SESILIJA: Razoreno je tkivo solidarnosti.
MATILDA: Prešla se tačka bez povratka.
GUSTAV: Nestaje imaginarna budućnost.
SESILIJA: Deca se kupaju u moru kerozina.
PETROVIČ: Boga je zamenio bager jaružar.
MATILDA: Ali ne brinite…
BAZIL: Nije to ništa u poređenju sa onim što ćemo mi da vam uradimo… To vas tek čeka. Matilda, čestitam! Postali ste prva ministarka pravde. Isključite ruter… Zaključajte vrata… Ugasite svetlo…
(Demokratija, Brodski)
Poslednja replika koju Ozren Grabarić kao Bazil Modestović izgovara, držeći malu krunu na glavi, glasi: Ugasite svetlo.
Pripremajući se za predstavu, čitala sam originalnu verziju komada Brodskog, mada postoje dve njegove Demokratije. Prvu piše kada SSSR počinje da se raspada – taj tekst je objavljen devedesete godine i na njega u velikoj meri referiše ova predstava, kako saznajem od dramaturga Slobodana Obradovića. U jednoj maloj, nebitnoj totalitarnoj državi stiže naredba da se uvede demokratija. Kod Brodskog su likovi navedeni na početku drame, no u samom tekstu nema podele na likove, ne zna se ko šta govori. Odnosno sve može da govori svaki od likova.
Mićunović i Obradović radikalno adaptiraju tekst. Prate osnovnu ideju i situaciju koju postavlja Brodski, ali je transponuju u naše vreme. Ako govorimo o aktuelnom trenutku, onda nas vreme pita: ima li demokratije i šta ona danas znači?
U predstavi, kao i kod Brodskog, nema razvijanja lika, njih pet na sceni petoglava su neman, ali je i na toj nemani jedna glava „jednakija od drugih“, a to je glava predsednika Bazila Modestoviča, kojeg posvećeno i zaumno igra Ozren Grabarić.
U tekst su integrisani, između ostalih, Platon i Kaneti, a citirani (u pažljivoj i duhovitoj igri citatima) Čerčil, Sadam Husein, Slobodan Milošević… Citati državnika pokazuju ozbiljnu manipulaciju pojmom demokratije, najpre kroz vek koji je za nama.
U komad su implementirani songovi nastali na osnovu stihova Brodskog, Ahmatove i Harmsa, stradalih i prognanih.
Muziku komponuje Irena Popović Dragović pažljivo prateći svaki nivo teksta, tako da songovi izlaze iz teksta prirodno i potresno, brehtovski, poput obraćanja Majke Hrabrosti svima nama – oni su one tačke koje, kako poezija i treba da čini, nadrastaju trenutak u kojem smo. Podsećaju i osvešćuju da živimo izvitoperenu demokratiju, da je neoliberalno kretanje kapitala stoglava aždaja koja nemilice guta sve pred sobom.
Posebna narativna tačka je izbor himne. Iako je u predstavi reč o zemlji koja nije Srbija i može biti bilo koja druga zemlja, ta nas himna ipak vraća nama samima jer je to Marš na Drinu, u elegantnom izdanju otpevan na engleskom. Da ne bude zabune i da ironija bude jasna. Irena Popović svojom muzikom posebno usložnjava naraciju dajući joj specifičan ritam koji prati ritam kretanja nemani koju gledamo na sceni, čas naizgled umiren, čas furiozan, u svakom slučaju ritam koji izlaz dopušta samo ako se situacija sagleda iz nadnaravne perspektive. Za tu formulu su znali oni po čijim su stihovima komponovani songovi: Ahmatova, Harms, Brodski.
Veljko Mićunović režira tako što publici daje na uvid celovitu sliku društva koje se rastače, u kojem nema granica pohlepi, u kojem su oni koji vladaju, da parafraziram jednu od replika, zombiji, mrtvi iznutra.
Kretanje čudovišta tokom dobrog dela predstave odvija se u jednom ćošku, levom posmatrano iz publike, gde se predsednik i ministri drže zajedno u oblaku nikotinskog dima. Upečatljive su scene frenetičnog plesa koje obeležavaju neuralgične delove predstave – izvode ga predsednik i ministri, ubeđeni da ih samo posedovanje vlasti može utvrditi u postojanju. Mićunović, uslovno, pokazivanjem zbijanja redova, a zatim rastakanja aparata vlasti, daje sliku društva i sveta u raspadanju.
Dramaturg Slobodan Obradović uporišta u samom tekstu postavlja u songovima što otvaraju temu koja kod Brodskog stoji naspram teme demokratije, a to je ideja domovine, patrije, u nasloženijem i najširem smislu te reči, patrije kao prostora identiteta.
Glumci Ozren Grabarić, Tamara Aleksić, Ivana Nikolić, Gabor Pongo i Arpad Mesaroš igraju zadivljujuće prirodno i precizno, u furioznom tempu koji pred nas u prvi plan stavlja pozorišnu igru par excellence. Igrom se ovde neposredno dopire do publike. Scenografija Marije Kalabić tačno nas i odlučno smešta u kontekst konferencijskih sala savremenog sveta koje su zatrpane preobimnom birokratijom i besmislenim jezikom, sveta u kojem se na čoveka tužno malo misli.
Kostim Jelene Stokuće takav je da u njemu možete biti u konferencijskoj sali, a i na nekom koktelu, što mu u kontekstu političara dođe na isto.
Kraj je invazivan i zastrašujući, i nije kraj iz drame Brodskog nego tandema Mićunović i Obradović – apokaliptična, neumivena, ali nimalo preuveličana slika sveta u kojem smo. U tom svetu se, da parafraziram, deca krste u kerozinu, a mi svedočimo migracijama biblijskih razmera, dok je struktura demokratije mahom razbijena.
Ova predstava postavlja pitanje zašto bi se neko bavio rečima koje su nemilosrdnim zloupotrebama s vremenom postale sasvim besmislene? Zašto antički termini moraju da (pod)nose savremena značenja? Danas se niko ne vozi antičkim dvokolicama nego automobilima poslednje generacije, zašto onda ne smislimo „mercedes“ za označavanje novih društvenih praksa? Da li ti predlozi previše uznemiruju i/ili kritikuju? Kome odgovara da se samo ugasi svetlo?
Hegel nam kaže da su u mraku sve krave crne…
