Ko će čisto izvaditi iz nečista. Niko.
Knjiga o Jovu
Slikarstvo Dada Đurića postavlja krajnja pitanja. Između izvora njegovog slikarstva i pitanja koje ono postavlja u današnjem vremenu zjapi ljudski ponor, iskonska provalija iz koje zapomaže večno ljudsko pitanje: Zašto? Ali, iznad tog ponora, kao budno oko koje razrogačeno posmatra ovu bespomoćnu ljudsku zapitanost izdiže se Priroda, Majka Svega, začuđena nad čovekovim otuđenjem i padom. Suprotstavljajući čoveka i prirodu, kao dva kraja istog početka, Dado ukazuje na čovekovu nesavršenost, na njegovo zlo delo i na zlo vreme u kojem to delo dobija oblike i osobine užasa. Njegovo slikarstvo je, s jedne strane, povest o čovekovoj ludosti, o stradanju zbog te ludosti, i s druge, povest o trijumfu Prirode, o njenom savršenstvu u odnosu na čoveka. „Može se zamisliti da slikarstvo nekud vodi; ono nikuda ne vodi, osim ka vašoj sopstvenoj rupi. To je zastrašujući jednosmer. Ono ima ukus fizičkog bola koji nas izjeda“ (Dado).
Kada razmišljam o Dadovom slikarstvu, nameće mi se pitanje da li je smrt uzrok čovekove zle kobi, da li je svest o njoj promenila čovekovo ponašanje (moralno, pre svega) u odnosu na ostalu Prirodu? Budući da je jedini u Prirodi svestan vremena (te najveće ljudske izmišljotine!), čovek u smrti vidi kraj vremena koji, u stvari, počiva u njemu samom. Raspolažući takozvanim vremenom, brojeći dane i noći, čovek narušava prirodnu vezu sa samim sobom. Taj gubitak se manifestuje kroz agresivnost, hipertrofiranu čulnost, sujetu, želju za posedovanjem, kroz laž i obmanu, kroz opsesiju o smrti drugog, kroz raspadanje vrednosti koje je projekcija metafizičkog straha, drhtanja pred drugim i društvene nemoći. U toj samonametnutoj teskobi čovek umnožava svoju potrebu za posedovanjem drugog. Posedovati drugog, nekog ko je isti kao ti, sa osobinama nalik tvojim, tvog rođenog brata, vodi u prokletstvo. Prokletstvo je čovekovo stanje koje je, u stvari, udvajanje pojedinačnog užasa. Mislim da je u smislu takve progresije, u tom rasipanju, u tom ego-inženjeringu čovek prisutan u Dadovom slikarstvu. To je jedna selinovska dimenzija sveta, bespomoćna strategija u prostoru kao posledica čovekovog slepog poverenja u vreme. „Ja u budućnost ne verujem“, saopštava Selin u Putovanju nakraj noći, Selin sa čijim se idejama o užasu sveta koji je stvorio čovek mogu uporediti sa Dadovim: da je čovek skup protivrečnosti – onaj kome se učinilo da jedini može da shvati svet oko sebe i u sebi ne veruje u večnost toga sveta, pa ga strah od vlastite smrti nagoni da, pre roka, uništi i sebe i svet.
Ali, čovekov selinovski poriv nadvisuje Priroda sa svojim metamorfozama, večnim zakonima i neuništivim tragovima. Dado je to shvatio i u tome vidim tajnu njegovog slikarstva: počast Prirodi suprotstavio je tragičnom osećanju sveta. To potvrđuje dugogodišnji opus posvećen prirodnjaku Bifonu, tvorcu slavne Istorije prirode.
Iako nije „ilustrovao“ Bifonovo delo, vezanost za njega je posledica Dadovog poverenja u Prirodu, u njene zakonitosti, u njen čudesno razrađen sistem odnosa, u taj sveobuhvatni mikrokosmos, kao primer sveopšte ravnoteže, koja se ostvaruje ovde, oko nas. Ali, u takvoj Prirodi postoji jedan delić, jedva tvarca koja razara sliku harmonije – to je čovek, taj Veliki Destruktor, ta panika u Prirodi, taj faktor raskola, vođa straha i izvršilac pometnje. Kažem, Dado nije Bifona „ilustrovao“, on je slikao u počast onoga koji je nastojao da sistematizuje čitavu planetu, da odredi pravce i pravila kako bi se jedan svet, ovozemaljski, prihvatio, održavao i sačuvao od ljudskog nagona, navalâ i zaborava.
