, ko zna kom po redu zavičaju, razgovarajući o nečemu što je ‘ovdje’ i onome što je ‘tamo’ nismo imali vremena da mislimo na šaltere i svijet dokumenata i gadova s jedne i svijeta prirode i ljudi s druge strane neprobojnog stakla. U tom staklu se možda može naći frtalj kile Rinfuza. Riječ je, dakle, o zidu i ma koliko proziran bio, u njemu, na kraju, uvijek vidimo odraz sopstvenog bića.“

„VREME„: U Rinfuzu, pored odličnog jezika, groteska kao da podvlači, i krijući pojačava zgađenost nad lažima zatrpanom stvarnošću, koja može da stane i u rečenice vašeg romana, tipa: „Masa bi da urla, ali ne zna šta„, ili „U ovoj mojoj kolektivnoj nesreći…“. Odakle potreba za ovim i ovakvim romanom, tekstom od koga se vrti u glavi, i čiji se zametak može pronaći u nekim vašim ranijim pričama?

ŽURIĆ: Hvališ jezik Runfuza, a ja se tu nekako osjećam zakinutim. Znao sam da ovaj tekst moram da pišem onako kako je na kraju i napisan, ali prve tri verzije prvog poglavlja bile su ukrašene raznim džidža-bidžama od riječi. Faza Mulijinog ruža, knjige priča koja je objavljena u časopisu „Reč“, potreba da jezik otekne prije nego što samo pripovijedanje i počne još je trajala kada sam počeo sa Rinfuzom. U stvari, to je trebalo da bude još jedna priča u knjizi, ali čim mi se za stolom „Slupotrupa“ pojavio Ćaća, znao sam da od priče nema ništa i da je najmanje što moram da napišem – „fudbalski triler“. Na polovini romana znao sam da je najmanje što moram – „fudbalski triler“ i esej o tom trileru. A čini mi se da se u ragbiju jedna vrsta poena zove baš esej i da se radi o nekoj vrsti pretvaranja, uvođenja u dalji tok utakmice. A čim su u igri dva teksta, dva poluvremena, tu je i utakmica, a gdje je utakmica, tu su i mediji, komentatori i mnogi nivoi istine. Ako je to postmoderna, onda Mančester junajted ne igra fudbal. Nisam, dakle, ništa „izmislio“, a sve što čitaš traži od tebe gotovo nevidljivu interpretaciju tokom pisanja. Svi ti tekstovi, čak i oni nepročitani i nenapisani, dio su jedne velike radosti.

Što se tiče groteskiranja i gađenja, laganja i paradigmisanja, svakako da u Rinfuzu i te kako ima mnogo naše stvarnosti, koju je samo trebalo napisati. U tom „samo“ je sva ljepota utočišta koje ti pruža umjetnost. Radeći, dakle pišući, stalno pišući, naročito kad ne pišeš, jeste piščeva jedina realnost. U tom jedinom prostoru su i humanizam i „sve lepote sveta“ i svijet Konradovog Lorda Džima.

Napisali ste dva romana – Blagi dani zatim prođu (2001) i Rinfuz, koji su, nešto kao Dr Džekil i Mr Hajd vaše poetike. S jedne strane ratovi devedesetih i njihove posledice, a s druge strane, kao u Rinfuzu, potraga za identitetom i smislom u svetu himera popularne kulture. Kakav je vaš odnos prema tom dvojstvu toliko različitih postupaka i poetika? Šta vas primorava na to?

Sloboda je jedina umjetnikova obaveza. Tu mislim i na slobodu da „ne proizvodi“ umjetnost. „Budi ono što jesi, neka prava reč putuje s kraja na kraj“, kaže Cane. U tom putu pravih riječi je odgovor na pitanje o primoranosti na mnogostranost. Sarajevski nadrealisti bi rekli „Ma širok sam, u p…. materinu“, mada je istina upravo u širini tog puta, koji je, valjda nismo zaboravili, „beskrajni plavi krug“, i u sopstvenoj svedenosti. Prostor stvarnosti od pisca traži da ga piše od početka, pa dokle se stigne, bez obzira na to da li krenuo od načina na koji će jedna djevojka da ode iz rata ili od nerazmrsivog upetljaja identiteta i brojnosti u istinitost napisanog.

Dakle, kada govorimo o potrebi za poetikom i postupkom, nikako ne možemo govoriti o onom neprobojnom staklu. Nikakva dva svijeta, nijedan odraz, daleko od ogledala. Samo tvoje jedno jedino lice i lice svijeta u kome postojiš.

