Čudo svakidašnjeg

Ukoliko vas interesuje kulturna produkcija u ovoj zemlji, verovatno je da već znate neka od glavnih imena koja su obeležila scenu u različitim oblastima. Postoje „imena“ kada je u pitanju film, „imena“ u oblasti likovnih umetnosti, „imena“ u književnosti i sve tako redom. Međutim, to ponekad može da bude zbunjujuće. Pre svega, neki od autora jednostavno upadnu u neki procep između kategorija. Zatim, u našoj sredini postoji i nešto kao paralelni svet, koji bi tek trebalo da bude otkriven od strane prosečnih konzumenata – svet više nego zanimljivih kreativaca. Iako su mnogi od njih istinski šampioni stvaralaštva, koji će možda obeležiti vreme u kojem živimo, njihovo ime, avaj, nećete naći u ukrštenim rečima. Nije redak slučaj da neki od aktera tog „paralelnog sveta“ budu primećeni i prepoznati u inostranstvu pre nego u vlastitoj sredini. Mnogo toga o čemu smo upravo govorili na beogradskoj sceni ovaploćuje Miloš Tomić. Iako se prvenstveno bavi filmom, on sebe naziva filmadžijom, a ne režiserom. Iza sebe ima već tridesetak kratkih filmova, dokumentarnih, igranih, ili animiranih, koji uglavnom prevazilaze definicije ovih žanrova. Miloš Tomić je kreirao i petnaestak muzičkih spotova, za grupe Jarboli, Klopka za pionira, Repetitor, Noundo, kao i video-klipove za češke grupe i izvođače – Trabant, Ridina Ahmetova. Ovaj filmadžija je veći deo svojih kreacija snimio uopšte ne upotrebljavajući filmsku kameru, već koristeći isključivo fotoaparat i tehniku stop trika, u kojoj svaka faza pokreta biva zabeležena fotografskim snimkom i zatim pokrenuta tokom montaže. Iako sam tvrdi da je stop-trik već postao moda u nekim krugovima, niko drugi se još nije dosetio da u jednom od filmova, sa takvom nežnošću, animira – žensku kosu. Njegov rad uvek štrči po tome što vrca idejama, i što deluje tako originalno, kao da je M.T. lično izmislio stop-trik.

U filmu Pljunuti poljupcem, glavni junak ne hoda, već ležećki klizi po asfaltu, posmatra rastinje kako pred njegovim očima niče na trotoaru, zaljubljuje se u devojke koje prolaze i zagleda im pod suknje, i sve to deluje nekako stvarno i ubedljivo. I – što je ne manje važno, autor sve te sekvence animira sa lakoćom i humorom, dopuštajući da vizuelne senzacije traju tačno onoliko koliko je potrebno da zadrže vašu pažnju, a priznajte sebi koliko samo dosadni mogu da budu filmovi koji se pežorativno nazivaju „eksperimentalnim“.

PLES PLASTIČNIH KESA: Ipak, jedan od njegovih najčudesnijih filmova uopšte nije nastao tehnikom stop trika, već tako što je oko kamere zabeležilo neprekidni kadar u kojem tri plastične kese „plešu“ svoj balet na vetru. Rezultat je razoružavajuć. Zatekao sam sebe kako se nasmejem svaki put kada vidim ovaj film, vrhunsko ostvarenje žanra dokumentarne poetske komedije(!), čak iako su „glumci-plesači“ samo tri neživa predmeta, koji izvode svoje baletske piruete pokrenuti isto tako beslovesnim meteorološkim prilikama. Istina je, plastične kese već decenijama lete beogradskim parkovima, ali je bilo potrebno da se pojavi baš Miloš Tomić i da, skoro se poigravajući, u tome sagleda neki dublji značaj i da kreira minimalističko remek delo.

Kada sam ga zamolio da ovo čudo objasni, naš filmadžija je poverljivim glasom objasnio: „Jednostavno, volim takva mala čuda iz svakodnevnog života i godinama ih pratim. Film je nastao bez ikakve stvarne pripreme, u okviru radionice koju je vodio Dušan Makavejev. On nas je isterao iz studija rečima: ‘Svi napolje! Idite na Kalemegdan, zadržite se tamo par sati, i vratite se sa filmom koji neće da traje duže od jednog minuta. Neka sve bude iz jednog kadra, bez ikakve montaže.’“ I, to je to. Gde bi mi bio kraj kad bi me Makavejev tako svakog dana isterao na ulicu da snimam!“

Pitao sam Miloša Tomića – da li ovdašnjim umetnicima nedostaje pažnja i podrška medija?

