Fotografije francuskih fotografa iz 19. veka na izložbi koju je priredio Čedomir Vasić
Baveći se službenim odelom u Srbiji, Čedomir Vasić, slikar i profesor Fakulteta likovnih umetnosti, otkrio je fotografije sa potpisom Photographie internationale, De Jongh Frères, (Međunarodna fotografija, Braća De Žon) koje su snimljene u Beogradu maja 1888. godine, i zainteresovao se za njihove autore. Rezultat njegovog osmogodišnjeg istraživanja je izložba fotografija Braća De Žon u Beogradu 1888, u Kulturnom centru Beograda (6–29. mart), i istoimena knjiga.
Na izložbi je predstavljeno dvadeset šest fotografija, koje prikazuju ličnosti iz školskih ustanova, vojnih jedinica, žandarmerije i policije. Dva snimka prikazuju kralja Milana Obrenovića sa društvom i diplomatskim korom.
ATELJE: Braća De Žon – Viktor Eduar, Leon Fransis i Ogist Kleman, potiču iz švajcarske porodice sa fotografskom tradicijom dugom četiri generacije. Njihov fotografski atelje „Braća De Žon“, koji su osnovali u Nejiu kod Pariza, bio je aktivan u poslednjim decenijama 19. i početkom prošlog veka. „Tokom manje od dve decenije braća De Žon razvijaju značajnu fotografsku aktivnost koja prelazi granice Francuske i odvija se po čitavoj Evropi, od Alžira do Rusije. Obilaze mnoge zemlje i prave brojne snimke ljudi i krajeva koje pohode. Njihova specijalnost, sudeći po dostupnim snimcima, bili su grupni portreti i arhitektura, ali i industrijska fotografija“, kaže u razgovoru za „Vreme“ profesor Vasić.
Posao su vrlo dobro organizovali, stariji brat je radio u ateljeu, a mlađa dvojica su putovali i snimali. Snimke su radili na staklenim pločama, a ploče su slali u Pariz na razvijanje. „Brzo su postali poznati, ali kasnije i zaboravljeni. Već 1903. prekidaju rad, atelje ustupaju drugom fotografu, verovatno uz neki finansijski aranžman, i sva trojica prestaju da se bave fotografijom. Postaju rentijeri, idu u lov i ribolov i ne rade ništa! Uživaju! Baš kao i njihov otac nekoliko decenija ranije“, priča profesor Vasić. Čukununuk jednog od braće koji je došao na otvaranje beogradske izložbe, kazao je profesoru Vasiću da se potomci nisu mnogo bavili slavnim precima i da je vrlo malo fotografske zaostavštine ostalo u porodici.
U ateljeu „De Žon“ radili su pre svega komercijalne, propagandne fotografije. Dolazili su u gradove po pozivu i klijentima isporučivali foto-albume dogovorenog sadržaja. Činjenica da su braća De Žon napravili veći broj snimaka zvaničnika, osoblja i odaja papskog dvora u Rimu i objavili ih kao štampani album, nagoveštava da su braća imala poverenje visokih krugova Katoličke crkve iako su bili protestanti. „Mogli su da snimaju sve osim samog pape Leona XIII. Njegove privatne prostorije, tajne prostorije, sve njegove službenike, gardu, ali ne i njega. Pošto su završili album sa fotografijama i odštampali ga kao knjižicu, dosetili su se da, kada već nemaju Leonovu sliku, snime voštanu repliku pape iz Muzeja voštanih figura, pa da nju smeste na prvu stranu knjige. Kada su mu predali knjigu, papa im je rekao: ‘Mmm, nisam ni primetio da ste me snimili!’“, priča Vasić.
EVROPA: Najznačajniji trenutak u njihovoj karijeri je boravak u Rusiji, na carskom dvoru, početkom devedesetih godina 19. veka. Osim carske porodice, fotografisali su ljude iz različitih slojeva, gradove, arhitekturu, spomenike, živopisne predele, seoske svečanosti, narodne nošnje, poljoprivredne alatke i industrijska postrojenja. „Fotografija koja ih je proslavila, Ruska carska porodica (La famille imperiale de Russie), prema ruskim izvorima, nastala je 1891. godine pred dvorcem u Livadiji na Krimu, povodom srebrne svadbe Aleksandra Trećeg i carice Marije Fjodorovne. Ova fotografija, na kojoj su Aleksandar Treći i dvadeset četvoro članova carske porodice Romanov, postala je komercijalni hit i kao takva bila je mnogo puta umnožavana i u kasnijim vremenima“, kaže naš sagovornik. Posle ovih poslova braći se otvaraju vrata Evrope. Dobijaju titulu carskih fotografa i stavljaju je u zaglavlje poslovne korespondencije.
