Dug detinjstvu

Od prošlog petka do ponedeljka, Ljubivoje Ršumović dobio je dve važne književne nagrade za dečju književnost: najatraktivniju u toj oblasti – 29. nagradu „Politikinog zabavnika“ za knjigu za mlade objavljenu prošle godine, i nagradu Nacionalne kancelarije za dečju književnost, koja se ove godine prvi put dodeljuje i Ršumovića nominuje za svetsku nagradu „Astrid Lindgren“. Obe je zaslužio knjigom Tri čvora na trepavici u izdanju beogradske kuće TEN 202.

Nagrađena knjiga je šezdeset osma po redu u pedesetogodišnjem opusu Ljubivoja Ršumovića, za njegovih 68 godina. Tiraž svih njih prelazi milion i po primeraka. Osim knjiga, Ršumović je napisao, snimio i režirao preko šest stotina televizijskih emisija – samo je serija „Fazoni i fore“ imala do sada preko sto epizoda. Dobio je sve domaće književne nagrade koje se dodeljuju stvaraocima za decu, a među inostranim, izdvaja se UNESKO-ova za knjigu Bukvar dečjih prava, na konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju. Bukvar dečjih prava bio je i u užem izboru „Zabavnikove“ nagrade, ali nije izabran. Međutim, Ršumović je, kaže, još tada znao da će ga ova nagrada kad-tad stići, i nastavio je da skuplja „Zabavnik“ kao i prethodnih 60 godina.

„VREME„: Nagradu ste dobili baš za knjigu kojom ste obeležili pedesetogodišnjicu pisanja za decu, za vaše autorsko izdanje, autobiografsku priču, spomenar uspomena iz detinjstva.

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: Knjiga je nastala kao neka moja obaveza, kao vraćanje duga roditeljima, dedi i babi, ljudima u Ljubišu na Zlatiboru s kojima sam rastao, proveo najlepše vreme u životu, detinjstvo za koje Frojd kaže da je otac čovekove ličnosti. Taj Zlatibor, taj Ljubiš, ti ljudi, zavičaj su svega što sam ja u literaturi napisao. I otud ta obaveza da im knjigom odužim dug.

Knjiga je dokument o vremenu potpuno drugačijeg načina života od života koji je blizak današnjim čitaocima knjige, a i napisana je specifičnim i arhaičnim jezikom. Zar niste pomislili da autentičnost može da bude rizična, da će, možda, odbiti od knjige mlade čitaoce?

Kad pišem literaturu, nemam nikoga na umu. Pišem za sebe ili, kako sam to lukavo formulisao, „pišem za ljude u deci i decu u ljudima“. Pogrešno je deliti literaturu na onu za decu i onu za odrasle. Pa moje pesme u Još nam samo ale fale više su čitali odrasli nego deca, a Zov tetreba i knjige koje imaju slobodnije teme, čitala su deca – oni vole bezobrazluke i zezanja. Što se tiče jezika knjige i nepoznatih reči, čitaocu pomaže rečnik koji sam priložio na kraju svake priče. Moram priznati da zbog jezika ove knjige imam i problema. Knjiga je nominovana za nagradu „Astrid Lindgren“ u Švedskoj, pa bi je trebalo prevesti na engleski jezik. Već dvoje prevodilaca su odustali, knjigu smatraju izazovom, ali ne znaju kako da je prevedu. Nažalost, umro je Dragoslav Andrić, umrla je i profesorka Kujić koja je prepevala Ale baš onako kako treba. Jezik je verovatno najživlja materija, menja se iz dana u dan. Predlagao sam da se svake godine objavi po jedan rečnik žargona, da se sačuva kojim su jezikom govorili, na primer, mladi 1956. godine. Ali, imam utisak da o jeziku gotovo niko ne brine, a i ako se brinu, čine to birokratski, a ne iz ljubavi. O jeziku bi trebalo da vodi računa i sudstvo i policija, trebalo bi da se zabrane nazivi naših proizvoda na stranom jeziku. To je pomodno, sve to može da se kaže na lepom srpskom jeziku.

Da li vam je olovku s gumicom, nagradu za pesmicu poslatu „Pionirskim novinama„, zaista poslao Duško Radović kao što opisujete u ovoj knjizi?

Da, jeste! Putujući jednom sa Duškom u Novu Varoš, pričao sam mu da sam kao mali poslao jednu pesmu „Pionirskim novinama“. Nisu je objavili, ali su mi poslali olovku s gumicom i paket s novinama adresovan na moje ime. Te dve stvari su bile veća nagrada nego da su mi objavili pesmu. Tada sam, zahvaljujući tom ćaskanju, saznao da mi je Duško poslao olovku, zato što je redakcija, na njegovu inicijativu, slala neki poklon svakom detetu koje im pošalje pesmu.