Šta je za vas fudbal? Koji igrači i utakmice su deo vaše lične fudbalske mitologije?

Fudbalska utakmica je zbirka kratkih priča. Ali, ako bih još malo razmislio, možda bih vam ipak bez daljeg dvoumljenja potvrdio da je fudbal Crvena zvezda. Ili ipak, možda, Brazil. Bez daljeg zafrkavanja, jasno je da iz metafore nema nazad. Ali, svaki sport zaista ima svoju poetiku, postupak, strategije, svaki sport je rod, vrsta takmičenja je vrsta, a svaka utakmica, svako takmičenje žanr za sebe. Želja da napišem roman o fudbalu postoji već desetak godina i možda su treninzi za taj poduhvat bile one priče o džezu i jedna priča o košarci. Podsticaj sam našao u djelu argentinskog pisca Osvalda Sorijana, kome je, uz Jovicu Nikolića, Rinfuz i posvećen.

Što se tiče lične fudbalske mitologije, utakmica remek-djelo je ona između Dinama iz Kijeva i Barselone, u finalu Kupa kupova sredinom osamdesetih. Dinamo je dao tri gola, Barsa nijedan i gotovo da nisu dodirnuli loptu tokom svih devedest minuta. Igračima Barse kao da je bilo jasno da ono što oni igraju i ono što rade Blohin i društvo (Blohin je još igrao) nisu iste stvari. Inače, više volim utakmice u kojima jedna ekipa dominira, naročito ako ta ekipa nije neki favorit, kao na primjer Kijevo prije tri sezone. Trenutno, volim da gledam utakmice Valensije.

A Zvezda i nije fudbal. Jednostavno, Zvezda je sve ono što nije Partizan.

Ne samo zbog hispanofonih imena junaka romana i „fudbalskog rata“ između Hondurasa i Salvadora, roman budi i neke asocijacije na latinoameričku literaturu. Kakve su (političke, poetičke) „rime“ između Balkana i Latinske Amerike?

Pa u ovaj odgovor se seli i ona priča o antiglobalizmu o, dakle, ideologijama i načinima da se one realizuju. I dok Južna Amerika nikada nije bila zvanično komunistička u njoj je i danas ideja komunizma više nego prisutna, dok smo mi decenijama živjeli u komunizmu koji je danas, ovdje jedna potpuno očuđena riječ. Ne spominje se sa pozitivnim predzankom, nikad. Koliko logični, ovi pravci „razvoja“ situacija ostaju skoro neprotumačeni, pri čemu mogu da govorim samo o situaciji na Balkanu. Nedostaju nam naučni tekstovi posvećeni ideološkom u savremenoj literaturi, nedostaju nam tekstovi, diskusije na temu trenutnog stanja ideologija kod nas. Važno je znati da se, čini mi se, savremena, ona mlađa slovenačka književnost bavi odnosom ideja u tamošnjem savremenom društvu. I kada govorimo o sličnostima i razlikama, komunizmu i antikomunizmu, poideologizovanoj umetnosti i poumetničenoj ideologiji, onda uvek moramo da počnemo od tradicije i njene autentičnosti. Nažalost, srpska vladajuća elita puku po pravilu nameće svoju izmišljenu tradiciju, dok se po narodu, kao jutarnja magla u jesen, uvek povlači neka druga „istina“ o nekim drugim „događajima“. Pitanje je šta književnost tu uopšte može i da ponudi, a pogotovo da traži.

Oslanjajući se na moto jednog poglavlja romana koji ste uzeli iz Kaurismakijevog Čoveka bez prošlosti, pitam vas: gde je vaša otadžbina?

Pa evo, sad shvatam da sam zabrljao, jer taj citat nije iz Čoveka iz prošlosti kako stoji u Rinfuzu, već iz jednog kratkog Kaurismakijevog filma, rađenog za omnibus Deset minuta stariji. Lik rečenicu o posmatranju otadžbine izgovara u kupeu voza. I ne znam šta da ti kažem. Da li da kažem kupe voza, ili ono što se vidi kroz mutni prozor. Ponovo, dakle, imamo to staklo, taj koliko-toliko providni zid između dva bića: čoveka i prirode ograđene međudržavnim granicama u okviru kojih se odvijaju rituali sumnjivih autentičnosti. Odgovor je, najpreciznije, nemoguć. Dakle: Jugoslavija.

S obzirom i na ovde prisutne muzičke reference, kakvu muzičku podlogu, kakav saundtrek biste preporučili čitaocu uz Rinfuz?

Možda neke sevdalinke.