Damar u ljudskoj srži

U segmentu Ideologije i državnih ideoloških aparata (Karpos, 2015) Luj Altiser, polemišući sa Marksovom Nemačkom ideologijom izvodi i sledeće zaključke: „Ideologija nije ništa jer je čist san (stvorena od strane ko zna koje sile: ako ne od strane otuđene podele rada, a i to je negativno određenje); ideologija nema istoriju, što ne znači da nema istorije u njoj (naprotiv, ona je samo bledi, prazni i izokrenuti odraz realne istorije), već da ona nema svoju sopstvenu istoriju.“

I ovi zaključci su, naravno, otvoreni i podatni za polemiku, a kako je ideologija, sve i da je, poput Altisera, odredimo i označimo upravo kao izokrenuti odraz realne istorije, sveprisutna, pa i tokom ovih hiperideologizovanih dana pandemije, mogli bismo da odmerimo i kako u svojstvu motiva i dramskih i dramaturških zamajaca funkcioniše ideologija u novim filmovima dvojice autora koji od takvih izazova nikada nisu bežali – Koste Gavrasa i Olivijea Asajasa. Prirodno im je mesto pod krovom zbirne kritike jer obojica preispituju pozicije i mogućnosti smislenije, iskrenije i nekompromitovane levice u današnjem trenutku ili skorijoj prošlosti. A, osim toga, oba ova filma (Ponašajte se kao odrasli i Osinja mreža) istražuju i vazda privlačnu pogibeljnost individualnih nastojanja unutar sukoba sa vidno nadmoćnijima, što ih na empatijskom nivou svakako čini dodatno zanimljivim filmskoj publici koja i dalje mari za barem privid pravednijeg odmeravanja snaga ili kamikaznog srljanja u izvesnu propast, ali sa ličnim integritetom kao ipak prioritetom svih prioriteta.

Mnogozaslužni veteran i perjanica neprikriveno ideološki obojenih filmova, Kosta Gavras, ovog puta se bavio recentnijom epizodom iz društvenog, političkog, ekonomskog… pa i identitetskog života Grčke – konkretno, sada već donkihotovski zaludnom borbom Janisa Varufakisa protiv briselske i srodnih birokratija i bankarskih dželata tokom grčke dužničke krize (koja se brzo iznedrila i preobrazila u novu turu dužničkog ropstva). Ovo je sasvim opravdan i mudar odabir, jer ova priča već na tim polaznim osnovama očitava dosta toga potentnog – prepoznatljive i značajne događaje, dimenziju univerzalnosti, prominentnog glavnog junaka, jasan antagonizam, motiv nepravične a nužne borbe, jasan ideološki štih, mogućnost dodatnih iščitavanja u širem i ne striktno filmskom smislu…

Sve pobrojano je tu i film u zadovoljavajućoj meri ispunjava sve od tih narečenih inicijalnih potencijala; ipak, iako film na dovoljno česte mahove ostavlja utisak dinamičnosti, nevolja po ovo ostvarenje u celini gledano stiže iz nekoliko drugih pravaca – naime, primenjeni izraz je dominatno televizijski i u tom pogledu Ponašajte se kao odrasli vidno zaostaje za većim delom Gavrasovog opusa. Osim toga, priča ubrzo postaje odveć klišeizirana i zapada u repetitivnost, gde nove epizode ponovnih rundi pregovora suštinski ipak donose tek manje ili više domišljatu varijaciju na ono što smo već pogledali samo frtalj sata ranije. Posledično, i Janis Varufakis kao centralni lik priče na kraju biva sveden tek na par posve jasnih dimenzija – nepokolebljivog levičara, borca zavidne kondicije i mačistički drčnog alfa-mužjaka mediteranskog podtipa. Naravno, problem je što je krajnji ishod te njegove borbe iz stvarnosne dimenzije života dobro poznat iole upućenijima. Gavras, naglasimo i to, zadivljujuće autorski vitalan za čoveka tih godina, toga jeste bio svestan, te nam završnica donosi i najzanimljiviji ali i metaforički previše brzopotezan deo filma – onaj u kome gledamo koreografisanu plesnu tačku „sukoba“ grčkih jurišnika i glavešina EU birokratija, kojima je pobeda i na tom suštinski marginalnom frontu stvar ličnog dostojanstva. Nažalost, u tom trenutku previše je kasno za ovaj film da se izvuče iz minskog polja niza uslovnosti u koje je dosta brzo ušetao.

