Dorijan Grej na tavanu SKC-a

Kada je nekoliko momaka, koji su u Studentskom kulturnom centru 2010. godine odrađivali civilno služenje vojnog roka, poslato da počisti tavan ove institucije, pronašli su tamo ogroman portret Slobodana Miloševića. “Bio je kao čovek veliki”, priča za “Vreme” Uroš Begović, jedan od tadašnjih studenata-vojnika, a danas bibliotekar i strip autor. “Jasno se sećam da se nekoliko kolega-vojnika fotografisalo pored tog čuda onim starim telefonom s primitivnom kamerom.” Upravo ovaj tavan nalazi se ispod dominantne kupole SKC-a, legendarne kape ispod koje su se, u slavno doba SKC-a, decenijama okupljali umetnici koji su menjali kulturnu scenu Balkana.

JUL U SKC–U

U noći kada su studenti zauzeli Studentski kulturni centar, izjavili su da je “ova ustanova otuđena od univerziteta i da postoje brojne neregularnosti u radu Upravnog odbora, u kome studenti i profesori čine manjinu, zbog čega on ne radi u korist studenata”. I još: “S pravom možemo tvrditi da program godinama unazad ima slab odziv među studentima i građanima, a kapaciteti ovih prostora ostaju neiskorišćeni”. Studenti su poručili da žele da “udahnu novi život SKC-u, da ponude slobodan i kvalitetan kulturni program, da oslobode prostor za kritičko mišljenje i samoobrazovanje”. Naknadno su dodali da podaci o SKC ne postoje ni u Agenciji za privredne registre, kao i da nisu dostupni dokumenti koji bi po zakonu trebalo da budu javni – statut Studentskog kulturnog centra, imena članova upravnog odbora i finansijski plan. To je, po njihovoj oceni, “jasan pokazatelj nepravilnog funkcionisanja SKC i još jedan od razloga zbog kojih je blokada započeta”. Vlasnična struktura centra i priča o političkom uplivu verovatno su i odgovor na pitanje od koga to studenti žele da oslobode SKC.

Centar je 1992. godine oduzet Beogradskom univerzitetu i otišao je u ruke Ministarstva prosvete, a direktor SKC-a u to mračno doba bio je Slavoljub Veselinović. Petar Janjatović, rok kritičar, kaže za “Vreme” da su Mira Marković i JUL-ovci tada SKC koristili za svoje konferencije i koktele i na taj način “prljali sveti prostor”. Veselinović je, u međuvremenu, bio tema “Vremena” jer se ispostavilo da se 1996. godine našao na spisku ljudi koji su zaobišli zakonske odredbe o učešću na javnom konkursu za radijske frekvencije. On je čovek koji je potpisao ugovor u ime Radija SKC.

foto: lenka pavlović

SKC – SOCIJALISTIČKI KULTURNI CENTAR

Veselinovića se seća i Uroš Begović iako je u SKC-u vojsku služio dve decenije kasnije i jednom mu je, kaže, “nosio fikus u kancelariju”. Ispostavlja se da ni Veselinović, ni portret Slobodana Miloševića, nisu samo prošlost ove ustanove. Iako je posle petooktobarskih promena smenjen, isti čovek se ubrzo vratio na čelo Studentskog kulturnog centra koji vodi više od 15 godina i to u statusu vršioca dužnosti iako po zakonu u ovom stanju može da bude maksimalno godinu dana. Veselinović se, dakle, u fotelju vratio ubrzo pošto se i SPS vratio na vlast 2008. godine i s Demokratskom strankom, posle “istorijskog pomirenja”, formirao vladu. Vršilac dužnosti direktora ne daje izjave, niti se pojavljuje u javnosti, a tu i tamo se njegovo ime nađe na nekom spisku, na primer, među onima koji su podržali Salon stripa.

Dobar primer za to kako stranka rukovodi centrom jeste i naplata prostora koji SKC iznajmljuje. Ustanova raspolaže sa čak 4000 kvadratnih metara, a u okviru svog prostora ima knjižaru i kafe koji izdaje “Laguni”, kao i “Dajs arenu” (Dice arena), prostor za društvene igre. Tu je i “Arte galerija”, prostor koji pripada SKC-u a fizički se nalazi između Centra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Iako svi ovi zakupci plaćaju poslovni prostor, celokupan prihod ne ide u budžet SKC-u, već direktno na račun Sektora za učenički i studentski standard i investicije, koji je pod okriljem Ministarstva prosvete. Ministarstvo novcem raspolaže kako mu je volja.

Socijalisti su se vratili, a SKC je, simbolično, zaključao vrata, kaže Janjatović: “Stranka je dobila prostor, nisu preterano zainteresovani za njega, novac konstantno stiže od iznajmljivanja i oni mole boga da ih niko ne dira. Čak i kada bi neko pokušao tamo da organizuje koncert, ili bi mu dostavili sumanutu cenu zakupa, ili bi potpuno isključili bilo kakvu mogućnost za saradnju”.

Uroš Begović je, u proleće 2010. godine, sopstvenim rukama rasturio kultni Living rum, donju salu SKC-a. Barske stolice i ozvučenje odvezli su u Dom kulture u studentskom gradu na Novom Beogradu, kaže, a miks pult u Dom omladine. ”Sve to sam doživeo jako emotivno”, kaže Begović. “Tokom služenja vojnog roka mi vojnici smo imali besplatan ulaz na koncerte i sva dešavanja, što bi mi nekoliko godina ranije mnogo značilo. Ispostavilo se, međutim, da u SKC-u više nemam šta da slušam.”