Dado je jednom rekao da je njegovo slikarstvo „smeša svega“. I zaista, likovi na njegovim slikama kao da su slučaj neke uznemirene, panične simbioze svega živog u Prirodi, pa sve to liči na jedno ogromno klupče koje se preobražava i kreće, koje vrišti i stenje, koje se kezi i kikoće, koje ropće i cvili, jedna androgina masa koja će se samooploditi i iz koje će proključati, kao pomama, neka nova vrsta, neki novi porod, obnovitelj starog sveta. Menjajući na ovim stvorenjima položaje organâ Dado zamišlja jednu moguću anatomiju. U tom novom rasporedu on vidi bezbrojne mogućnosti Prirode. Jednima će se to učiniti morbidnim, drugima užasnim ili monstruoznim. Nesreća je u tome što mi nekakvu drugačiju, moguću Prirodu, sa nama samima na čelu, zamišljamo idealno ne znajući kako to idealno praktično izgleda. Kao da zamišljamo sebe u najlepšem mogućem obličju ne verujući da je to obličje najčešće ružno u odnosu na ostalu Prirodu. Dado razrešava, leči taj ljudski kompleks upućujući na sve moguće i zamislive varijante organizma u Prirodi. „Zašto su dela prirode tako savršena? Zato što je svako delo celina, i što ona radi na večnoj zamisli od koje nikad ne odstupa; potajno sprema zametak stvaranja; jedinstvenim činom nagoveštava prvobitni oblik svakog živog bića; razvija ga, usavršava stalnim promenama, i u određenom vremenu“, poručio nam je Bifon. Ne čini li vam se da su dela Prirode i dela umetnika identična? Ne ukazuje li vam ovo da, posle Tvorca, jedino umetnost ima onu demijuršku moć koja je u saglasju sa Kosmosom, moć koja prenosi zakonitosti Prirode u mikrokosmos čoveka ne dozvolivši da čovek, obuzet vlastitom smrću projektovanom na njegovu okolinu, propadne u svom destruktivnom nagonu? Je li to znak da je tajna umetnosti duboko ukorenjena u misteriju Prirode i da umetnik u proročanskom zanosu predviđa buduće njene pokrete, nagoveštaje, zamisli i namere? U Dadovom slikarstvu, pored vizije Prirode, ja vidim i groblje Prirode, njenu prošlost: njegovi prizori nisu skup, gomila delova Prirode, partikule jednog velikog organizma ili, bolje rečeno, organona, organona u pometnji pred naletom raspadanja, rasapa, raspucavanja, rascepa i rasula, nego je to skladište evolucije – izumrlo i preobraženo ukrstilo se sa svojim unučićima i leže ovde, u ovom slikarstvu, kao snimak celokupnog vremena, anahroni u odnosu jedni na druge, ali nekako živi, jedni drugima prepoznatljivi, jer im nešto govori, neki viši glas, da su rod, da ih je napravio isti otac. I ne samo da ovo slikarstvo predstavlja skladište evolucije, nego je ono čitav rekvizitarijum fantastične biologije koja se proteže od mitova do fantazmagorija ovovekih fantasta koji sede pred levijatanom progresa u nadi da će ih nekakva nova kombinacija u Prirodi vratiti unazad, u neku spasonosnu meru. U tom iščekivanju, prepunom more, uzrujanosti i straha ja vidim značaj umetnika u modernim vremenima, u vremenima koja bi želela da postanu mitska, odnosno ne koja bi želela, nego koja bi to morala biti ako čovek svoje utopije nije već poklonio beznađu. „Svaka moja slika je odbijanje sveta u kojem živim, onog što danas zovu civilizacija“ (Dado).
