Disidentska tužbalica

U subotu 25. juna spuštena je zavesa na četvrto izdanje sada već etabliranog novosadskog filmskog festivala Cinema City, koji je za osam dana u 14 festivalskih selekcija prikazao impresivnih 150 filmova, od kojih je više od 60 bilo premijerno. Infrastrukturno osveženje (otvaranje modernog multipleks bioskopa Arena i potpuno renoviranje već pomalo zaboravljenog Kulturnog centra grada) predstavljalo je vidan pozitivan pomak, ali je on donekle anuliran odsustvom projekcija u tradicionalnim prostorima SNP-a i Pozorišta mladih, što je bio dobar običaj svih ranijih godina. Festival je otvoren dodelom nagrade za životno delo glumačkom doajenu Velimiru Bati Živojinoviću. Stranim žirijima za selekcije „Nacionalna klasa“ i „Exit Point“ predsedavalo je dvoje istaknutih litvanskih i poljskih sineasta: Šarunas Bartas i Dorota Keđežavska, a njen film Sutra će biti bolje otvorio je festival, dok je nakon svečanog zatvaranja prikazano poslednje ostvarenje iskusnog Majka Lija Još jedna godina. Ono najvažnije, prisustvo publike, ni ove godine nije podbacilo: više od 80.000 posetilaca pohodilo je neki od ponuđenih programa. Uhodana mašinerija mladog organizacionog tima sasvim dobro funkcioniše – mada je nepredviđenih i nedopustivih tehničkih „iskakanja“ bilo za nijansu previše – praćena dirigentskom palicom i budnim svevidećim okom selektorke, te spiritus movensa ovog festivala Dubravke Lakić. Ovogodišnja reklamna kampanja „Cinema Now“ najuspešnija je od osnivanja Grada Bioskopa i promoviše najmlađu generaciju filmskih autora i glumaca, od kojih je većina tamo sve vreme bila i prisutna. Najbolji film u „Nacionalnoj klasi“ je Tilva Roš Nikole Ležaića, a najbolje ostvarenje u selekciji „Exit Point“ je češki film Kavasakijeva ruža Jana Hrebejka. Nagradu za najbolje delo snimljeno za manje od 10.000 dolara odneo je hrvatski rad 9. ožujak Irene Škorić, a od publike kao Vox Populi nagrađen je Cinema Komunisto mlade Mile Turajlić. Dva žirija kritike, domaćeg Fiprescija, odnosno Fedeora, nagradili su Tamara Drewe Stivena Frirsa i Kako su me ukrali Nemci Miše Radivojevića, odnosno The Show Must Go On Nevija Marasovića i Ostavljeni Adisa Bakrača, te najzad Dejana Zečevića za film Neprijatelj i Milča Mančevskog za jezovitu priču o masovnim ubicama Majke. Ono što će i dugo nakon festivalskih osam dana ostati upamćeno, jeste pojava novog remek-dela domaće kinematografije, posle mnogo, mnogo godina, fascinantno autobiografsko „testamentarno“ ostvarenje Miloša Radivojevića Kako su me ukrali Nemci, jedan od onih filmova koje morate pogledati i više puta.

