Posle „filmova katastrofe“ snimanih oko milenijumske obretnice, usuđejemo se da Borhesovu tezu kako zapravo postoje samo četiri priče: potraga, povratak, opsada i smrt boga, dopunimo sa još jednom, pričom o kraju sveta. Ova tema je čekala da tehnologija filmske obmane dosegne standarde potrebne za njenu ubedljivost. Nema tu neke velike mudrosti ni visoke umetnosti. Filmovi ovog žanra imaju samo jednu svrhu: da vas navedu da pomislite kako bi, koliko god da ste živi i zdravi i koliko god da imate godina, možda trebalo da sastvite testament.
Film Dan posle sutra reditelja Rolanda Emeriha, koji se daje u skoro svim našim bioskopima, prvo je filmsko uništavaje Njujorka posle jedanaestog septembra. Još otkad se 1933. u filmu King Kong onaj veliki majmun zaljubljen u malu ženu uspentrao na Empajer stejt bilding, napad na ljudsku civilizaciju prikazivan je kao napad na Njujork, njen najčitljiviji simbol. Od tada pa do pomenute tragedije, rušenje Menhetna gotovo da je postala industrijska grana. Ne verujem da je razlog za ovu apstinenciju nakon 11. septembra samo pijetet prema žrtvama pod diktatom političke korektnosti novog oblika svakolikog brainwash–a. Reklama za jedan porno film koja sumira taj žanr glasi otprilike ovako: „Ove Turkinje rade sve pred kamerom tako da ništa ne ostavljaju vašoj mašti.“ Upravo jedanaesti septembar kao vrhunska pornografija zla dugo ništa nije ostavljao filmskoj imaginaciji. Da li se sećate slika tog realnog rušenja? Niko ne trči i ne hvata se za glavu već svi hodaju polako, kola ne lete, ništa se ne vidi jer je sve pokriveno oblakom prašine, nema priče, nema ljubavnih scena, nema Dobrog Momka koji će spasiti Devojku, nema Devojke koja će biti spašena. Sve je bilo nekako otužno, poražavajuće obično i neverovatno banalno. Kad vidite da neko pada sa 150-og sprata, koji specijalni efekat to može da nadmaši?
Zbog svega toga film Dan posle sutra, kojim filmska industrija vaspostvavlja ovaj lukrativni žanr, bojažljivo je uvijen u oblandu ekumenske brige za našu planetu i prepunjen takozvanim poentama čija nimalo stidljiva pamfletska priroda preti da ubije fikciju i preraste u propagandni materijal Grin pisa. Neprijatelj nije više strana sila ovekovečena u likovima vanzemaljaca sa očiglednim metaforičkim potencijalom univerzalnih varvara. Ovde nije u pitanju sukob već greška. Dakle, the end of the world as we know it, posledica je nebrige, odsustva ekološke svesti, nečega što je sama zapadna civilizacija propustila da uradi, a ne napad spolja. Ovo ideološko ublažavanje čini da je ovaj zaplet nenadoknadivo pedagoški, dakle ne previše uzbudljiv. Ni u ostalim segmentima dramske veštine Dan posle ne stoji mnogo bolje. Neizostavni melodramski momenat je potpuna katastrofa. Do ovog filma sam mislio da je najveća ljigavština nagvaždati o patnjama majke i sina, ali on me ubedio da nema ničeg toliko patetičnog kao melodramatisanje nad odnosom sina i oca. Pored toga u filmu ima dosta nelogičnosti, nedorečenih epizodnih likova, a nema, i to je ono što najviše smeta, nimalo duhovitosti. Ukratko, daleko je ispod Emerihovog filma Dan nezavisnosti koji predstavlja model multižanrovskog holivudskog filma s kraja devedesetih.
Jedini eventualni smisao ovog ostvarenja, kao i ovog žanra, jeste da gledalac shvati, i što je još bitnije, oseti da je smrtan. Taj doživljaj sopstvene konačnosti je podjednako privlačan i strašan kao i pogled u provaliju. Ali, ovaj efekat se ne može postići time što ćete filmskom gledaocu dati da gleda patnju jednog čoveka, pa ni grupe ljudi. Emociju kod njega izaziva tek identifikacija višeg reda. On mora da vidi da umire celo čovečanstvo. Utoliko ovaj film ispunjava svoju jedinu funkciju – da pokrene univerzalne procese prepoznavanja, da nas džarne u onaj iskonski strah od smrti. Sve ostalo su specijalni efekti.