Specijalizuju se za vojnu, školsku i industrijsku fotografiju. U Francuskoj postaju „Ovlašćeni fotografi Ministarstva rata, vojske i mornarice i Državne administracije“. Fotografije braće De Žon, kaže profesor Vasić, svedoče o ekonomskoj logici koja je već krajem 19. veka prepoznala važnost reklamne fotografije u borbi na tržištu. Na velikom broju njihovih fotografija predstavljena su industrijska preduzeća i manufakture u Francuskoj, Švajcarskoj, Rusiji, Nemačkoj, Italiji. Kapitalan doprinos društvenoj i kulturnoj istoriji braća daju snimajući fabrička i industrijska postrojenja, radnike i poslodavce na radnom mestu. Snimaju i stambene objekte, društvene prostorije, škole i obdaništa za radničku decu, radničke bašte ili radničke skupove, dajući kompletnu sliku života i standarda zaposlenih, što, prema rečima našeg sagovornika, predstavlja i vid društvenog angažmana. „Njihove industrijske fotografije, naročito predstave radnih procesa, sada se smatraju najvrednijim delom njihovog opusa, sudeći prema cenama na aukcijama“, kaže Vasić.
BEOGRAD: U Beogradu su braća De Žon boravila tokom aprila i maja 1888. godine. Razlog dolaska braće De Žon profesor Vasić nalazi u dnevničkim beleškama dr Vojislava Bakića, upravnika Učiteljske škole, u kojima je 21. aprila 1888. godine po starom kalendaru, zapisano: „Francuski fotografi su slikali naše đake i nastavnike (za parisku izložbu).“ Nastanak fotografija bio je, dakle, vezan za vrlo ozbiljne pripreme koje je Kraljevina Srbija sprovodila za nastup na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. Predstavljanje nastavnika i đaka najvažnijih obrazovnih ustanova, Učiteljske škole, Prve beogradske gimnazije, Realke, Bogoslovije ili Vojne akademije i Veterinarsko-potkivačke škole, zatim vojnih komandi, jedinica i njihovog naoružanja, imali su za cilj afirmaciju prosvetnih i vojnih dometa srpske države. „U Evropi je razumevanje značaja prosvete bilo veliko u 19. veku, pa i kod nas, što sada izgleda možda čudno. Uzimajući u obzir civilizacijski istorijski trenutak, vidljivo je da se Srbija, koja se osamostalila tek 1878. godine, trudila da uhvati korak sa svetom. U duhovnom civilizacijskom smislu Evropa u 19. veku nije bila ništa manje povezana nego sada, naravno bilo je političkih sukobljavanja, na kraju to je dovelo do Prvog svetskog rata, ali civilizacijski, društveno, težilo se ka integraciji. Sada administracija guši prirodnu potrebu za povezivanjem. Ono što je nama posebno važno je da je Srbija tada tražila i našla svoje mesto u toj Evropi“ priča Vasić.
Beogradske fotografije braće De Žon su značajne za našu kulturnu i društvenu istoriju zato što prikazuju niz ličnosti koje će odigrati važnu ulogu u budućim vremenima. Profesor Vasić je uspeo da identifikuje mnoge profesore beogradskih škola: Đorđa Stanojevića, profesora fizike i mehanike, Marka Leka, profesora hemije, kompozitora Stevana Mokranjca, lekara dr Milana Jovanovića-Batuta i mnoge druge. Na dve fotografije nalaze se kralj Milan i diplomatski kor, u dvorskoj bašti u Beogradu. Prva je u vlasništvu Jelisejskog muzeja u Lozani, prikazuje srpskog kralja dok sa društvom igra kroket. Druga, nazvana U krugu zvanica, poznata iz knjige Vladana Đorđevića Golgota, prikazuje kralja Milana u društvu dama i gospode u ležernoj atmosferi prolećnog teferiča. Iako su koncipirane kao grupni portreti, ove dve fotografije prikazuju jedan neobavezni trenutak u kraljevom životu i imaju karakter žanr-scene, što se retko sreće kod naših fotografa tog vremena.
Ono što ostaje i posle zatvaranja izložbe biće knjiga u izdanju Kulturnog centra Beograda: „Knjigu koja izlazi ovih dana posmatram kao početak istraživanja, da li za mene ili nekog drugog, videćemo. Po brojevima negativa zaključio sam da su u Beogradu napravili možda i 200 snimaka. Mi smo našli 26, postoji mogućnost da će se pronaći još neki, što bi bilo posebno zanimljivo“, kaže profesor Vasić. „Baviti se braćom De Žon mogao bi da bude transevropski projekat nekog instituta, to je posao prevelik za jednog istraživača. Moj rad je neka vrsta inicijacije. Čini mi se da je njihov rad jedinstven, polje delovanja je ogromno i može da se čita na različite načine i samim tim zaslužuje da se dalje istražuje.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