Na pitanje redakcije “Vremena” o tome kuda ide novac od zakupa svih poslovnih prostora u sklopu SKC-a, Ministarstva prosvete nije odgovorilo, kao ni sam Sektor. Ni resorna ministarka Slavica Đukić Dejanović nije odgovorila na pozive da prokomentariše dešavanja u Centru.

foto: lenka pavlović

MESTO ZA BAVLJENJE

Zašto je studentima toliko bitan Studentski kulturni centar, lako je shvatiti i iz samog naziva, ali najpre iz istorije koju pamte zidovi, budžaci, pa i tavan ovog Centra. Oni se ponajpre sećaju studentskih protesta 1968. godine kada je zgrada predata Beogradskom univerzitetu, a centar pušten u rad na Dan studenata 1971. godine. Do dolaska Slobodana Miloševića na vlast, SKC je bio prostor otvoren za andergraund, ali i za političko mišljenje koje se neretko razlikovalo od vladajućeg ideološkog govora. Po modelu SKC ubrzo su zaživeli zagrebački SKUC i ljubljanski ŠKUC.

SKC je bio domaćin najznačajnijim jugoslovenskim bendovima poput Šarla akrobate, Električnog orgazma, koji su tu mogli i da vežbaju, a pravu eksploziju izazvao je Novi talas. “Po Beogradu tada kao pečurke počinju da niču mladi bendovi – Limunovo drvo, Zvuk ulice, BG5, Butik, Igra staklenih perli, Pečat, Kako, Kvazar… Tada niste mogli da prošetate gradom a da iz podruma ne čujete neku svirku, po pravilu veoma zanimljivu”, rekao je Momčilo Rajin, jedan od urednika SKC-a s kraja sedamdesetih godina prošloga veka. Mladi bendovi Novog talasa su, podseća Petar Janjatović, upravo u Studentskom kulturnom centru našli sigurnu kuću: “Nije to bilo samo mesto gde može da se svira, već su mladi muzičari mogli u podrumu da drže probe, da ostavljaju instrumente, a sve u zamenu da na Dan studenata sviraju besplatno, što je za njih bila premija. Od trenutka kada su ga studenti uzeli pod svoje, to je bio prostor prvenstveno otvoren za nove ideje, za sve one koji nisu prolazili kao mejnstrim. Karte se često nisu naplaćivale, vladalo je hipi razmišljanje. Svako od nas koji smo visili tamo mogao je da zakuca na vrata urednika za neku oblast kulture i da dobije pomoć u vidu saveta ili podršku u sprovođenju sopstvene ideje”. Na programu su bili i umetnički projekti disidenata iz drugih komunističkim država sovjetskog bloka – “Dani poljske kulture” i tribina “Nova poljska misao”, na primer. Tu su kolale zapadnjačke ideje i, naravno, pank.

Momčilo Rajin u SKC dolazi sredinom 1977. na poziv Nebojše Pajkića, koji je početkom te godine postao urednik Spoljnog programa. O tom vremenu kada je SKC bio epicentar svih dešavanja koja će na kraju iznedriti Paket aranžman, Pajkić kaže: “Možda je sve počelo u jesen ‘77. kada se u okviru programa ‘Tri dana mlade slovenačke kulture’ dogodio prvi susret Beograđana sa onim što se nazivalo pankom. Prve večeri nastupili su Pankrti pred zatečenim Beograđanima zavaljenim u udobne fotelje velike sale i svirali pesme Seks Pistolsa. To je bilo i pomalo komično. Peru Lovšinu, koji se trudio da baš izgleda pankerski, pratili su na instrumentima bivši hipici. Ipak, to je izazvalo dovoljno interesovanja da od 1978. počnemo sa organizovanjem koncerata. Te i sledeće godine imali smo godišnje oko 200 raznih akcija poput koncerata, svirki posle predstave ‘Pozorišta Događaj’, tribine sa preslušavanjem ploča – posle mene je to preuzeo Koja koji se, inače, stalno muvao okolo. Sećam se da smo tu pustili album Pistolsa Never mind the Bollocks i to dan pre puštanja albuma u prodaju u Engleskoj, zahvaljujući promocionoj kopiji koju smo dobili. Svake prve subote u mesecu organizovan je ‘Dan za bavljenje’ kad su sve sale SKC-a bile otvorene, a ljudi su donosili svoje instrumente i pojačala i svirali. To je bilo važno za komunikaciju i pružalo je priliku da se svi zainteresovani nađu na jednom mestu i razmenjuju ideje. Iz toga su nastajali mnogi bendovi”.

Koliko je SKC bio važan, napominje Janjatović, pokazuje i činjenica da je Branimir Džoni Štulić svojevremeno održao sedam uzastopnih koncerata u njegovoj letnjoj bašti iako je mogao da napuni bilo koji veći prostor.

POGLED S TAVANA

Nije poznato da li Slobodan Milošević, kao svojevrsni Dorijan Grej, i dalje gleda na dešavanja u SKC-u s njegovog tavana. Uroš Begović ne zna šta je bilo sa portretom, ali vojnici svakako tog dana nisu dobili dozvolu da sliku bace. A i zašto bi kada je njegovo delo i dalje živelo i upravljalo SKC-om preko političkih saboraca iz Socijalističke partije Srbije. Sve do povratka studenata, ovog februara.

Ispravka

(objavljena u broju 1782)

U tekstu smo pogrešno preneli reči gospodina Petra Janjatovića. Naime, Džoni Štulić je svirao u dvorani SKC-a, a ne u dvorištu kako stoji u našem tekstu. Izvinjavamo se gospodinu Petru Janjatoviću i čitaocima.