„Romantizovanje“ Dorćola, započeto 1981. istoimenom zbirkom priča Svetlane Velmar Janković, upravo doživljava svoj logičan ishod i pred našim očima briše iz sećanja Dorćol, koji mnogi tvrde da vole i poznaju. „Romantizacija“ o kojoj je reč izvedena je tako da je u jednom trenutku pojam Dorćola poslužio u svrhu restauracije građanske svesti, odnosno obnove sećanja građanske Srbije na samu sebe – kako nije bilo više ničeg posle mnogo godina komunizma čega se moglo setiti, zgodno je došao ovaj mit o najstarijem delu prestonice, koji čuva sećanje na Beograd i svu njegovu prošlost. Tako je u jednom posebnom trenutku osamdesetih godina, ovo literarno delo postalo simbol i znak raspoznavanja nove solidarnosti među svima koji su se smatrali građanima buduće Srbije, zadobijajući slavu mimo očito pogrešnog ključa razumevanja prirode Dorćola koju je nudio, sudarajući se sa mnogobrojnim činjenicama što ih je istorija kao nauka već ponudila.
Romantizovanje prošlosti lako na kraju posluži nekoj dnevnopolitičkoj manipulaciji, pa je tako bilo i u ovom slučaju – prva posledica novog „otkrića“ Dorćola, tokom kiosk-devedesetih, bilo je rastakanje gradskog smisla ulice Strahinića bana, jedne od najlepših i najmirnijih u Beogradu. Njena jedina krivica bila je njena unutrašnja lepota. Njena nesreća – bliskost sa Francuskom ulicom, te Bajlonijevom pijacom koje su oko 1993. postale sinonim za crno tržište deviza, verovatno još i ponečeg drugog, pa su dileri svega i svačega potražili svoje utočište.
NOVI TALAS: Treba reći da je ovaj novi talas preuređivanja ovog prostora započet interesantnih godina, 1979–1980, kroz rušenje i raseljavanje značajnih delova starog Dorćola, posebno na prostoru oko Dubrovačke ulice, te građenju novog naselja i sportskog centra na obali Dunava, na prostoru od svesno zaboravljenog beogradskog kupališta „Đačko kupatilo“ preko puste Jalije do naše prve električne centrale „Svetlost i snaga“ (na Dunavskom keju). Prva žrtva rušenja iz 1980. bilo je socijalno tkivo Dorćola, i to upravo ono koje je i stvorilo mit o ovom delu grada kao značajnom čuvaru beogradske ulične mitologije i koje je uglavnom raseljeno po novim delovima grada (pre svega Cerak Vinogradi). Druga žrtva bile su zgrade koje su svedočile o onom neverovatnom druželjubivom beogradskom duhu što je ispod Dušanove ulice vrio kao kotao, posebno u godinama između dva rata, kad se preko 20 kafana moglo nabrojati samo u ovom delu grada – broj neopravdano srušenih solidnih, pa i retkih arhitektonskih primeraka građevina teško je ustanoviti, jer o tome nema mnogo validne dokumentacije u tada odgovornom Zavodu za izgradnju grada. Treća žrtva, i to ne najmanja, bilo je drveće – broj drveća koji je odavno posečen na Dorćolu – jablana i visokih topola, starih preko 30 godina – takođe je teško ustanoviti, ali razmere stradanja možete i sami da shvatite kad god izađete na kej i pogledate preko Dunava na banatsku stranu, tamo gde se u nedogled pruža linija drveća koja se može smatrati šumskom površinom – e pa, mada vam danas to izgleda neverovatno, isto je izgledala i beogradska strana reke, koja je bila relativno gusto pošumljena upravo kod današnjeg bazena i duž pruge, držeći tadašnju peščanu obalu na okupu.
Ceo proces bi se ukratko mogao sažeti u koncept modernizacije koji pretvara ovaj deo grada iz industrijsko-radničkog u elitni, pa samim tim i dostupan samo višim društvenim slojevima. Šta to može da znači u kapitalizmu, verovatno su bar neki od nas učili u školi.