Čovek koji je svestan stanja današnje civilizacije mora uzeti na sebe teret Jova: verujući u čoveka kao u deo organona Prirode, on mora da ponese breme čovekove ludosti, usamljenosti, beznađa, panike, očaja i užasa, mora sve to da iznese u dan prosvetljenja i velike opomene kako bi se čovek pročistio, kako bi se vratio sebi samome, odnosno kako bi bludni Sin prepoznao Roditelja. Do tog časa čovekove samospoznaje odzvanjaju reči ucveljenog Jova: „Tijelo moje obučeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i raščinjava se“ (Knjiga o Jovu, 7; 5). Ova je slika česta kod Dada. Nisu to portreti monstruma, nego su to scene užasa modernog čoveka, snimci svakog našeg bogovetnog dana, svedočanstva krize čovečanstva i psihosomatska dijagnoza na smrt bolesnog sveta. „Kad rečem: potrešće me odar moj, postelja će mi moja olakšati tužnjavu, tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama, te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje“ (Knjiga o Jovu, 7; 13-15). Ovo je poruka o satanskoj strani sveta, o čoveku čija su iskušenja neizmerna, i koja su ga toliko depersonizovala da se pretvorio u puki košmar. Svi smo podložni tome jer smo oholi, oholi smo jer smo nesavršeni, nesavršeni smo jer smo prestravljeni od samih sebe. Zbog toga je ljudska sreća najveća glupost ovog sveta. „Mnogo bi mi smetalo kad bih bio srećan… Ugnjavilo bi me“ (Dado). O, užasa! – reći ćete. San o prevazilaženju užasa je zabluda nastala iz čovekove samouverenosti. Ona je čovekova lažna nada, fatamorgana jedne robinzonske situacije. „Ali, užas nije samo ta muka koja te je zadesila, nego i buduće neizbežne muke. I mislim da je to ono što pokušavam da slikam. To je očaj bez predaha“ (Dado).
Taj „očaj bez predaha“ – koji je Dadova metafizička trauma – učinio je da je u njegovom slikarstvu došlo do redukcije osnovnih prirodnih elemenata: na njegovim slikama nema vode i vatre, ostali su samo zemlja i vazduh, Dole i Gore, ljudi i ptice, ljudi kao pala priroda i ptice kao nada u novu promenu, u ponovljeni čovekov uzlet, kao poziv u novu avanturu u prirodi. Vatra i voda sugerišu dinamiku, ali kod Dada je nastupilo neko međuvreme u kome se sve napinje, priprema se, u mukama i u grču, da prevlada nevidljivu granicu građenja i raspadanja, života i smrti. To je agonija koja će se završiti – ako se ikada završi – ili padom na zemlju ili usponom u vazduh. Dado je svoj svet oslobodio dva elementa, ali je sa ostala dva naglasio čovekovo i moralno i eshatološko pitanje. Kada ta pitanja čovek razreši, onda će nastupiti Novo Postanje – novo nebo i nova zemlja. U ovome vidim veliku Dadovu poruku, jednu od najvećih u modernoj umetnosti uopšte.
Dadova svetlost jeste svetlost njegovog okruženja, svetlost Normandije, izmaglica njegovog života, zora njegovog dana, ali ta svetlost dočarava i svet nekakvih još nedefinisanih bića, neogrubelih u susretu sa spoljašnjim životom, svet polustvorenja u placenti, u materici Majke Prirode, u košuljici iz koje će, kada se raspukne, pokuljati, rasplinuće se i poplaviti svet stvorenja-mučenici i stvorovi-mučenici, oni koji će za koji čas predstavljati užas sveta. Takva Dadova svetlost prigušeni je krik iz velikog plamena, iz požara strašnog suda čovečanstva. Paradoksalno, ali tu svetlost kao da je preneo sa Seraove slike Kupanje u Anijeru, onu svetlost koja se nadvila nad ljudskim telesima, koja su zablesila na nekoj belosvetskoj plaži, u besmislenom činu izlaganja tela suncu, u obamrlosti, neupotrebljivosti i nezapitanosti. Tu je samo svetlost živa i večna, jedino ona uliva nadu i poverenje u svet, u Prirodu, a sve ostalo je potpuna uzaludnost, suvišnost, puka prolaznost i jeziva odsutnost.
