Divlji i pitomi

Prošle nedelje sve svetske TV stanice emitovale su ekskluzivni snimak jednog od poslednjih amazonskih plemena koje do danas nije imalo kontakte sa spoljnim svetom. Nekoliko ratnika obojenih tela, sa kopljima, lukovima i strelama pretilo je avionu iz kojeg su snimljeni, usred amazonske šume, negde između Brazila i Perua. Pleme se zove Metiktire i prema procenama broji oko osamdeset članova. Pleme je, kako agencije prenose, deo plemena Kajapo i otkriveno je kada su dva člana plemena Metiktire pre nekoliko dana došli u posetu u susedno selo. Niko ne zna zašto su baš sada odlučili da uspostave kontakt sa spoljnim svetom, što se obično dešavalo kada se mašine za krčenje amazonskih šuma približe selima ovih izolovanih plemena. Procenjuje se da oko stotinu plemena do danas nije došlo u kontakt sa savremenim čovekom, oni još uvek hodaju goli, muškarci na penisu nose neku vrstu fišeka (mi bi rekli nakurnjak), a žene briju glavu. Kada je Brazil u XV veku postao kolonija, u šumama je živelo, procenjuje se, i do 11 miliona ljudi. Danas ih ima oko 700.000.

Već danima mi ova slika i vest ne izlaze iz glave. Čini mi se da razumem ove Indiose, kojima naša civilizacija kuca na vrata. Tačnije, grme im buldožeri, a oni nisu sigurni da li da komuniciraju sa tim spoljnim svetom ili da kao do sada ubiju svakog belog čoveka koji zađe u njihov deo džungle. Od pedesetih godina, ovim plemenima ne odlaze ni antropolozi, ni misionari, ni aktivisti Grinpisa, jer su poslednje grupe ostale bez glava pre nego što su dobile šansu da kažu šta su imale. Ovaj iskonski strah od stranaca, koji nam danas u Srbiji takođe serviraju, ima svoje opravdanje. Bez imuniteta, za Indiose je čak i virus gripa smrtonosan, belci su ih do danas samo istrebljivali (tokom šezdesetih godina su savremeni konkistadori nudili novac za ubijene Indiose – dokaz je bio odsečeno uvo). Beli plaćenici su upadali u amazonska sela, silovali i čerečili žene i decu, ubijali ratnike i odsecali im uši. Kada je jedno pleme blokiralo put kroz Amazon, brazilska vlada (tadašnja vojna hunta) bukvalno ih je istrebila uz pomoć avijacije i napalma. Motiv je pohlepa za sečom šume i iskrčenom zemljom koju koriste stočari – Brazil je svetski lider u proizvodnji goveđeg mesa. Inače, zamislite tih osamdeset domorodaca koji žive na stotinama hiljada hektara prašume, a prema brazilskom ustavu sada se seča šume mora zaustaviti – to će sada biti rezervat Metiktire, nadam se.

U zemljama poput Brazila, ili Mongolije, postoji znatan broj ljudi koji uopšte nisu svesni postojanja države u kojoj žive, ni vlade čiji su podanici, pa Ustav mora da uzme i njih u obzir i zaštiti njihova prava. Mnogo je važnija polemika koja prati ovakva otkrića – da li je opravdano stupiti u kontakt sa Indiosima i tim činom praktično uništiti njihov sistem života, njihovu civilizaciju i njihov univerzum. Etnocentrički gledano – mi smo „napredni“, oni su „primitivni“, ali ponekad moramo da se zapitamo šta je kriterijum. Potom, poput Srba, ovo amazonsko kurčenje za televiziju otkriva mi i našu primitivnu svest, jer sam nas video u jednom drevnom ogledalu. Ironično – ratnici su bili ofarbani kao ansambl Kolo na Evrosongu, crveni, plavi, beli i crni Srbi, nakurnjake i da ne pominjemo. Sećam se fešte kada smo oborili „nevidljivi“ nad Buđanovcima, amazonska fešta, krknuli smo Amere! Na snimku iz aviona vidi se šest koliba pokrivenih travom i jedna velika – centralna, cenim da im je tu Skupština. Možda su se međusobno posvađali, ratnici su ofarbani u različite boje, očigledno il’ imaju činove il’ su različitog opredeljenja. Neko nema plemensku većinu – pa su pred naletom bagera odlučili da pošalju poruku tom zastrašujućem svetu – tu dvojicu glasnika. Ono što je takođe fascinantno jeste činjenica da je televizija dobila neverovatan rijaliti izazov. Zamislite, stanice ulažu milione dolara da bi fingirali preživljavanje u džungli, a ovde imate autentične urođenike kao u filmovima o Tarzanu, Apokalipsi ili Fickaraldu. Neko će poželeti da ih snimi, samo da mu glava ostane na ramenima.

Paradoksalno, zahvaljujući ovim „divljacima“, mi ćemo možda preživeti na planeti sa dovoljno kiseonika, jer upravo oni čuvaju amazonske šume od uništenja. Iako nismo znali jedni za druge, moramo im biti zahvalni. Ovi ljudi u boji živeli su u vremenskoj kapsuli dok smo mi protutnjali kroz civilizaciju – ko je bolje prošao, nije jednostavno odgovoriti.