KO JE BIO NA DORĆOLU: No, pre svega da objasnimo nešto – mnogobrojne su nedoumice oko prave teritorije Dorćola, ali niko ko ovde živi ne smatra kraj iznad Dušanove baš pravim Dorćolom – više nekako Dorćolom po potrebi, pogodbenim Dorćolom. To je jasno i po arhitekturi, čije su bogate višespratnice na padini istovetne sa centrom grada, dok kuće ispod Dušanove upadljivo svedoče o jednom sasvim drugom, skromnijem svetu običnih beogradskih dvorišta. Naravno, oni koji sad klepeću nanulama po Strahinića bana, svaku usku uličicu doživljavaju kao mistično iskustvo, za koje može postojati samo jedno, egzotično ime: „Dorćol“ (odnedavno u njihovim glavama podeljen na „gornji“ i „donji“, da bi se pomenute arhitektonske razlike naknadno objasnile). Tako bi, kako vidimo, pametnjakovići hteli da otpišu deo grada koji se jedini zaista zove Dorćolom i daju to ime gospodskoj padini čiji stanovnici su se, koliko me pamćenje služi, često stideli da ih zovu Dorćolcima.
Pravi Dorćol, kakvog sam upoznao tokom šezdesetih i sedamdesetih, čije su senke sačuvane kroz priče i naporni rad mog oca da fotografiše i sačuva nešto od tih uspomena u porodičnoj zaostavštini – bio je neka vrsta predgrađa u centru grada, sa mešavinom siromašnog i zanatskog, ali i samoniklog bogatijeg sveta. Mangupluk je bio deo odrastanja na tim ulicama prosto zato što se mnogo više nije imalo nego imalo, i trebalo je dovijati se i u životu, a kamoli u igri. Pre fancy šminkeraja istorije ovog kraja, koji Dorćolu nikako ne treba, on je posle Drugog rata bio dosta dugo na glasu kao jedno ne mnogo prijatno mesto za život – par zabačenih, čak i ne mnogo čistih uličica na kraju grada prema reci. Kao i na reku, u taj kraj niko nije išao osim ako je morao, ali baš zato se znalo da odatle dolazi neki svet koji na vic, mangupluk, a ponekad i snagu mišica, mora da osvaja ono što želi.
Relativno siromaštvo u kome se stisnut nalazio Dorćol decenijama posle Drugog svetskog rata, pogodovalo je jednoj posebnoj vrsti solidarnosti na kraju grada, koja je obeležila ceoprostor i sve koji su u njemu živeli. Moja porodica je imala malo drugačije korene, i stabilnost u relativnoj bezbednosti duge alaske tradicije u kojoj je odigrala svoju ulogu, pa je sećanje na te godine u građenje modernog Beograda iz XIX veka dopiralo do priča koje sam mogao da čujem. U tom smislu je sećanje na staru solidarnost, koja je u kraju vladala oduvek, bilo stvar svakodnevice. Iz priča su iznicali razni ljudi i likovi od kojih su se neki još vrteli po tim ulicama na kojima saobraćaja jedva da je bilo, kao što su legendarno istetovirani ribar Žika Kobac, davno otišla ugostiteljka Katica Fraj ili Đula Berberin, kome je ljubomorna supruga kiselinom ispekla pola lica. Ipak, najinteresantniji aspekt bio je sadržan u nadimcima i prezimenima tih ljudi koji su ostali samo u pričama – sva ona su bila neobična, iščašena i nekako su svojom različitošću veličala tu slavnu solidarnu prošlost u kojoj smo svi bili obavezni da se podržavamo. Nadimci, izvedeni često iz karakternih osobina svojih vlasnika, bili su jači i trajniji nego bilo koje ime, ali prezimena tih ljudi su govorila pravu istoriju i uglavnom svedočila o spontano nastaloj multikulturnoj svakodnevici nekadašnjeg Dorćola, koji je bio mnogo raznovrsniji po poreklu nego što je to bio Dorćol posle rata, a pogotovo sada. Multietnička suština uopšte nije dolazila u pitanje, niti je to ribu u Dunavu interesovalo, a prve komšije, beogradski Jevreji, Makedonci, Šiptari i Cigani bili su stalna pojava, koliko i Nemci, Slovenci, Mađari.
