Filozofija (za srednju školu); autori: Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Republike Srbije, Beograd 2001.
Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti – barem je tako Kant u svoje vreme verovao. Zrelost koja bi prema toj sentenci trebalo da bude kredo prosvećenosti jeste zrelost slobodnog služenja vlastitim razumom, koje bi, sada prema Hegelu, bilo uslov za rađanje filozofije… Kao da su sledili trag takvih misli, pisci novog udžbenika filozofije (za četvrti razred gimnazije i stručnih škola) svoju prosvetnu misiju otpočinju (predgovaraju) upravo polaganjem poverenja u zrelost svojih adresata, u „zrelost mladih ljudi koji se kao maturanti (lat. maturitas – zrelost) prvi put susreću s njom /filozofijom/“.
Prvo uočljivo postignuće ovog udžbenika sastoji se u odabiru imena za oblast čijem je naučavanju namenjen. Takva hvala zacelo može zazvučati pomalo budalasto – ali samo ukoliko se previde „povijesna bespuća“ ovdašnjih kulturnih i prosvetnih prilika. Naime, i pored promene političkog konteksta, onaj pre petnaestak godina zapaćeni trend povratka tzv. izvornim vrednostima, otačko-praotačkoj duhovnosti, nezgaslom plamenu krvi i tla i sličnome, ne samo što nije malaksao nego je – u međuvremenu ponešto mutiran i ponegde ojačan autoritetom države – pronašao i puteve svoje „doinstitucionalizacije“. Pa je tako, recimo škola, u tom stremljenju ka boljoj prošlosti danas postala mesto susreta Crkve i države (eufemistički govoreći), odnosno, tačka urastanja Crkve u državu. Kada je o školskom „prosleđivanju“ filozofije reč, mora se istaći da je teško zamisliti da postoji ijedan od tih programa vraćanja koji u sebi ne bi nosio i zahtev da se „filozofija“ zameni (čistom, izvornom, pa zato valjda i preporučljivijom) „filosofijom“ (slovo „z“ iz „filozofije“ predstavlja „grešku“ u izgovoru; ono baš zato može poslužiti i kao znak transformativnosti te oblasti, znak njenog kretanja i premeštanja, tj. „prljanja“ i udaljavanja od izvora). Stoga se to što tekst novog udžbenika istrajava na „filozofiji“ može razumeti i kao diskretan otklon prema toj još delotvornoj kulturnoj paradigmi, za koju bi fundamentalizam bio tek jedno od prikladnih imena.
Sadržaj ovog učila naizgled ne nudi ništa novo: dijahronijsko izlaganje središnjeg toka zapadne filozofije (sami autori, u Predgovoru, dopuštaju da bi problemsko izlaganje bilo svrsishodnije, no, vele oni, Nastavni program nalagao im je drukčiji pristup). Ali, to je izlaganje jasno i pregledno, opremljeno praktično svim tzv. relevantnim osnovnim informacijama, neopterećeno nuždom vrednovanja filozofije prema Lenjinovom kriterijumu partijnosti, i po svemu tome ono ipak jeste nešto novo, novo u odnosu na stari – Koraćev i Pavlovićev – udžbenik filozofije.
Dok je u ovom potonjem srednjovekovna filozofija obrađena veoma šturo i isključivo kao period stagnacije i propadanja, novi udžbenik o toj sekvenci donosi preko trideset obuhvatnih i s respektom napisanih stranica (većinom od strane V. Cvetkovića); dok je ranije savremenost filozofije svoj vrhunac dostizala u Lukaču i Blohu, sada kategoriju savremenosti zapremaju – između ostalih – i onomad nepomenuti (mada u vreme njegovog pisanja već naveliko etablirani) Kvajn, Rols, Poper, Derida, Fuko; dok je tamo izvesna dogmatska zaslepljenost znala povremeno da dosegne i tačku prelaska u ideološku sumanutost (npr. u oceni analitičke filozofije), ovde kritički tonovi, kada se jave, deluju veoma obazrivo, potkrepljeno i nemaju oblik ubeđivačkih definicija (npr. Cekićeva kritika logičkog pozitivizma ili Cvetkovićeva jugoslovenskog praxisa). Komparativne prednosti nad starim udžbenikom daleko su od toga da bi se ovim (manje-više nasumičnim) nabrajanjem mogle iscrpiti, ali ta relacija nije ono najglavnije čime bi novi udžbenik zavredeo pažnju naše javnosti.
Poseban osvrt zaslužuje početno poglavlje (Određenje filozofije). Pitanje početka odvajkada je predstavljalo jedno od najdelikatnijih filozofskih pitanja i stepen lagodnosti u bavljenju njime nipošto ne raste s opadanjem starosne dobi publike na koju se pri tom računa (osim ukoliko se određeno otaljavanje ili falsifikovanje ne uvuku u taj posao). Mile Savić, pisac tog poglavlja, izbegao je pad u nedopustiva pojednostavljivanja, istovremeno ne precenjujući filozofsku „uvežbanost“ ovdašnjih maturanata. Savić se kroz tu uvodnu zonu probija tako što najpre ukazuje na presokratovsko konvergiranje imena i pojma filozofije, da bi odmah potom uputio i na njihovo kasnije razilaženje, odnosno na nemogućnost nedvosmislenog definisanja filozofije u današnjem dobu. Opisujući tako filozofiju kao otvoreno polje, on, zapravo, svu aporetičnost filozofije, njenu nepozitivnost, ispostavlja ne kao nešto što valja smeniti ili prevladati, već kao odliku koja je čini kadrom da težište stavi pre na formulisanje pitanja nego odgovora, i u tome pronalazi razlog njene izuzetnosti, njene različitosti spram drugih vrsta znanja (i „duhovnih“ delatnosti). Naročito je bitno to što u ostatku udžbeničkog teksta takvo razumevanje filozofije biva implicitno podržano – što znači da o filozofskom nizu od Talesa do Liotara nijednog trenutka nije pisano s nekog krutog stanovišta o pravim i definitivnim svrhama ili ulogama filozofije.
Valja napomenuti i to da je čitanje ovog udžbenika znatno olakšano time što njegov tekst prate na marginama ispisani osnovni pojmovi (kojima se na kraju svakog poglavlja pridružuje spisak ključnih pojmova), kao i relativno česti tabelarni prikazi. Na kraj knjige je, kao dodatak, stavljen i dosta podroban, trinaestostrani rečnik filozofskih termina (i kod Koraća i Pavlovića je postojao takav jedan rečnik, u kome se kao važniji termin moglo pronaći „drugobivstvovanje ideje kod Hegela“, ali ne i „antinomija“ ili „metod“).
Ovakva vrsta štiva redovno je veoma ranjiva na prigovore koji se tiču stvari – prema prigovaračevom uvidu – neopravdano izostavljenih ili nedovoljno obrađenih. Ni ovaj udžbenik ne može se od njih odbraniti. Ali, zaboga, pa zar ćemo tugovati ili se žestiti zbog toga što nam srednjoškolska omladina neće steći solidna znanja i o Fojerbahu, Ejeru, Lakanu, Delezu, Rortiju i još ponekome? Tâ i sa ovih postojećih 312 stranica udenutih joj u zadatak njena će zrelost (ili, pak, strpljenje) u sasvim dovoljnoj (možda čak i zabrinjavajuće velikoj) meri biti stavljena na probu.