NA BALKANU: Najprijatnije iznenađenje ovogodišnje selekcije stiglo nam je u sklopu programa „Balkan Box“, debitantsko dugometražno ostvarenje The Show Must Go On mladog Nevija Marasovića, koji je za ovaj film osvojio i nagradu srpskog ogranka Fipresci. Neposredno inspirisan nekontrolisanim septičkim izlivom nepregledne mase zaglupljujućih i zatupljujućih rijaliti šou programa, odlučuje da ovaj stavi u kontekst neposredne budućnosti, na samu sedmu godišnjicu pretpostavljenog ulaska Hrvatske u EU. U pitanju je zastrašujuće uverljiv i onespokojavajuće verodostojan prikaz apokaliptične opasnosti, koja već uveliko postaje naša (neželjena) žalosna svakidašnjica, u najboljem maniru velike antiutopijske SF filmske tradicije. Od novelista Zamjatina, Hakslija, Orvela i Reja Bredberija, pa sve do novijih (brojnih, ali i kvalitetnih) filmskih ostvarenja slične provenijencije, prevladava, više nego opravdani, strah od dolaska predstojeće totalitarne realnosti. Inteligentno parafrazirajući Orvelovu 1984 (koja je, za one koji to ne znaju, iznedrila danas do besmisla isprofanisanu sintagmu „veliki brat“) Marasović kreira totalni nuklearni rat između Evrope i Azije, prenoseći ovaj i na mikroplan, lokalnim sukobima za rejting, bivših supružnika, a inače televizijskih djelatnika, koje tumače afirmisani glumci Sven Medveščak i Nataša Dorčić. Umešno kombinujući dokumentarne i igrane elemente, na tragu konstantno postojeće mogućnosti uništenja života na Zemlji, inspirisanom orvelovskom mračnom vizijom, Marasović znalački povezuje sve filmske elemente u jednu koherentnu i upečatljivu celinu. I dok u „spoljašnjem“ svetu divlja ničim ograničena orgija nesputanog nasilja, blaženi ignoranti šou programa „Housed“, ničim izazvani, doživljavaju vrtoglavi uspon rejtinga, kao još jedini vid mogućeg eskapističkog izlaza iz nezamislive svakidašnjice, za prosečnog gledaoca. Svet će propasti, ionako je tome bio sklon, a nekolicina učesnika u sigurnoj zavetrini svog underground skloništa o tome nikada ništa neće saznati, ka čemu će zapravo biti usmereni svi napori visprenog tvorca ovog programa Filipa Dogana. Čime će upravo učesnici poslednjeg takvog programa ikada održanog, višestrukom igrom ironije, postati vesnici nove zore čovečanstva. Nesvakidašnje inventivno, u pravom smislu reči moderno ostvarenje mladog autora, sa otvorenom mogućnošću čitanja na više nivoa, zaista je prava šteta propustiti.

ČEŠKA ŠKOLA: Stara dobra škola češke kinematografije, tokom decenija svog postojanja, iznedrila nam je mnoštvo izuzetnih dela sedme umetnosti i isto toliko i tako značajnih filmskih autora. Bolna i ne do kraja prevladana prošlost druge polovine dvadesetog veka, povezana sa na ovom mestu veoma značajnim faktorom osobenog pasivnog mentaliteta, doživljava u odličnom ostvarenju Kavasakijeva ruža Jana Hrebejka, prikazanom u okviru programa „Exit Point“ festivala Cinema City, svoju punu zrelost. Što je prepoznao i žiri ove selekcije, zasluženo ga ovenčavši priznanjem IBIS za najbolji film ovog programa. Nakon decenija faktičkog robovanja pod strahovladom sovjetski orijentisane marionetske vlade, i oslobađanja iz njenih teških okova u danima čuvenog „praškog proleća“, odnosno istovremene „plišane revolucije“; ova blagorodna srednjoevropska zemlja našla se na novoj prekretnici: određivanju svog položaja na početku novog veka. Koji je nešto drugačiji od brutalne torture ili prvobitnog romantičnog zanosa iznova osvojene (prividne?) slobode. A ova je, ne treba sumnjati u to, imala svoje junake, stasale i javno prepoznate upravo u olovnim godinama tvrđe verzije „realnog socijalizma“. Nekolicina disidenata, među kojima je bio i prvi češki predsednik Vaclav Havel, sve od reda književnika, uporno je pokušavala, a u dobroj meri i uspevala, da uzdrma naizgled čelično postavljene temelje naizgled večitog totalitarnog poretka. Postajući tako, ne samo u očima slobodarski orijentisanih sopstvenih građana, nego i mnogo šire, simbolima i reprezentima borbe za slobodu i moralnog uporišta koje je većini koliko nedostajalo toliko i očajnički u nekome drugom bilo potrebno. Nakon početne faze javnog slavljenja većine njih, koja je minula za nama devedesetih godina prošlog veka, koju je upravo Havel – a ko bi to od njega mogao bolje znati – negativno ocenio opaskom kako je od komunizma gori samo – antikomunizam; sa dovoljne distance i ohlađenih emocija, moglo se pristupiti objektivnom vrednovanju, pa možda i revalorizaciji njihove stvarne uloge u tim vremenima. Disident – kako to gordo zvuči. Pavel je ugledni psihijatar koji za nekoliko dana treba da dobije nagradu za životno delo, a s tim u vezi njegov zet Ludek radi prigodni dokumentarac posvećen slavljenikovom životu i delu. Njihove uloge, računajući tu i prikrivene animozitete, odavno su uspostavljene i u vremenu kraja istorije ne dovode se u pitanje, sve dok Ludek ne dođe u posed dugo skrivanih podataka iz tajne policije, koji stavljaju novo svetlo na Pavelov besprekoran moralni lik i dovode u pitanje kompletnu njegovu javnu egzistenciju. Jan Hrebejk umešno, prigušeno i nenametljivo stvara situaciju u kojoj će svakom protagonisti biti neprijatno, preispitujući žitija & priključenija proslavljenih „rušilaca komunizma“, ali će ostaviti i mesto svakom onom „malom čoveku“ da još jednom porazmisli o sopstvenom obrascu ponašanja i predominantno čestom bekstvu od slobode koju za nas uvek treba da izvojuje Neko Drugi. Stvari će najzad biti postavljene na svoje mesto nakon više decenija elegantno prećutkivanih činjenica, neke traume i izdaje donekle će biti ublažene, uz na svu sreću primetno odsustvo balkanolike ekstrovertne parade Buke & Besa, a gledalac će proživeti vlastiti komadić naknadne katarze, pored velikodušno ostavljene mogućnosti, koju samo treba biti voljan i u stanju iskoristiti, i neke dublje, pa makar ona bila i naknadna, svevremenske životne pouke. Od jednog nepretencioznog i produkcijski/finansijski ne odveć zahtevnog filmskog ostvarenja, više nego dovoljno.

