Osim što je stariji već i od 40, pank je nekad s pobunom vezivalo više od istog prvog slova, no i to je još uvek znatno jača veza nego što nova/treća pozornica na beogradskom festivalu piva ima sa svojim nazivom, Innovation. Izvođači na njoj dosadni da ni pomena ne vrede, osim The Stranglers (osn. ‘74) koji su kroz pab-rok i prethodili panku, otelotvorili Novi talas i njegove mogućnosti iskoristili da osobeno opstanu i u glavnoj struji, toliko godina kvalitetom i kontinuitetom obesmišljavajući (pri)vremenske i stilske odrednice koje su s njih otpadale kao stare nalepnice s dobro naputovanog kofera.
Posle par sezona pažljivog zaobilaženja primećujem, bar po terminu koji sam uzorkovao, da je Belgrade Beer Fest na Ušću uljuđeniji, bolje obezbeđen i samim tim lišen budala koje izaberu da se baš tu obeznane a eventualno i sukobe – jer je prilaz besplatan i (bio) nekontrolisan; za razliku od samog piva. Možda takav pristup donekle umanjuje broj posetilaca, ali sponzorima su ionako potrebni dovoljno trezni da sutradan makar u podsvesti imaju marketinške poruke. Cena besplatnosti ulaza je da smo u srećom ne baš dugim pauzama inače poštovane satnice nastupa tretirani brendovima, i ostaje nam tek mala zluradost što su štandovi banaka – šta li su očekivali?! – sablasno prazni.
Tehnodizajnirana bina i koktelu prigodno podnožje po meri su korporativnog iventa, a pompezni promo prijatelja festivala nastavlja da udaljuje od rokenrola; razumem sve kojima je nastup nekadašnjih bundžija u takvom kontekstu apsurdan. No, neki smo tu zbog sećanja i/li svirke: oni više ostareli & propali no sami muzičari, kojima su No More Heroes i Something Better Change ‘77. zvučale kao pucanje Titovog malograđanskog socijalizma; i danas žilavi & zagriženi koji malo kasnije tvrdili da je Duchess o Šešeljevim zatvorskim danima; i neutralni, jednostavno do sredine ‘80-ih osvojeni zrelim, prefinjenim rokerskim hitovima Golden Brown, Skin Deep, Always The Sun ili (za razliku od svih dosad navedenih, nažalost izostao ove večeri) Let Me Down Easy, u najboljoj tradiciji vučenoj iz zlatnih britanskih ‘60-ih. Takvima su Strenglers uživo bili odlični, a sve oko toga nevažno.
Elastične bas-linije i razarački zvuk francuskog Londonca Žan-Žaka Burnela (Jean-Jacques Burnel, r. ‘52) povele su kvartet u sat i četvrt ubedljivog nizanja sopstvenih standarda, prošaranih ponekom obradom, i par novijih, muzički složenijih i izvođački zahtevnijih ali energetski ravnopravnih numera s albuma kojim temelje obnovljeno uvažavanje i popularnost (Norfolk Coast 2004. i Suite XVI 2006. s etiketom EMI, i Giants 2012. za Absolute/Ear Music). Barakuda–bas je okosnica Hanging Around, Peaches, (Get A) grip (On Yourself), 5 Minutes, Nice’n’Sleazy iz brzometnog razdoblja 3 LPa za 13 meseci (Rattus Norvegicus, No More Heroes, Black and White, 1977/78. UA). Kad dođe Walk On By (D. Vorvik, ‘63), Dejv Grinfild (Dave Greenfield, r. ‘49) od efektnih ukrasa ‘čoveka sikvensera’ razlije klavijaturističku deonicu do mile volje pa se prirodno uklapa uticaj The Doors (mada nisu priznali sličnost svoje Hello I Love You) i kroz All Day And All Of The Night (Kinks, ‘64). Od bez–basiste pa do Flia (RHCP) i Mrleta (Let 3) valja naići i na JJ Burnela s trzalicom.
Ne pateći od sindroma Ron Wood, još uvek zamena Baz Uorn (Baz Warne, r. ‘64) audicijom 2000, po povratku benda iz BiH regrutovan je za gitaristu (i ubrzo s njima nastupao na Kosovu), a od 2006. i peva većinski deo materijala koji je ‘pripadao’ prvobitnom članu Hju Kornvelu (Hugh Cornwell, r. ‘49). Bazov severnjački, gotovo Džordi-naglasak povremeno probije no ionako ne imitira Kornvela, a veoma je ubedljiv i scenski. Četvrtog osnivača Džet Bleka (Jet Black, r. ‘38) iz zdravstvenih razloga od 2007. postepeno zamenjuju bubnjari koje je mentorisao, pa je već godinama to neprimetni ali efikasni Džim Makulej.
Remek-delo Golden Brown dovoljno je intonirati da ponese publiku, i obrnuto, a najtopliji prijem dobija Always The Sun. No, i pre nego utihne poslednji ton zvaničnog dela programa, hiljade namirenih se bez ikakvog zahteva za bis okrenu i odu ka sledećem nastupu/bini – karakteristika potrošačkog ponašanja i inflacije ponude na događajima u Srbiji u 21. veku?
Što beše provokacija (seksizam, rasizam, grubost… naročito ako nemate smisla za humor) sada je politička nekorektnost, provuče se pokoja sitna perverzija, no najvažnije je da smo se posle duge pauze uverili da su Stranglers dobro, makar ne drčni kao nekad. I dalje dečačkog lika a snažan kako starom karatisti i priliči, JJ sa Bazom ima pravu osovinu za autorstvo i pozornicu, i najzad je ispravljena nelagoda da su njihova dosadašnja gostovanja u Beogradu ostala zapamćena najviše po lošem ozvučenju – u Hali sportova početkom 2014, jedna od najslabijih inkarnacija (s pevačem Pol Robertsom), i u hali Pionir još proleća ‘90, promovišući aktuelni LP 10 (Epic – Suzy). Potonji nastup kao da su zaboravili svi (osim pesnikinje i dramske spisateljice Milene Marković), pa i mediji u rasponu onih koji sagovorniku ne znaju ni ime pravilno da zabeleže, do ovih koji ipak preneše Burnelovu izjavu o našem populističkom predsedniku (da, istina o AV probija u svet).
Elem, Kornvel je leta ‘90. naglo napustio Strenglers navodeći dosadu kao razlog, i teško ih unazadio; sećamo se šta je s nama bilo. Ali sada je ipak zanimljivije preispitati Burnelov tehno-napredni, prvi solo-LP Euroman Cometh (‘79, UA), o ujedinjenoj Evropi.
