Sofija Dimitrijević: Rake
rediteljka Dajana Josipović
Beogradsko dramsko pozorište, Letnja scena
Beogradsko dramsko pozorište letnju scenu otvara za mlade dramske umetnike (pisce, reditelje i glumce) koji su na samom početku karijere. Na taj način BDP podržava nove generacije i istovremeno dobija letnji program po relativno niskoj ceni. Ono što preživi kod publike (p)ostaće, verovatno, deo redovnog repertoara. Tako smo u subotu 24. avgusta gledali praizvedbu komada Rake Sofije Dimitrijević u režiji Dajane Josipović. Komad Rake ima strukturu koja nije tipična za klasičan komad. To je otvorena forma u kojoj je akcenat na tekstualnim površinama gde se reči “valjaju” u formi slobodnih stihova, a radnja komada se jedva nazire. Iako se ova forma čini netipičnom, ona je, u stvari, veoma popularna kod savremenih srpskih dramskih pisaca i spisateljica već neko vreme. To je vrsta teksta koju su ovde počeli da pišu Milena Marković, Maja Pelević i Olga Dimitrijević, pa nastavili i još više razvili Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov, Tijana Grumić, Đorđe Kosić… Sada se čini da su srpski dramski pisci i spisateljice mlađe i srednje generacije, za razliku od hrvatskih (npr. Mate Matišić, Ivor Martinić i Tomislav Zajec), odustali od klasične dramske strukture. Dakle, sa stanovišta forme komada, Sofija Dimitrijević prati tekući trend ovdašnje dramaturgije.
I sa stanovišta onoga što je sadržaj i tematsko-idejna okosnica komada, autorka se, takođe, potpuno uklapa u tekuću pozorišnu (angažovanu) produkciju – bavi se odlučnom kritikom zatvorenog i nasilnog patrijarhalnog društva. Siže komada je sledeći: gimnazijalka Sonja fotografisala je svoje lepo i raskošno poprsje; ta fotografija je neznano kako postala viralna. Usledila je snažna reakcija lokalne sredine koja se kreće od sladostrasnog i vulgarnog naslađivanja fotografijom (muškarci) do prostačkog i palanačkog skandalizovanja nad istom, uz izvesnu dozu zavisti (žene). Autorku ne zanima kako tu situaciju doživljavaju Snežana i njena primarna porodica, već reakcija javnog mnjenja i njegov uticaj na pojedinca tj. njenog dečka. Autorka nastoji da nam ukaže kako se male, zatvorene sredine teško menjaju, da su žene tj. majke čuvari patrijarhalnog poretka i da je škola nemoćna i nezainteresovana da pravilno reaguje. Ova savremena društvena psihoza ima svoje korene u ratovima devedesetih. U ovakvoj sredini dečaci piju pivo, puše i provode vreme u kladionicama, a devojčice na netu. Dečaci će porasti u nasilnike poput njihovih očeva, a devojčice u seoske alapače poput majki. Spisateljica je imala veliku i hvale vrednu ambiciju da nam u jednom komadu kaže/napiše sve što zna o ovoj temi i da pokaže svoj jasan i odlučan stav. Rešenje problema autorka ne vidi – sredina se ne može promeniti, a Snežana jedno vreme “trpi”, a zatim jednostavno ode u veći grad. Zato što nema dubljeg i težeg suočavanja pojedinca sa patrijarhalnim horom kroz dramsku borbu, radnja komada se ne može razviti. Autorka se, logično, odlučila za kratak komad koji možemo nazvati i jednočinkom, ali čiji obim ipak nije dovoljan da dublje obradi ovaj kompleksni problem.
Rediteljka Dajana Josipović pronašla je pozorišnu formu koja odgovara formi komada i učinila ga dramskijim štivom nego što on objektivno jeste. U interpretaciji rediteljke, Rake postaju drama arhetipsko-patrijarhalnog muško-ženskog hora sukobljenog sa pojedinkom. Rediteljka i scenografkinja Itana Šestović su u predstavu ubacile sve one metaforične elemente koji se u savremenoj nauci pripisuju zatvorenom, patrijarhalnom društvu: krv, tlo, hleb, posečena debla od kojih su napravljeni trupci za sedenje, sekira, nož, britva, široke geste, veliki zamah, patos… Glumci i glumice na sceni prevrću zemlju, prskaju se crvenom vodom (krv), mese i peku hleb, mešaju vodu i zemlju, prave blato pa se njime mažu, a zatim peru ruke da bi pokazali nemogućnost promene.
Glavna vrednost predstave je veliki i posvećeni zanos sa kojim su izvođenju pristupili rediteljka i svi glumci i glumice (Jovan Simeunović, Andrija Marković, Petar Lazarević, Arsenije Arsić, Pavle Ivanović, Anja Jovanović, Mila Protić, Aleksandra Urošević, Una Rakić i Mila Lalović). Glumci i glumice su igrali individualne likove, ali su svi zajedno bili mnogo upečatljiviji kao hor koji neprekidno igra uz glasnu i dramatičnu muziku. Muzika kompozitora Luke Lukića evocira patos i etos tradicionalne zajednice. Budžet predstave je sigurno bio veoma skroman, pa su svi glumci i glumice slično obučeni. To potire individualne karakteristike likova, ali ih zato jača kao hor (kostimografkinja Smiljana Babić). Devojke nose crne, duge haljine i marame (asocijacija na staramajke sa sela), a muškarci su u maskirnim uniformama, majicama i crnim beretkama. Šteta je što se kostimografkinja i rediteljka nisu malo više potrudile kako bi se preko kostima individualizovali glavna akterka Sonja (Anja Jovanović) i njen dečko Dragan (Jovan Simeunović). Time bi dali osnova glumcima da učine ono što je baza najstarije eshilovske drame, a to je sukob jasno izdvojenog pojedinca i hora. Glumica Anja Jovanović je ipak dala glavnoj junakinji individualni glumački pečat. Svojom pojavom isticala se iz mase hora i glumica Una Rakić koja je igrala Draganovu majku. Lik majke je, po komadu, žrtva ratnog silovanja iz koga se rodio njen nevoljeni sin. Predstavi koja je toliko zasnovana na pokretu i telesnosti očigledno je nedostajao stručnjak za ples i scenski pokret. Iskusni koreograf bi mogao da pomogne rediteljki da kroz pokret jasnije postavi sukob, individualizuje glavne aktere, razjasni šta se na kraju dogodilo sa glavnom junakinjom (silovana? pretučena?) i izbegne situaciju trostrukog kraja.
Kako god bilo, predstava Rake je primer kako energija mladosti pleni sa scene i ushićuje gledaoce čak i onda kada ni sadržaj ni forma predstave ne idu dalje od poznatog.
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Mladi kantautor MJ Lenderman izdao je najbolji američki alternativni rok album ove godine
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