Knjigu ste posvetili Nikoli Tesli zato što ste od njega pozajmili naslov Tri čvora na trepavici, a i u pričama navodite da vas je majka zvala – Tesla. Kakve sličnosti ima između vas dvojice?

Čitajući ono što je napisao Tesla, otkrio sam koincidenciju među nama. Ali, ne bih hteo da ispadne da se puvakam, kao: ja i Tesla. Majka me je zvala Tesla, to je tačno. Bio sam bolešljivo dete, imao sam baš neke direktne susrete sa smrću, pa su me pošteđivali poslova. Govorili su „ajde, Crni ti“, (mog mlađeg brata Milivoja su zvali Crni), „pušti Teslu, on ne može bez knjige“. Evo, Milivoje može to da potvrdi, morao je radi sve najteže poslove.

Kad ste vi postajali pesnik, na pisanje za decu gledalo se kao na nešto sporedno. Takvo stanje najrečitije opisuje konstatacija Duška Radovića da je jedan ciklus poezije za decu trajao „od Zmaja do Ršumovića„, a da će se novi, koji počinje od vas, završiti „pesnicima koji još nisu rođeni„.

Bilo je teže, ali je bilo dobro što su se dečjom poezijom tada bavili Branko Ćopić i Desanka Maksimović. Ja mogu slobodno reći da je Branko Ćopić u velikoj meri uticao na mene da prihvatim pisanje obojeno humorom – video sam da se njegove pesme zato dopadaju i ljudima i deci. Imao je bogat jezik i maštovite teme pogodne i deci i odraslima. Sad ima mladih pisaca, javljaju se, pišu, sve su to daroviti momci. Žiri „Zabavnikove“ nagrade je mogao da se odluči za bilo kog od mojih konkurenata pre nego za mene. Ali oni su drugačiji od nas… A što se tiče tadašnjeg odnosa pesnika prema deci, jeste, mi smo ga promenili, Duško i ja i još neki. Dete je mali čovek čije neiskustvo treba podržati kako bi se pretvorilo u iskustvo, a ne smatrati ga balavcem i manje vrednim i sposobnim. Ovi sadašnji pisci su to prihvatili, idu dalje, i mislim da neće izneveriti to što smo im predali na tanjiru, kao i da će produbiti ono što nismo završili, otvoriće vrata koja nismo ni otvorili. Recimo, Uroš Petrović. On pripada generaciji koja se bavi kompjuterima, generaciji čiji su mozgovi nabaždareni na kilobajte, i tako i piše, u duhu vremena. Međutim, ima stvari koje se ne rade. Vidim, u naslovu novog Harija Potera, puna ga je knjižara, pominje se smrt. To ne može, to je osobina celofanske bajkovitosti, potrošačke, koja sa literaturom nema veze. Mada, naravno, kao što sam rekao, ima sjajnih mlađih pisaca: Jasminka Petrović, Igor Kolarev, Branko Stevanović – sve su to fantastični pisci.

Tri čvora na trepavici, a i Zauvari, knjiga koja još nije objavljena, su prozne knjige. Da li još pišete pesme?

Svako jutro! Imam svesku, zove se 366, i svako jutro u njoj napišem po jednu pesmu. Svesku 365 sam stavio da se malo odmara, tako radim sa svakim rukopisom: ostavim ga da malo popričeka, pa onda odvojim ono što je za štampanje od onoga što nije. Skoro sam našao neke „Književne novine“ iz osamdesetih, sa pesmama kojima podržavamo Poljsku zato što je bila u nekakvoj krizi. Pesme su ostrašćene, pune emocije, ali ja ne mogu da se prisetim šta se to događalo u Poljskoj. E, to je veština: da pesme deluju i kad im povod iščili.

Zauvari iz naslova vaše sledeće knjige pominju se i u Tri čvora…

… ali je trebalo prvo njih da objavim! I ta knjiga je autobiografska, isto je sastavljena od kratkih priča, sa romanesknim tokom. U njoj sam ja već poznati pesnik, radim na TV-u, imam tri sina, od osam, 11, i 16 godina. Mi krećemo prema Ljubišu, prema zavičaju, i usput nam se događaju razne stvari koje svako na svoj način beleži: Mihajlo koji lepo crta – slika, Vuk beleži razgovore, Branko fotografiše, a ja sve to propraćam stihovima i pričama. Stižemo u Ljubiš, i moji sinovi sada imaju 31, 34 i 39 godina, a ja 12. Vraćam se u detinjstvo. To putovanje je filter kroz koji čovek mora da prođe da bi dostigao detinjstvo. Možda je trebalo prvo tu knjigu da objavim, pa onda Tri čvora… zato jer je pišem ja kao da imam 12 godina. Ali, nema veze.

