Fešta za pamćenje

Čak i neupućeni posmatrač mogao je da primeti da se te večeri na ulicama Pariza, mokrim i klizavim od sitne kiše, događalo nešto neuobičajeno i vanredno. Uniformisani pripadnici vojske i policije sa dugim cevima, zbog još uvek važećeg vanrednog stanja u zemlji, mrko su posmatrali reke ljudi koji su išli ka velelepnom Stadionu Francuske (Stade de France). Nekoliko „prstenova“ kontrole, civilnih i službenih podjednako, pretresali su i kontrolisali prisutne, kako na koncertu čuvene irske grupe U2 ne bi bilo nikakvog incidenta.

Stad d’ Frans nalazi se u osetljivom predgrađu Sen Deni, koje važi za jednu od najvećih „geto-zona“ grada zbog velikog broja stanovnika iz Afrike i regiona Magreba. Nakon što je u novembru 2015. Pariz postao meta serije terorističkih napada, od kojih je najsmrtonosniji bio onaj u koncertnoj dvorani Bataklan, nije bilo prijatno pomisliti šta sve eventualno može da krene naopako. Znajući da se te kobne večeri bombaš samoubica razneo upravo ispred samog Stad d’ Fransa, u vazduhu se osećala čudna napetost. U masi od 80.000 ljudi, na relativno malom prostoru, jasno je bilo da svi mogu postati više nego nezaštićene mete.

Sa jedne strane, koncept „The Joshua Tree Tour 2017“, kako glasi naziv aktuelne turneje kojom se obeležava 30 godina od izlaska istoimene ploče, osmišljen je da nostalgično podseti na trenutke kreativnog i muzičkog zenita rok grupe iz Irske. Međutim, antiratne, ljubavne, ali i poruke kojima su U2 oštro kritikovali tadašnju „reganovsku“ Ameriku, aktuelnije su danas nego pre tri decenije. U svetu u kojem besne ratni plamenovi na Bliskom istoku i mnogim drugim krajevima planete, gde sve miriše čak i na sukob nuklearnih sila, u civilizaciji kojom vladaju Donald Tramp i gomila drugih autoritarnih lidera širom sveta i gde ljudi moraju iznova da se bore čak i za osnovna prava, u takvom svetu, dakle, vredelo bi iznova slušati muzičko remek-delo s kraja osamdesetih godina prošlog veka.

Kao gost koncerta nastupio je kreativniji od čuvene braće Galager, gitarista i autor većine pesama grupe Oasis, Noel, sa svojim novim bendom High Flying Birds. Zahvaljujući odličnom izboru pesama, što iz opusa svog nekadašnjeg benda, što iz potonje solo karijere, Noel Galager bio je pravi izbor za predgrupu i odlično je zagrejao nestrpljivu publiku. Njegov bend svirao je tačno jedan sat, a sâm Noel Galager priznao je da se nikada nije toliko zabavljao na nekoj turneji kao ovaj put.

Neposredno pred početak nastupa glavnih zvezda, osim bukom i pljeskanjem, publika je U2 „dozivala“ uspelim stadionskim „talasima“, koji su se prenosili sa tribina sve do partera i nazad.

Nešto pre devet, uz zvuke fenomenalne pesme Dejvida Bouvija Love is Lost, popularni Irci pojavili su se na sceni i fešta je mogla da počne. Već uvodna numera Sunday Bloody Sunday podigla je publiku na noge, a U2 su izborom narednih pesama pokazali da su vrlo raspoloženi za svirku. Kao u stara koncertna vremena, bez ikakve zaslepljujuće tehnologije, bez uključenih LED ekrana, centralnih reflektora i lasera, U2 su svirali pesme sa albuma War i Unforgettable Fire, ploča koje su prethodile njihovom najpoznatijem delu iz 1987. godine. Nedugo zatim, upalila su se svetla, a ogromni LED ekran (61×14m) zasijao je punim sjajem. To je bio znak da je na red došao i centralni deo svečanosti – izvođenje albuma Joshua Tree u celosti, sa redosledom pesama kao na albumu. Prve četiri pesme iz tog seta, uživo su zvučale toliko dobro i upečatljivo, da ih je publika horski pevala, kao u transu.