„Mislim da je podrška srednje jačine sasvim dovoljna da bi moglo da uspe nešto što je kreacija koja je skromna, lična“, odgovara Miloš. „Slaba je vajda od pohvala. Veliki uspeh može mnogo toga i da pokvari, bar znam da bi u mom slučaju moglo tako da bude.

Kad god bi stvari u mojoj karijeri krenule ka ‘uspehu’, ja bih učinio nešto da se iz toga izvučem, i mislim da je dobro što je tako. Moj put je sporiji. Što se tiče podrške, mislim da bez podrške roditelja i bez, ponekad spasonosne, saradnje i pomoći svoje žene Marije, ne bih uradio ni pola toga. Neko vreme sam proveo u Pragu na magistarskim i doktorskim studijama, i tamo je sve dobro išlo, radio sam filmove sa ljudima koje sam mogao sam da izaberem, i sa kojima sam uživao da sarađujem. Odmah zatim tokom studija sam krenuo da gostujem po festivalima u svetu, tako da sam stigao i do gradova kao što su Buenos Ajres, Čačak, Hong Kong, Niš, Milano, Pančevo, Madrid, Berlin… Srećom, moji filmovi imaju lep život. Putuju, videli su belog sveta, druže se sa drugim dobrim filmovima, gledaju ih sa pažnjom neki lepi ljudi tamo u mraku. Gostujući po svim tim mestima shvatio sam da ono kako (i s kim) mi živimo ili, recimo, kako se oblačimo, nije i jedini (ni najbolji) način na koji to može da se radi. Sreo sam, na primer, ljude koji u svojim sredinama rade nešto na potpuno različit način, ponekad sasvim suprotan u odnosu na ono što je kod nas uobičajeno, a ipak sam se lično uverio da to može da bude sjajno, briljantno“…

ŽIVLJE I LUĐE: Miloša Tomića sam zatekao nakon što se u Beograd, gde se sneg tek topio, vratio iz Barselone, gde je rukovodio filmskom radionicom. Još dok smo pripremali razgovor, pričao mi je o ideji koja mu je baš tog dana sinula. U stvari, shvatio sam da je na tragu još jednog miloštomićevskog detalja. „Odmah nakon puta sam krenuo na svoj uobičajeni trening borilačke veštine ving-čun. Kada sam se vraćao sa treninga, negde oko 23 h, čuo sam bubnjanje u olucima – sneg se topio i stvarao neobične zvuke. Doneo sam mikrofon, postavio ga u oluk i krenuo sve to da snimam. Čuli su se zvuci, ponekad mi se činilo i da postoji ritam nalik na afrički (čuo sam, ne preteruje – prim. aut.), pravo malo čudo. Proveo sam noć muvajući se oko oluka u Drinčićevoj ulici, gde inače živim. Bio sam sav promrzao i vratio se kući iza ponoći. Planiram da te snimke pošaljem prijatelju kompozitoru koji živi u Barseloni, inače je poreklom iz Praga, zove se Vladimir Chab i radio je muziku za dva moja filma. Mislim da bi on mogao da prekomponuje te zvuke iz oluka i uključi ih u neko svoje muzičko delo.“ Kako je bilo u Barseloni? „U Barselonu se uskoro vraćam zato što sam uspeo da dogovorim projekciju filmova i izložbu fotografija – biće to izložba zasnovana isključivo na obradi mojih porodičnih i fotografija nastalih u vojsci… Inače, dospeli smo i do jednog ranča nekih osamdesetak kilometara od grada, to je zapravo farma koju posećuju školska deca, tamo ih uče seoskim poslovima. Tu smo se zadržali dva dana, a prenoćište smo platili tako što smo čistili kokošinjce… Uh, nadam se da naslov ovog članka neće biti ‘Čistio sam kokošinjce’, ali u stvari ja i supruga smo se odlično proveli, kao i naš devetnaestomesečni sin Dren, koji se igrao sa raznim živuljkama i prevrtao izmet od ćurki“…