RAT JE BIO BOLJI: Bio jednom jedan rat. Kakav rat? Strašan rat! I mada je svaki od njih po pravilu nečastan u samoj svojoj osnovi, ovaj o kojem je reč po tom pitanju se baš svesrdno istakao, a njegovi zlosrećni protagonisti nekako najviše vole da se o tome uopšte ne govori. Još jedna ratna filmska priča, pomisliće neko pre gledanja Ostavljenih Adisa Bakrača, poput tolikih drugih. Ali ovde je nešto drugo u pitanju. Najranjivija od svih vulnerabilnih kategorija, nevidljiva do samih granica sopstvenog nepostojanja, za koju bi svi najradije da, ako već ne može da ne postoji, ono bar da nikada ne postane javno vidljiva, a ukoliko i to postane neizbežno, onda da se makijavelistički o njih ogrebe kakav jeftini politički poen, što i jeste najčešće slučaj. Jedna od nekoliko posledica zaostalih iz tog doba, koja nam samim svojim egzistiranjem zaprečavaju put ka toliko željenom zaboravu. Neželjena, nikom potrebna deca iz masovnih silovanja iz bosanskog rata devedesetih, već jesu obrađena tema u Grbavici Jasmile Žbanić, ali drugačiji pristup sličnoj tematici debitanta Bakrača, u maestralnoj roli dečaka Tonija Grge i njegovog starijeg sapatnika Mirsada Tuke, uz diskretnu i suptilnu pozadinsku podršku legendi Mire Furlan i Zijaha Sokolovića, obrađuje ovu nikom-potrebnu-temu na drugačiji način. Uveliko smo u mirnodopskom vremenu, deca smeštena u sarajevskom domu za siročad osim sitnog kriminala i međusobne solidarnosti, razumljivo počinju da postavljaju logična pitanja, a jednoga od njih, to će odvesti do zastrašujućeg otkrića svog istinskog začeća. Potpuno apstrahovan – iako će lokalni gledalac lako prepoznati sve vremenske i geografske koordinate – i politički nezainteresovan, slava nebesima na tome, Ostavljeni se fokusira na svakodnevnu životnu dramu nedužnog bića na ulasku u pubertet i traganja za večitim identitetskim pitanjima, koje očajnički želi da sazna ko su mu zaista roditelji. To će mu naposletku, spletom neobičnih (doduše, malo previše i konstruisanih) okolnosti i poći za rukom, a ključna scena filma, ne duža od jednog minuta, nalazi se u iskrenom i dečje naivnom „dijalogu“ između stvarne majke i njenog neželjenog ploda, nakon što se Alen probudi u nepoznatom krevetu, bremenit sumnjama, pitanjima i dilemama. Izbegavajući zavodljive puteve eksploatacionog ostvarenja, koje bi lako i brzo došlo do uspeha prečicom, ovo delo na veliko platno donosi svu istinsku muku i svakodnevnu dramu nedužnih bića, o kojoj svi mi ostali imamo sreću da ne znamo baš ništa. A to bi po svoj prilici i ostalo tako da ovaj scenario Zlatka Topčića nije transponovan u uzbudljivu i jedinstvenu filmsku priču, koja nas svojim glavnim junacima podseća na ono što bi njihovi „tvorci“, a i gotovo svi ostali, tako želeli da zaborave.

»Kavasakijeva ruža«