Dadove boje nisu boje apokalipse, kod njega nema onog sablasnog, ostrašćenog, zakovitlanog crvenila, plavetnila i zelenila. Njegove boje su predznak biološke promene, to su boje prelaska; one su blage, one su prelazi iz jednog srastanja u drugo. Kada bojom prikazuje krv, to nije krvavo crvena koja se proliva ispod žrtve, ispod nasilja, ispod naglog prekida života; to je boja nekakve transfuzije kada jedan život utiče u drugi, ili se jedna smrt nadovezuje na drugu. Crvena je kod Dada boja izjednačavanja: ona povezuje živo sa živim, živo sa mrtvim i mrtvo sa živim. To je boja novorođenosti, erekcije, boja materice, boja unutrašnjosti, ona pokazuje stanje utrobe pod temperaturom trideset šest – to je boja organskog. Njegove boje simbolizuju večnost Prirode, pa je plava hladna, vasionski hladna, po njoj kao da plivaju sante leda, iz nje se čuje tišina beznađa; to su vrata onostranog. („Na mojim slikama su neke plave, blede boje, to su jedva-boje… Meni je najbolje kad imam vrlo malo boja. Ne volim tople, vrele boje“, Dado.) Sudarajući se, ova crvena i ova plava sugerišu susret života i smrti, Punoće i Praznine, večitu borbu dva principa, dve najveće tajne: ispred jedne je tišina, iza druge je tišina. A između je veliki prasak Prirode, agon i agonija istovremeno, sablast postojanja jedino.
Paskal Delpeš, savetnik za kulturu Ambasade Francuske i direktorica Francuskog kulturnog centra u Beogradu
„Upoznala sam Dada uz Danila Kiša pre više od trideset godina. Bila sam veoma mlada i on me je odmah posebno impresionirao. Neočekivana stvar za mene u to doba – bio je to slikar koji je bio izuzetno načitan i prepametno je govorio o knjigama sa piscem koji je bio posebno blizak slikarstvu i slikarima. Pored velikog znanja i velike kulture, Dado je imao lični i radikalan stav o stvarima u kojem su politika u širem smislu i poetika bile nerazdvojne. Jak i slobodan um, briljantan i strastven u govoru, bio je za mene čovek i umjetnik van običnih normi. Njegova porodica, njegov način življenja, sve je bilo živo i bogato, i – na svoj način. Videla sam ga pre dva-tri meseca u divnom Eruvalu. Pričali smo, uz njegovu suprugu, o situaciji u Francuskoj. Prepoznala sam istu slobodu, strast i oštroumnost, kao i uvek. Drago mi je što smo ga izložili u Francuskom kulturnom centru prošle godine. On je za mene bio jedan od tih ogromnih, izuzetnih talenata koje su neverovatni crnogorski pejzaži izrodili. Njegova dela odmah bude u vama emocije, a i postavljaju u isto vreme egzistencijalna pitanja. Ona su uvek nekako mračna, ali nezadrživo izazivaju osmeh na licu i ironiju.“
Slikanje
To je klanje. I što slikar više navaljuje da ode dalje, radionica mu se sve više pretvara u klanicu.
Životinjska groblja
Odlazio sam da gledam to groblje. Pacov za doručak ima konja. Pacovi su tamo drogirani hranom.
Odlazak iz domovine
Kad se čovek odlepi od rodne grude, od one svetlosti koju je samim rođenjem ugledao, to je ipak mala tragedija. Ako se bavi slikarstvom ili muzikom, on ima privilegiju da ostane poprilično svoj, ali kad treba da promeni kulturu, to je veliki mentalni napor; to je rez. Ja sam, dolazeći iz Jugoslavije, pomešao u sebi razne stvari i imao sam utisak da sedim između dve stolice. To me je nateralo da se interesujem za sopstvenu mentalnu anatomiju i da slikam svoj unutrašnji svet.
Slikarstvo
Slikarstvo je bekstvo iz života, neuspelo. I baš zato je interesantno što je neuspelo.
Svetlost
Ona može da se spusti na slike kao prašina. Ona se pojavljuje sama, ne može slikar da je stvori.