Kako je onaj koji sebe danas ponekad zatekne u ulozi predavača, doživeo vlastito školovanje? „U Pragu sam studirao multimedijalnu animaciju – u stvari, nije mi se sviđala ta reč, multimedijalna animacija – to zvuči kao neka prevara, kao pojam koji može da označava sve i svašta… Ipak, to je bilo zaista dragoceno iskustvo. Pre toga sam u Beogradu završio studije filmske režije, i uopšte nisam imao osećaj da ću nastaviti da se bavim ‘pravim’ filmom. Sećam se, tokom studija, posle snimanja školskih filmova vratim se tako kući, pokrijem se jorganom i shvatim da je sve to, taj zanat, nekako van mog sveta… I tada sam počeo da snimam frejm po frejm dok sam kreirao kolaže cepajući i kasapeći stare brojeve časopisa ‘Burda’… To je već bilo nešto življe i luđe. Od mame sam uzimao stare primerke ‘Burde’ i bušio ih kako bih došao do slika koje se nalaze unutra, i tako pronalazio čudne vizuelne kombinacije… To je stvaralo osećaj da sam se udubio u čitavu stvar, praktično sam dodirivao i oblikovao rukama film, umesto da samo ‘režiram’ kao u školi… Taj film, Mamina literatura, prvi put je bio prikazan 2001. godine na Oktobarskom salonu, u okviru selekcije pod nazivom Autodidakt, koju je vodio Saša Marković Mikrob, prikazavši rad petorice čudaka koji svoju veštinu nisu naučili u školi, i koji možda ni životnu školu nisu izučili kako treba“…

O MIKROBU: Multimedijalni umetnik i ulični mislilac Saša Marković Mikrob bio je jedan od simbola te „drukčije“ scene. Nakon njegove prerane smrti, 2010. godine, stiče se utisak da je ovdašnja sredina, preokupirana vlastitim himerama, jedva i zabeležila njegov nestanak. „Upravo montiram film koji će biti posvećen Mikrobu“, nastavlja Miloš. „Film neće biti patetično prisećanje – slučajno se desilo da me je on pozvao, nekih pola godine pre nego što je umro, da zabeležim jedan kadar za izložbu koju je pripremao. Ali kada sam video kako je to zanimljivo i smešno kada Mikrob sa svojim prijateljem Stevanom Novakovićem prikuplja stvari sa buvljaka i od toga kreira nešto novo i ludo, nisam se zadržao na jednom kadru nego sam nastavio da snimam tokom nekoliko dana. Mikrob i Stevan su na buvljim pijacama kupovali ili direktno iz kante za đubre dobavljali predmete koje su spajali i prekrajali, tako da je nastajalo nešto novo, ponekad apsurdno, i pomislio sam da je šteta što nisam usnimio nekakav celovečernji film na tu temu. Ja sam, nažalost, došao tek pred kraj procesa, kada su oni već završavali sa kreacijom svojih predmeta-skulptura. To će biti film od nekih deset ili petnaest minuta, i govoriće o prijateljstvu i odnosu čoveka i predmeta. Mikrob je voleo količinu, želeo je da sve na neki način iskoristi, dok je Stevan izbirljiviji, stroži, i oni su uvek bili na ivici da se oko toga posvađaju, ali je sve to zajedno na kraju ipak bilo maštovito, posebno.“

Ipak, da li uopšte postoji „off“ scena u Srbiji? Da li je to minimalizam nastao iz prirodne potrebe da se uprkos oskudnim sredstvima i uvek prečim problemima ipak nešto saopšti?

„Uvek sam više bio za gerilske, uzbudljive stvaralačke akcije nego za neku kozmetiku i veliku profi ekipu i čekanje na budžet da bi počeo nešto da radiš. Bio sam oduševljeni učesnik lo fi pokreta devedesetih, koji je promovisao jeftini film kojeg je svako mogao da kreira. Iako imam utisak da, kad danas to vidim, malo se koji od tih filmova drži bez atmosfere koje je tada vladala na projekcijama, bez tih sala krcatih ljudima koji se cepaju od smeha, preskaču sedišta i padaju da bi došli do bine i nešto rekli pred film. Volim Pesničenje, tu priredbu, skup čudaka i zaluđenika. Ima i interesantnih samoniklih stvaralaca na potpunoj periferiji – kao što je neki čudan čovek koji ostavlja svoje crteže oko Kalenić pijace, stotine originala, hemijskom olovkom crtanih. To je njegov dijalog sa svakodnevnim životom, srpskom istorijom, vizijama budućnosti… U stvari je to sve prožeto neiživljenim seksualnim fantazijama, neostvarenim ljubavima, to vidite tek kad odlepite crtež sa zida i okrenete drugu stranu gde su sitnim rukopisom ispisane njegove bezobrazne pričice, zapisi koje niko nije ni trebalo da vidi, s obzirom na to da će crteže ionako već narednog dana prelepiti glupavi politički plakati. Meni je crteže ovog nepoznatog genija otkrio fotograf Ivan Zupanc, koji njegov rad prati već nekoliko godina. Eto, to su umetnici koji me zanimaju, to je ono što me inspiriše, zato što radije izvirujem kroz prozor da vidim šta se dešava, nego da gledam televiziju“…

Iz filma Glineni golub

Iz filma Arena la a

SEĆANJE NA MIKROBA: Kadrovi iz spota grupe Repetitor