Od iskusnog bi se profesora ontologije, uz to aktivnog filozofa, očekivalo da lako objasni, makar na nivou definicije, šta je to čime se bavi, ali to očekivanje zagrebački filozof Lino Veljak neće ispuniti. Definiciju ontologije on obećava, ali ispunjenje obećanja neprestano odlaže, da bi, svaki čas, primetio kako još nije odgovorio na pitanje šta je ontologija. No pre nego što odgovori, zadržaće se još samo na jednom motivu koji, međutim, proguta definiciju sve dok nas autor ne podseti na sopstveno obećanje kako bi ga, potom, neispunio, iako definicija visi u vazduhu, samo što nije, ontologije ima na svakoj stranici, perspektiva je ontološka, pojmovi su ontološki, ali sve ostalo je nekako važnije od definicije i onda se knjiga završi a da znatiželjni čitalac ne sazna šta je, kog vraga, ontologija. Osim ako to, posle čitanja ove knjige, zapravo zna, uprkos tome što nije uspeo da iskamči definiciju. Jer, omnis definitio periculosa est, svaka je definicija opasna i to ne samo u pravu, kako su sugerisali stari Rimljani, već svaka definicija ograničava i negira ono što je izvan nje, a takvo samooograničenje Veljaku ne samo da nije potrebno kako bi odredio ontologiju, već bi definicija ontologije otežala određenje (definicija, naime, nije isto što i određenje: svaka definicija je nekakvo određenje, ali svako određenje nije, istovremeno, i definicija). Potrebno je autoru nešto drugo: pojmovna mreža. U svakom čvoru te mreže ontološka je perspektiva uvezana s nekim drugim pojmom ili s nekim filozofom – s metafizikom, praksom, teorijom, identitetom, istinom, ekonomijom, te Sokratom i Ajnštajnom – čineći, na taj način, gipku strukturu po kojoj se radoznali čitalac, poput filozofskog pauka, kreće bez problema (pojmovna mreža se, naime, baš kao i ona prava, paukova, zatrese gde god da je dotaknuta, gde god se pojave reč i pojam ontologija).
Veljakova strategija uzmicanja (pred definicijom) i izmicanja pojmovima zarobljenim u definicije, deo je filozofske tehnike. Ako uvod u neku disciplinu, bila ona teorijskog ili praktičkog karaktera, započinje definicijom, jedino uvod u filozofiju (ontologiju) počinje izbegavanjem definicije zato što definicija odgovara na pitanje „šta?“ („šta je to?“). Šta je, naime, to što tu stvar o kojoj (se) pitamo, koju nastojimo da definišemo, čini upravo takvom kakvom ona jeste? Pitanje „šta je čovek?“, na primer, očekuje odgovor u kojem ćemo videti po čemu se čovek razlikuje od drugih živih i neživih bića, te šta je to zajedničko svim ljudima, e da bi se čovek utvrdio u svome identitetu. Definicijom, dakle, dobijamo već zgotovljenu stvar, upakovanu, kao što pauk najpre ubrizga otrov u insekta koji se koprca u mreži – da bi ga umirio – a onda ga uredno umota u svoju paučinu i, tako prepariranog, ostavi da se kiseli (do narednog obroka). Drugim rečima, definicija definisanu stvar smešta u unapred otvorene fioke, ona ne traži napor mišljenja nego prihvatanje i poverenje, a to nije filozofska strategija: definicija uspavljuje mišljenje, ona je unapred zgotovljeni obrok posle kojeg sledi slatka dremka. Filozofija je iskustvo filozofiranja, a upravo nas ontologija kao filozofska disciplina uči – jer ona je logos, ona je nekakav nauk – da je pitanje važnije od odgovora, kao što je odnos (mreža) važniji od definicije. Otud kod Veljaka ontologija nije ostavljena sebi i sopstvenom samoodređenju, već ide u paru s metafizikom, istinom, ekonomijom ili etikom, a pisac sugeriše da, ako je već tome tako, ako je ontologija uvek već tu (samo je valja uočiti), onda najpre moramo naučiti da postavimo pitanje ontologije, odnosno ontološko pitanje.
Dobro, i šta je ontologija? Ontologija je umeće da se u pitanje dovede ono „šta“ iz pitanja „šta je ontologija?“ („šta“ je štastvo, suština, ono što jeste). Ovo je ljupka filozofska petlja koja deluje kao žongliranje rečima, kao, da prostite, zajebancija – u malo delikatnijim situacijama, pred nervoznim policijskim istražiteljem, na primer (koji po definiciji nije sklon filozofiji), onaj ko bi se pravio pametan na ovakav način verovatno bi popio šamarčinu – ali insistiranjem upravo na ovakvim zapletima filozofija pokazuje da je stroža disciplina čak i od svoje rođene sestre matematike. Ontologija se, naprosto, pita „šta je šta?“. I kako, sad, da definišemo jednu ovakvu petlju? To on na starogrčkom znači „biće“, „ono što jeste“, a logos znači mnogo toga – za ovu priliku neka znači „govor“ – te bi ontologija bila nekakav govor o biću, o onome što jeste (a, po malo, i o onome što nije, premda kako može biti ono što nije, kako može da jeste ono što nije, e da bi se, sada, govorilo o tome što nije kao da jeste… i prethodna rečenica deluje kao šala, osim što to nije, nego je tek blago ironizovan način na koji se postavlja ontološko pitanje). Eto zbog čega je filozofija stroža čak i od matematike: brojevi i odnosi među njima pretpostavljaju da nešto jeste, dok se u filozofiji, čime god da se bavi, to, da nešto jeste, tek mora dokazati (svaki put i uvek iznova, i tako dve i po hiljade godina). Čak ni ona islednička šamarčina, ma koliko ubedljiva bila, neće filozofa sasvim uveriti da je postojanje neupitna stvar. Eto zbog čega Lino Veljak ne definiše ontologiju, nego, sigurnom filozofskom rukom, plete mrežu filozofskih pojmova koji će nas, pre ili kasnije, navesti na ontologiju kao pitanje o nama samima.