I Olivije Asajas, znameniti francuski sineasta, opredelio se za društvenu hroniku prilično evidentnog televizijskog profila kao okvirni izraz za svoju povremeno naglašeno napetu dramu o kubanskim prebezima u Ameriku. Ovim svojim filmom Asajas se zapravo naslanja ne samo na očigledne stilske trendove, a do čega je dovela sada već decenijska dominacija serijskog (televizijskog) izraza u odnosu na ranije najčešće prestižniji filmski medij, već na svoju mini-seriju Karlos iz 2010, a sa kojom Osinja mreža ima još jednu važnu kariku – uvek pouzdanog i dovoljno osobenog Edgara Ramiresa u glavnoj ulozi. Nasuprot 334 minuta trajanja Karlosa, u Osinjoj mreži imamo dva sata efektivne radnje, što je dovelo do vidno ekonomičnijeg pristupa u naraciji i oslikavanju i predočavanju atmosfere i prekopotrebnog neposrednog društvenog konteksta u kome je jedna ovakva priča i moguća i uverljiva. Po toj osnovi, Osinja mreža nadahnuće iznalazi u brojnim studioznim američkim televizijskim filmovima zasnovanim na stvarnim, važnim, istinitim događajima, a kakvih je bilo mnogo s kraja osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka.

Naravno, ako ne ranije, već tu se sasvim prirodno nameće pitanje da li se od autora takvog renomea i ogromnih kreativnih potencijala, čak i na friškijem uzorku nekoliko prethodnih godina i poslednjih par filmova, očekuje nešto zahtevnije i autorski nadahnutije. Osinja mreža je, da zabune ne bude, film sasvim na svom mestu, ali koji dosta brzo kao poražen izlazi iz poređenja sa Asajasovim krunskim delima – odličnim intelektualističkim melodramama (Hladna voda, Irma Vep, Krajem avgusta, početkom septembra, Sudbine, Demonlover, Letnji sati, Nešto je u vazduhu…, uključujući Oblake Zils Marije, Ličnog kupca i Dvostruke živote, kao najrecentnija ostvarenja i postignuća). Na drugom tasu, Osinja mreža nudi dinamično izlaganje, zanimljive likove u neobičnim okolnostima, naglašeniji filmski pristup nego što je to slučaj kod Gavrasa, vrlo dobru glumu i ostalih – Penelope Krus, Valtera Moure, Ane de Armas, Gaela Garsije Bernala, Leonarda Sbaralje… kao i neočekivano raznovrstan muzički skor Eduarda Krusa.

Na sve to, Asajasu je (i ovog puta) srce na pravom mestu, jer on svoje junake nedvosmisleno pozicionira kao preduzetne sanjare, one koji u sebi brižljivo gaje veru da je bolji svet ipak nekako i u što doglednijoj budućnosti moguć, a do čega se, kanda, može stići jedino kroz čeoni i odrešit sukob sa izvorima i perjanicama nikada poraženog ili istrebljenog totalitarizma, pa stizao on i vidu velikih i bučno proklamovanih ideja o svekolikom zajedništvu i jednakosti. I u toj svojoj dimenziji, ovaj film se da povezati sa Gavrasovim ostvarenjem Ponašajte se kao odrasli, a spaja ih i taj iskonski poriv za odmeravanjem snaga sa disproporcionalno znatno jačim neprijateljem (okrutnim državnim aparatom i/ili jednako rigidnim čuvarima sna o evropskoj kasi). To je univerzani damar u ljudskoj srži koji nije moguće kvantifikovati, te neće biti da je samo do temperamenta, udara jakog sunca i grčkih ili kubanskih krajolika.