Žika Kobac bio je jedan od poslednjih pravih pripadnika alaskog kruga na Dorćolu, a da i nije lovio ribu. Ovaj zdepast i mišićav dorćolski Ciga, pokriven plavim tetovažama po nepovratno preplanuloj koži, nekada se bavio zaštitom prilikom pregovora ribara i trgovaca ribom sa vlasnicima kafana. Uvek odeven u besprekorna odela, spadao je među ljude koji su živeli sa prirodom, bez namere da rade nešto protiv nje, i sa ulicom, iz ozbiljne namere da žive od nje. Mada se videlo da je u pitanju čovek koji bi mogao da popije, i kad je malo teže govorio bilo je jasno da se radi o osobi koja je i u tom stanju umela da se pobije sa dobrim izgledima da svakog pobedi, ako bi se osetila i najmanje ugrožena u nekoj kafani. Umeo je da psuje tako opako da biste se zabrinuli za svoje mentalno zdravlje kad bi ga čuli, ali nije zapamćeno da je ikad ista ružno rekao ili uradio deci, posebno deci čije je roditelje znao, a znao je skoro sve na Dorćolu.
Đula Berberin je takođe znao sve na Dorćolu, mada uopšte nije živeo na njemu. Svaki dan je dolazio odnekud sa druge strane Dunava, srpski nikad nije sasvim naučio, ali ga je znao dovoljno da o svakom ima informaciju i mišljenje, pa je njegov, i sad postojeći lokal u Dubrovačkoj, bio neka vrsta žarišta političkog i sportskog razmišljanja u ovom kraju. Njegove gospodske manire cenile su dame, te se tri puta ženio, a verovatno bi i još neki, da ga poslednja žena nije umalo osakatila kad je posumnjala kako je vara. Uz ovoliku ljubaznost i rečitost, nikog nije mnogo zanimalo to što je taj izuzetni gradski džentlmen bio poprilično problematičan brica, sa repertoarom od jednog do dva oblika muške frizure.
Konačno, Katica Fraj – koja se pamti jedino kao ime za davno nestalu kafanu „Kod Katice Fraj“, na kraju ulice Cara Uroša – ostavila nam je nešto mnogo bitnije: jedinstven uvid u ono što je bio dorćolski duh. Nasledivši kafanu od svog muža, čiji razlog nestanka svakako nije bio nekakav srećan događaj, našla se sama u izrazito patrijarhalnom svetu predratne Srbije, u kome žene nisu ni zalazile u takve objekte, a kamoli ih vodile. Zapamćeno je samo da je bila predmet podsmeha lokalnih šaljivdžija, od kojih joj je neko rekao da će uspeti da vodi kafanu „kad na vrbi rodi grožđe“. Nije mnogo prošlo, a Katica je na pročelju svoje kafane podigla ogromnu reljefnu skulpturu vrbe na kojoj je rodilo grožđe, i od tad se niko više nije šalio s njom. Od kafane nije mnogo ostalo posle rata, dosta kasnije je na tom mestu bilo parkiralište Crvenog signala, najpopularnije auto-škole svog doba, ali je kamena vrba na kojoj je rodilo grožđe ostala do 1980, kao jedan od skrivenih simbola i šifri u kojima se onaj pravi Dorćol skrivao.
EPILOG I POSLE: Fenomen Dorćola, koji svakako treba zaštititi, jeste u tome što je do dan-danas očuvao u nekom obliku komšijski beogradski duh, i jednu međusobnu solidarnost ljudi koji su upućeni jedni na druge u velikim gradovima. Naravno, taj isti duh vam zviri u tanjir proveravajući šta ste ručali tog dana ili kuda idete i odakle se vraćate, ali pomaže kad zatreba neka veza za bitne stvari u životu, usput uvek tolerišući lokalne gradske čudake i sve nas malo-na-svoju-ruku, kojih je Dorćol uvek bio pun.
Taj osećaj, da neko može da zna sve na Dorćolu, zapravo je deo magije tog dela grada, ako tu ima neke magije uopšte. Svaka ulica na Dorćolu ima potencijal mikrokosmosa za sebe i to je ono što čini tajnu dorćolskih ulica – gde god stanete one se čine drugačijim. Ta raznolikost na malom prostoru, mnogi načini na koje može da se živi, čine ono što su i Dorćol i Beograd, nekad i sad, činili jednim velikim podsećanjem na moć života u velikim gradovima, uprkos svemu. I to je ono što bi valjalo pričuvati.
