Ako je suditi po tome kako stvari stoje na srpskim univerzitetima, filozofija i humanističke nauke sve dublje tonu u mulj beznačajnosti, te se neuka srpska vlast – ako je suditi po tome kako se ponašaju dekanice i dekani bliski vlasti – nosi mišlju o ukidanju nekih katedri, pre svega filozofije, naravno, kao najnekorisnije od svih nekorisnih stvari na ovome svetu, a odmah su tu i antropologija, recimo, klasični jezici ili sličan otpad koji se ne može čak ni reciklirati, a samo jede pare. Katedre za filozofiju jedva napabirče dvadesetak studenata godišnje (a i to je mnogo, šta će nam toliki zgubidani i paraziti), dok se na klasične jezike Beogradskog univerziteta (ako je informacija tačna) prošle godine upisao jedan student (slovima: jedan). Što je sasvim u redu. Kome su, uostalom, potrebni starogrčki i latinski jezik? Ne znamo ni novogrčki, šta će nam još i starogrčki? Ili ne daj bože latinski koji se, uza sve, piše latinicom. S takvim idejama o ukidanju bespotrebnog – za razliku, na primer, od nasušno potrebnih stadiona (pri čemu ne treba nikako prevideti bliskost imenica stadion i stado) – ide obavezna priča o tome kako se na taj način štede novci, te da situacija nije bolja ni drugde u svetu. No, novac koji odlazi katedrama za filozofiju i humanističke nauke na nivou je statističke greške, a ni stvari u drugim sredinama uopšte ne stoje tako rđavo kako stoje u Srbiji. Neuka srpska vlast ili nije upućena kako stvari stoje drugde (sasvim moguće), ili ne govori istinu (što je sasvim sigurno). A dovoljno je baciti pogled na ne tako daleku Sloveniju gde filozofija i humanističke nauke cvetaju, o velikim filozofskim scenama poput francuske, nemačke, italijanske ili sve zanimljivije skandinavske, ni da ne govorimo. Čak ni u Rusiji stanje nije tako beznadežno kao u Srbiji. Pomenimo samo Aleksandera Etkinda i Oksanu Timofejevu, a na desetine ih je još od kojih se ne zna ko je zanimljiviji od koga. Za učenje filozofije ne treba mnogo više od krova nad glavom (Aristotel je čak voleo da šeta sa svojim učenicima), klupe i stolice ako može, eventualno tabla i kreda. A da, i knjige. Ne, naravno, knjige koje otkupljuje Ministarstvo kulture – to nisu knjige nego partijsko smeće – već knjige koje će, zahvaljujući pametnoj kulturnoj i obrazovnoj politici, biti lako dostupne studentima. Ali ne, filozofiju valja ukinuti, a s njom i još po koju disciplinicu.
Razlozi za nemar vlasti, čak i neprijateljstvo prema filozofiji, jasni su i najmanje zanimljivi. Filozofija stvara slobodne ljude, građane koji misle svojom glavom, a svaka autoritarna struktura zazire od učenih i slobodnih ljudi. Legitimnim se, međutim, može učiniti pitanje o tome gde bi se toliki filozofi i humanistički naučnici zapošljavali, šta bi oni (i gde?) po završetku studija radili? To je, međutim, slabo pitanje jer, opet, dovoljno je pogledati kako stvari stoje u manje nesrećnim sredinama nego što je Srbija. Uz to, pitanje o prevelikom broju visokoobrazovanih ljudi kukavičje je jaje koje se potuljeno uvaljivalo širokim narodnim masama i poštenoj inteligenciji još od socijalizma (premda je tadašnja praksa, mora se priznati, bila drugačija). Sećamo se samo naših zabrinutih stričeva i tetki s hladnom trajnom, koji su coktali sve pitajući se gde će se svi ti silni doktori, bože me prosti, koje kao na traci proizvode medicinski fakulteti, zaposliti? No, gle čuda, upravo je veliki broj novoproizvedenih lekara stvarao finu konkurenciju, te su morali da se nadmeću, da grizu, da uče i da se specijalizuju, a oni manje vredni i manje sposobni su, logično, otpadali. Tada su i lekari u provinciji napredovali, bilo je kvalitetnih specijalista i hirurga, pa se čak i u provinciji, za razliku od sadašnjosti, mogla pregurati i teža bolest. Drugim rečima, slobodan (a ne partijski uslovljen) prostor za kretanje učenih ljudi preduslov je kvalitetnih usluga i prihvatljivog života. Država je, u takvoj konstelaciji, tek servis koji obezbeđuje zakonski okvir i jemči slobodu.
No, reći će nepažljivi čitalac, od nedostatka filozofije, ili, šta-ti-ja-znam, antropologije, ne umire se kao što se umire od nedostatka crvenih krvnih zrnaca. Svakako. No, umire nešto drugo. Umire sposobnost društva da se orijentiše i opstane u svetu.
Mnogo je mesta u savremenim slobodnim društvima na kojima filozofi pronalaze svoje mesto. Evo Slovenija, na primer. Ima ih u velikim kompanijama jer kompanijama je stalo da postoje oni koji će uočiti probleme i suprotstaviti se rđavim odlukama. Eno ih po institutima jer slobodnim su društvima potrebni učeni ljudi koji umeju javno da artikulišu uslove mogućnosti slobode. Eno ih po političkim partijama, jer političke su partije žile kucavice slobodnih društava, a filozofi su im potrebni da bi promislili ciljeve (u slobodnim društvima cilj partije nije puka vlast, već dobrobit zajednice), propitali sredstva (u slobodnim zajednicama nasilje – zar uopšte to treba reći? – nije sredstvo, već krivično delo), te sagledali lanac delovanja. Eno ih po dobro raspoređenim domovima kulture gde, o trošku države, vode debatne klubove, jer u slobodnim zemljama javni razgovori su isto što i odbrambene ćelije zdravog organizma. Eno ih u redakcijama slobodnih medija gde im ne pada na pamet da pognu glavu pred nasilnicima (poput Janše). Eno ih gde vode filozofske terapije koje se bitno razlikuju od psiholoških i psihijatrijskih. I sve to jer obučeni filozof, obučeni humanistički naučnik, ume da uoči veze tamo gde ih neobučeno oko ne vidi. A upravo se sposobnost uočavanja veza između naizgled nevezanih stvari, ljudi i pojava, tradicionalno naziva mišljenjem.
