Bio je to jedan od najranijih zapamćenih refrena mog detinjstva, a dopirao je iz starog, krčećeg radija sa onim belim dugmićima, i sa nestvarno zvučećim imenima stanica kakve behu Hilversum, Beromuenster, Stockholm ili San Marino; no, dakle, taj zvučni melanž beše ovakav: harmonika dugmetara plete neku poletnu ćirilicu, a onda se začuje usklik au–to–bus, praćen nekom džidža-bidžom koja je ispuštala nekakav čegrtavi zvuk. Beše to Drugi program Radio Beograda, špica emisije „Autobus u pola šest“, svakog radnog dana u narečeno vreme, posle podne. Megapopularan predvečernji show, miks narodne muzike i vedrih pošalica za široke narodne mase, nešto kao prethodnica potonjeg „Karavana“, sa Prvog programa, a koji će obeležiti osamdesete. Dobro, posle će doći „Tup-tup“ i još ponešto, ali će taj Drugi svejednako patiti od stanovite permanentne krize identiteta, odveć apartan da konkuriše Prvom, a opet, nedovoljno drugi da bude stvarno, namerno i smisleno Drugačiji.
I tako je to nekako taljigalo do tog drugog marta godine 1987, kada će Drugi program Radio Beograda oficijelno otpočeti transformaciju u „radio kulture i umetnosti“, na užas ljubitelja onog spomenutog zvučnog autobusa, sas prateće atrakcije. Dobro, nije se to sve baš obnoć izdešavalo, potrajalo je nekih godinu-dve dok je ta koncepcija koliko-toliko zaokružena i realizovana, ali tog je dana jedna manje-više nova ekipa na čelu sa Đorđem Malavrazićem – koji će, uz kraće i duže prekide, urednikovati na Drugom do dan-danas – krenula u tu programsku avanturu, čiji je jubilej ovih dana decentno obeležen na frekvencijama ovog programa (u Beogradu 97,6 mHz, u Novom Sadu 96,5 mHz).
Čudna je ta stvar, pomalo zlokobna: upravo u godini kada započinje duboki i dugotrajni sunovrat i osramoćenje Srbije, jedan radio program, pa još „državni“ par ekselans, okreće se kulturi. Čuj, kulturi? Grđe nedoba za to se od konca osamdesetih i celih devedesetih jedva i moglo zamisliti, otuda i nije čudo da je i Drugi, posle početnih uspeha, tamo negde 1992–93 – kada je, uostalom, definitivno slomljena kičma celog Radija – zapao u letargiju, metiljavost i kompromiserstvo, preguravši devedesete uglavnom više pazeći da se ne bruka (to je bilo rezervisano za Prvi…) nego što je baš uspevao da se proslavi. No, vratimo se na tren tim „početnim uspesima“: emisija „Niko kao ja“, tobože „omladinska“ – odrastoh u socijalizmu, ali nikada ne dokonah šta bi ta glupa floskula imala značiti – bila je izvanredan, dostojan odgovor sve mračnijim i ružnijim vremenima Srbije i ex-YU u osvit devedesetih; na kraju su joj Zli Gnomovi ipak došli glave, ali su se kroz tu emisiju prekalili, recimo, Svetlana Lukić, Svetlana Vuković, Danica Vučenić, Sanda Savić, Jugoslav Ćosić… Malo li je?!
Toliko o prošlosti, mračnoj i(li) slavnoj. Posle Petog oktobra, u vremenu tranzicije, Drugi se lako otresao komesarskih (iliti nacionalnoradeničkih) političkih okova, što je odlično, ali ga samo po sebi ne razlikuje od inih: u srpskom FM etru odavno više nije aktuelan problem manjka slobode – pre će biti da je problem viška prostote. Zato se tek sada, u vreme bujanja srpske varijante kapitalizma, vidi prava vrednost u međuvremenu inovirane, razrađene, doterane koncepcije Drugog programa, pod zgodnom devizom „elitizam za sve“: Drugi program je namenjen pismenim i inteligentnim slušaocima, bez obzira na svetonazor. Ne mogu da zamislim ništa provokativnije, ništa subverzivnije od toga! Na Drugom se, zamislite, povazdan nadugačko, bez infantilnog pajtanja sa sagovornicima i slušaocima i vaskolikog „zabavnog“ kreveljenja govori – neretko čak i kompetentno, bog te! – o knjigama, pozorištu, muzici, filmovima, o društvenim fenomenima, o političkim idejama i kontroverzama. I sve to uz normalnu muziku svih vrsta i (gotovo) bez reklama. Da li je tako nešto uopšte moguće ovde i danas, usred diktature japija, tih skojevaca današnjice? Pravo da vam kažem, ponekad se i sam pitam kako to opstaje, i dokle će tako… Da l’ mi je strepnja dublja od nade, ili obrnuto…
Otkriću vam jednu sramotnu tajnu: ja plaćam pretplatu za RTS. Da li mislite da to radim da bih finansirao one guske što se prenemažu po TV ekranu umesto da čuvaju ovce, a na koje su – guske, ne ovce – državni TV bosovi tako ponosni? Jok, naravno. Plaćam je samo zato što u tom nesrećnom RTS-u još postoji taj skrajnuti entitet zvan Radio Beograd, pre svega njegov Drugi i Treći program. Kada bih mogao nekako da uredim da svaki od mojih 300 (sada već 350) dinara ide na tu adresu – a ne tek mrvice, kako je sada – bio bih platiša potpuno mirne savesti, štaviše, ponosan na svoj doprinos Opštoj Stvari, jednoj možda donkihotskoj ali časnoj borbi protiv Sistematske Kretenizacije. Tja, kako god: srećan rođendan, i dajte što više tog „elitizma“ za što više ljudi! Jer tome, baš tome služi javni servis, sve ostalo je demagogija, kapric, bildovanje sujete. A ovi ostali neka se i dalje lepo zabavljaju, za bolje i nisu.