Pomišljalo se, prirodno, da li U2 nakon duže od četiri decenije postojanja, nekoliko stotina miliona dolara zarade i hiljada održanih koncerata, uopšte i mogu da budu dovoljno „iskreni“ u svojoj muzici, ili da proizvedu autentične emocije koje bi na pravi način uzdigle publiku. Međutim, U2 su bili u vrhunskoj formi, a frontmen Bono je, gotovo neočekivano, pevao kao u najboljim danima. Videlo se da im pariski nastup prija i da sa strašću izvode svoje čuvene numere. Jedan od vrhunaca koncerta bilo je izvođenje pesme Exit, koja je na ekranu iza benda bila snimana i dočarana u crno-beloj tehnici. Na taj način, delovala je kao da je „ispala“ iz njihovog koncertnog filma „Retl end Ham“, koji je potpisnik ovih redova, još kao školarac, davno gledao u bioskopu Odeon u Beogradu.

Kontroverzni frontmen, koga zbog brojnih povoda već godinama optužuju za licemerje i aroganciju svojstvenu onima koji bi da upravljaju globalnim društvenim tokovima, ni tokom boravka u glavnom gradu Francuske nije mogao bez visoke politike. Njega je, naime, u Jelisejskoj palati primio predsednik Emanuel Makron sa suprugom Brižit. Bono je, prenosi tamošnja štampa, francuskom šefu države predstavio rad svoje nevladine organizacije One, koja se bori protiv ekstremnog siromaštva i za prevenciju bolesti, naročito u Africi. Makron je obećao da će Francuska povećati izdvajanja za ove akutne civilizacijske probleme. Francuski dnevni list „Kroa“ naveo je podatak da je Bonova organizacija do sada prikupila 37,5 milijardi dolara za brojne zdravstvene projekte, kao što su svetska borba protiv side, tuberkuloze i malarije.

Na koncertu te večeri, međutim, nije bilo ni traga politike, osim Bonovog priznanja publici da je „ljubav prema Americi“ koju su svi u bendu osećali osamdesetih bila „samo fantazija, a ne realnost“ i da se to „često dešava zaljubljenima“. Samo sjajna kombinacija energije, nataloženog izvođačkog iskustva benda i interakcije sa publikom. Uz fantastične vizuelne i zvučne efekte, po kojima su U2 uvek bili poznati, muzičari iz Dablina pružili su u gradu svetlosti ubedljiv dokaz da su još svetlosnim godinama udaljeni od najbližih pratilaca iz muzičkog šou-biznisa. Možda bi upravo zbog toga, nakon ove izuzetno uspešne turneje, grupa mogla da obustavi koncertne aktivnosti. Bolje od ovoga teško da će moći!

Mada U2 već skoro dve decenije kreativno tavore, uz činjenicu da im u tom periodu nije pošlo za rukom da naprave ploču kakva dolikuje muzičarima njihovog formata, jedno je sigurno: ne mora se voleti U2, još manje Bonova (para)politička prose*avanja, ali svako, makar jednom u životu, treba lično da se uveri zašto je takav spoj kvalitetne muzike, tehnološke inovativnosti, transportne logistike i neverovatne energije koju kvartet iz Irske nudi uživo svojoj publici, nedostižan za 99 odsto izvođača u savremenoj muzičkoj industriji. Francuska štampa u superlativima je pisala o nastupima U2 u Parizu. Francuski „Figaro“ istakao je da je koncert bio „emocionalna kupka“, „Mond“ ga je nazvao „grandioznim“, a „Parizijen“ napisao da je „ceo stadion bio kao jedan“.

Za kraj, U2 su ostavili pesme sa briljantnog albuma Achtung Baby, a naizgled poslednju numeru, besmrtnu baladu One, publika je horski otpevala. Stadion su u tom trenutku osvetljavali samo mobilni telefoni. Nakon nje, publika je polako krenula da se razilazi, ali bend je imao drugačije planove. „Ovo je naš prvi singl“, rekao je Bono, a U2 su krenuli da sviraju pesmu I Will Follow sa njihovog debi albuma iz 1980. Time su nas konačno ispratili. Bilo je vreme da se svi raziđemo u vetrovitu parisku noć.