Fina vožnja kroz noć

It’s raining in Baltimore, fifty miles east
Where you should be, no one’s around
I need a phone call
I need a raincoat
I need a big love
I need a phone call
(Counting Crows: Raining in Baltimore)

U Baltimoru je, naravno, padala kiša.
(Jelena Lengold: Baltimor)

Službenica turističke agencije i spisateljica u iznuđenoj ostavci – nameračena ipak da napiše roman, pa kud puklo – sedi u svojoj kancelariji u Beogradu, okružena Krizom Srednjih Godina, i svakog božjeg dana u isto vreme, u dva i petnaest popodne, a to je osam i petnaest ujutru na Istočnoj obali, preko interneta gleda tipa koji izlazi iz kuće u Baltimoru i čeka autobus kojim će se odvesti nekuda – na posao, gde bi drugo? Deliju, naravno, snima ulična kamera, jedna od onih kakvih već i u low-tech Srbiji ima na svakom koraku; slika potom lako odlazi worldwide – danas je na vebu statični landscape nekog mesta, namenjen uglavnom zalečivanju nostalgije onih koji su daleko od kuće, vaistinu sveprisutna pojava. Čovek se, inače, zove Edgar. Zapravo ne: Ona mu je nadenula to ime, ko bi uostalom znao kako se zove anonimni baltimorski službenik, blaženo nesvestan da je Posmatran negde na drugom kraju sveta?! Edgar apokrifnog imena, sa svojim rutinskim životarenjem, funkcioniše kao ogledalo ili simbolički katalizator samoće glavne junakinje (tamo za kompjuterom, „u kutu gdje samoća se zbraja“!); do njihovog susreta, jakako, nikada ne dolazi, a Baltimor ostaje samo jedna atacija u nepreglednom sajber-prostoru.

Jelena Lengold je uistinu originalno i umešno „promešala karte“ za mizanscen svog (prvog) romana. Ovladavši do perfekcije – ne one odlikaške perfekcije: radi se „samo“ o razumno perfektnom i krajnje produktivnom vladanju pričom, jezikom, ekonomijom iskaza – tehnikom pisanja intimističkih proza u kojima se lirsko srećno dopunjuje sa ironijskim, a sve to smešteno u savremeni, realistički (šta god to bilo) gradski milje (v. pripovedačke zbirke Pokisli lavovi i Lift), Jelena Lengold je „lako“ i srećno, bez nusposledica, proširila svoj spisateljski svet na kraći roman Baltimor.

Od bilo čega nalik na njegovo „prepričavanje“ pametno je odustati odmah, no može se reći da se radi o zanimljivom preplitanju junakinjine rekapitulacije dotadašnjih emotivnih, porodičnih lomova i lomatanja, preispitivanja i identitetskih ćorsokaka sa narativnim odsekom – izdvojenim u posebna polupoglavlja i štampanim kurzivom – koji se sastoji od poseta shrinku, tačnije psihijatrici, koja u romanu funkcioniše kao sagovornik za pretresanje svega onoga što se u „osnovnom“ toku priče zbiva. Ovo nije retka „fora“ u anglosaksonskoj prozi, ali ovde se slabo viđa, a u Baltimoru funkcioniše na način superioran svim onim konfekcijskim, bestseleroidnim tražim-se-hoću-li-se-naći eskapadama, kakve danas predstavljaju zamašan segment angloameričke chick–lit produkcije.

Ne zamarajući se mnogo linearnom naracijom, Lengoldova uspeva da joj se priča ipak u svakom trenutku drži „na okupu“, kao i da čitaoca sačuva miljama daleko od svega što bi ličilo na Sredovečno Žensko Samosažaljenje (kao takođe lukrativni savremeni „žanr“): Baltimor je visprena, razorno iskrena ispovest junakinje čiji se osnovni problem sa Svetom možda i ogleda baš u tome da ova beži od svakog stereotipa, čak i onda kada to bekstvo boli mnogo više od pristajanja, od mirenja. Otuda i njeno pretresanje odnosa sa majkom, braka, bivših ljubavi, samoće, vernosti, ne može biti iole konvencionalno, uključujući – to valja posebno naglasiti – i svu onu majke-mi-šokantnu konvencionalnu nekonvencionalnost, okasnelu „revolucionarnost“ zbog koje i muve krepavaju od dosade…

A i sam je taj Baltimor sa tim svojim kišama, kad pogledaš, jedna ironizovana konvencija; zato u njemu mora makar da prorominja sa neba, baš kao i nad Brestom, ili „kao što već kiši u listopadu na otocima“; o mostarskim kišama džaba je trošiti reči. Šalu na stranu, roman Jelene Lengold pripada onoj najređoj vrsti samosvojne moderne proze, visoko stilizovane no nipošto preciozne, besprekorno promišljene, fino vožene kroz noć. Jer, ovo i jeste dragocena noćna knjiga za „unutrašnje emigrante, između četiri zida, između knjiga i ploča“. I ne bi je valjalo propustiti samo zbog toga što joj verovatno neće pripasti onoliko javne pažnje koliko je zaslužila.