Jedno vreme ste pisali pod pseudonimom.

Dva romana, jedan je objavljen, a drugi će uskoro. Pisani su u prvom licu, i neko ko me poznaje možda bi mogao da prepozna da sam to ja pisao. Oba su u duhu moje poetike koju sam nazvao dokumentarnom. Mojim ukućanima su ti romani bili dosadni, govorili su mi da je još Volter rekao da je dozvoljena svaka vrsta literature osim dosadne. Ja, pošto ne tražim dozvolu od Voltera, nisam ni obraćao pažnju na to.

Zašto Tri čvora… niste ponudili nekom velikom izdavaču?

Zato što bih morao da platim štampanje, a TEN 2002 je kuća moga sina. Prosveta je objavila Bukvar dečjih prava, vidim – prodaje se, a ja nisam dobio ni dinara. Od ove knjige će bar, ako se bude prodavala, moj sin dobiti pare koje je u nju uložio. Prosveta vam štampa knjigu i to je to, valjda autor treba da bude srećan što ga štampaju. To je ponižavajuće. Imam kod kuće deset rukopisa i nikom ih ne dajem. Verovatno bi ih oni rado štampali, ja sam ipak poznat, a i nagrade dobijam, pa im ne bi smetalo da me objave. Ali, ja neću. S „Prometejem“ imam ugovor da povodom 50 godina mog rada štampaju 20 knjiga po pet u kompletu. Štampali su prvi komplet u 2000 primeraka. Pitam direktora „hoćemo li sad dalje“, on kaže „Ršume nećemo, tvoje knjige ne idu“. Onda ja „kažem u redu, ako ne idu, znači imate knjige na lageru, dajte mi ih.“ I, dali su mi, u visini potpisanog ugovora: deset odsto od 2000 primeraka. Ja ih sad prodajem po 2000 dinara. Vidim, i oni ih prodaju, ali po 3000. Eto, to je to. I nije lepo.

Mnogi vaši stihovi se doživljavaju kao da su narodni, kao da ih niste vi ispevali. Da li vam to smeta?

Ne, nikako! Samo ne volim što su moju pesmu Rastimo upotrebili za reklamu cigareta, bilo je to odavno. Ja ne podnosim pušenje. Inače, ne smeta mi što uzimaju moje pesme, a ne kažu da su moje. Jednom je, devedesetih, već smo se pokvočkali sa Hrvatima, njihov političar – zaboravio sam mu ime – u „Vjesniku“, citirao moj stih tamo gde jedan vetar duva i borovi ukrivo rastu i rekao je da je moj. Nisam ja ni sujetan, niti mi treba slave. Ja bih najradije dao da se štampa sve ovo, bez potpisa. Ali bilo bi dobro da taj ko bi to štampao kaže, kao što je sad reklo Ministarstvo kulture, „evo ti Ršume 50.000 dinara na tvojih 20.000 penzije da živiš pristojno, da ne moraš više da trčiš i prodaješ knjige.“

Da završimo kako smo i počeli, „Zabavnikovom“ nagradom. Šta mislite da li ona više znači vama ili dečjoj književnosti?

Ima nešto drugo što je važnije od toga a što i „Zabavnikova“, i nagrada Nacionalne kancelarije za književnost za decu, mogu da pomognu. Predložiću im da ostvarimo ideju koju smo Duško Radović i ja započeli u Novom Sadu na Zmajevim dečjim igrama pre 30 godina: da nateramo vlast da napravi institut koji bi se bavio stvaralaštvom za decu i stvaralaštvom dece. Mi smo u Novom Sadu čak i novac prikupili, nije bio mali, ali se onda desila ona glupost kad je pod političkim pritiskom uništen tiraž knjige Miće Danojlića Ovde potok onde cvet, pa smo mi prestali da idemo tamo. Pokušaću ponovo da napravim taj institut. U njemu bi bili objedinjeni svi stvaraoci i naučnici koji se bave decom, pedagozi, učitelji. Verujem da bi to unapredilo i prosvetu i stvaralaštvo. To je najmanje što deca zaslužuju.