(„NIN„, 1978)
Ptice
Mislim da sam kao dečak najviše crtao ptice. I dan-danas ih crtam. Zašto ptice? Valjda zato što mi se kod njih sviđalo da na zemlju dolaze samo kad im to treba! Valjda što su čistije i što dolaze posle smrti…
Druženje u Beogradu
Ja sam se malo s kim družio. Nedavno sam razmišljao o tome i ustanovio kako sam stvarno malo ljudi znao u Beogradu. Zašto? Da li zato što sam morao dosta da radim? Nisam mogao sebi da odgovorim na to pitanje. Pre izvesnog vremena na to pitanje mi je odgovorio Dušan Makavejev, koga sam sreo u Parizu. On je studirao psihologiju i mislim da mi je to lepo objasnio. Opisao mi je kako sam izgledao i kako sam se ponašao u Beogradu. Ponašanjem, oblačenjem i jednim ogromnim blokom ja sam, u stvari, odbijao sve ljude oko sebe, odbijao kontakt sa njima, nesvesno, naravno, omogućujući sebi mir da mogu samo da crtam. Tada sam se družio uglavnom sa pokojnim Leonidom Šejkom, Peđom, Sinišom, Tošom i Tupom, s kojima sam bio nerazdvojan odvajkada. Šejka i ja smo imali nekakve osobite veze, iako smo imali različit jezik i pogled na svet. Često se nisam slagao s njim. On je bio rođeni intelektualac, a ja, na neki način, rođeni divljak. Ne divljak zato što sam bio provincijalac, Crnogorac, već zato što sam odbijao sve salonske manire, te „kulture“ i „kulturna pravila“. Oduvek sam bio protiv „školskog pogleda“ na život.
Smrt
Zamišljam da ću, kad budem mrtav, videti vlastitu dekompenzaciju. Vidim mnogo više smrt u prirodi nego život. A priroda me fascinira zato što nam je dato da je gledamo za svog života. Vlastita smrt se, ja mislim, oseća dok se gledaju lepe stvari u prirodi. Stvari koje ja slikam uopšte nisu slatke. One nisu slatke, ali isto tako ni dramatične ni žestoke. To nisu ekstremne situacije, to su uvek situacije ravnoteže.
(„Duga„, 1981)
Umetnost
Umetnost — to je nešto sasvim intimno. Kada radim, uvek mi se čini da to nije dovoljno jako, dovoljno intimno, dovoljno iskreno. A kad čovek zna da treba da bude iskren — to je grozno. Umetnik je u vrlo teškoj situaciji kad je svestan da mora da bude iskren. Jer, iskrenost je jedini način da dođe do onoga drugog, koji sliku gleda, da ga takne, da on oseti neku temperaturu. To je moguće samo ako se u samoj slici „instalira“ neka čisto fizička snaga. Kao, na primer, svetlost. Tada je onaj umni deo slikarstva potisnut i slika postane realnost, istinito parče života. Tu ne sme ništa da bude zalepljeno, da smeta, sve treba da diše! Slika treba da diše kao neko malo pseto koje čovek drži u naručju!
(„Politika„, 1981)
O civilizaciji, o životu
Riječ „kriza“ lično me pogađa. Kriza civilizacije? To je, na višem stepenu, ipak ogovaranje! Čini mi se da je to neka vrsta literarnog ogovaranja. Nažalost, danas je ogovaranje u literaturi vrlo prisutno. Recimo, ni Nojeva civilizacija nije bila „u krizi“. Paprat je prepotopska biljka — a još uvijek egzistira! Štaviše, izdržljivija je i naprednija u hladu nego na suncu. Ima nečeg junačkog u tome… Jesi li čitao Mišoa? E, vidiš, on kaže: „Ko ne gradi kuće, taj ne voli ovaj svijet.“ Ima nečeg junačkog u toj poeziji. I ja sam svoje slike povezao sa junaštvom, a pitam se da li junaštvo uopšte postoji. To su trenuci kad mislim o sebi, a to je ružno. Ružno je misliti o sebi.
(„Pobjeda„, 1983)
