Crna žuč života

Suštinu dela Živojina Pavlovića oredstavlja žudnja za životom. Ta žudnja kod užarenih umetnika često prelazi preko granice etike i estetike, ali nikada ne prelazi prag istine. A istina je, u stvari, neka vrsta neumesnosti ili, bolje reći, ruglo našeg života, prema kojem češće osećamo odvratnost nego divljenje. Čitajući danas njegovu ponovo objavljenu knjigu Ispljuvak pun krvi, dnevnik o „lepim nesrećnim danima“ protesta ′68. u Beogradu, pomislio sam na jednu zaboravljenu misao iz vremena Francuske revolucije koju je izrekao Sen-Žist, na misao koja bi danas odvažnim i pametnim glavama u ovoj zapušteno-napuštenoj državi mogla biti poučna, bez i jedne pomisli da je zakasnela: „Ko ne sprovede revoluciju do kraja, kopa sebi grob.“ Paradoksalno, ali ova misao je toliko puna optimizma da je, ubeđen sam, Živojin Pavlović nije sebi izbijao iz glave. Danas sam, u ovom našem metežu, sklon da potpišem da je on nesvesno verovao u dve mogućnosti iz ove Sen-Žistove rečenice: ili si mrtav dok ne postaneš živ (život u legendi) ili si živ a mrtav (niko i ništa u životu). Zbog toga mislim da našem društvu i kulturi upravo nedostaje Živojin Pavlović. To je jedna strana ove priče.

Druga strana je vezana za odnos, takođe senžistovski, prema utopijama. Snimajući filmove u vremenima kada je svaki dan opštenarodnog života bio jedno veliko obećanje, Živojin Pavlović ni u jednom svom delu nije pokazao interesovanje za bilo kakvu ideju o „novom svetu“ i „novom čoveku“. On utopije nije prezirao zbog toga što se one ne mogu ostvariti. Naprotiv, prezirao ih je zbog toga što su one ostvarive. Kada je govoreno da su njegovi filmovi mračni, nije shvaćeno da su ti filmovi posledica nemogućnosti da se sirovi život preobrazi u lepotu zamišljenu u ideološkim utopijama, da ne kažem u izmišljotinama i nebulozama, nego da je život sam po sebi destruktivan, jer je njegova suština obavijena maglama, splinom i lažima. To je istina koja nadilazi ljudsko društvo i koja je kao takva konstantna. Zbog toga u filmovima Živojina Pavlovića nije reč o pobuni. O čemu je onda reč, budući da su svi njegovi filmovi bili ili zabranjeni ili pod kontrolom?

Njegovi filmovi su, s jedne strane, bili stanje, s druge – predskazanje. (Između ovih zagrada moram da skrenem pažnju da je cenzor Slobodan Selenić, kasnije pisac, ovo bolje od ostalih vidovito naslutio, učestvujući u zabrani jednog Pavlovićevog filma.) Ovi filmovi su bili slika društva koje je živelo u zabludama i predrasudama, verujući više bedi nego svojim očima, zaneseno nadom da će doživeti vremena koja nikad neće doći. Predskazanje je bilo: dno društva, socijala, lažni buntovnici, lopovi, humani udbaši, tzv. umetnici, dobro-udomljeni-i-raspoređeni, i preostala sitnež. Živojin Pavlović je svojim delima stvorio neku vrstu socijalnog varvarstva: ratnog, poratnog i ovovremenog, pomešanog sa ludim realizmom, u kojem seks-uteha, alkohol-zaborav, mračni nagoni, bolovi, patnja i mržnja vise nad našim glavama kao ledenice na plus dvadeset. Ako ništa drugo, sve je to bilo po savršenoj ljudskoj meri. Zbog toga mislim da je onaj koji je izmislio progon zvani crni talas skovao odličnu metaforu.

Iako se kao umetnik klonio providnih poruka i nabudženih metafora, Živojin Pavlović nam je ostavio u amanet jednog tipa za sva vremena – Džonija Barku u filmu Kad budem mrtav i beo. Nije on nikakav Čičikov, Oblomov ili Raskoljnikov – to je čovek za sva vremena, čovek bez filozofskih, moralnih ili religioznih dilema; to je čovek-gubitnik.

Kada bi u ovom vremenu ponovo bili snimljeni filmovi Živojina Pavlovića Povratak, Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Hajka ili Crveno klasje, na primer, oni bi opet bili proglašeni za – crni talas. Jer nema vlasti i njenih apologeta i posilnih kojima bi stanje stvari iz ovih filmova bilo tek pozadina umetničkog dela: beda, rad i nerad na crno, seks bez ljubavi, tragedije sa pucanjem i pevanjem, komedije zvane ideologije, crna žuč života, zombiji iz one senžistovske nedovršene revolucije – bilo bi to po ko zna koji put na ovim prostorima vraćanje istog. Zbog toga je Živojin Pavlović umetnik koji je uporno na dežurstvu i raspolaganju, danas i ovde, na razmeđi istorije i utopije. Njegova odvažnost je u tome što je netremice gledao u haos našeg prisustva, ne pustivši ni suzu ni krik. Ironija svega ovoga jeste u tome što je on, preseljavajući sav taj haos u formu, imao stila – kao da ga je podučavao onaj ludi Selin. Sva njegova dela su do te mere prepoznatljiva da bi uznemirila i tzv. stabilna društva, u kojima bi on svečano bio proglašen za izdajnika! Izdajnika čega i koga? Na to pitanje svet ni dan-danas nema odgovor. Prosto, svet se menja a strah ostaje. Strah od toga da vam neko može hladno reći da svet izgleda upravo onako kako izgleda, da vas ubedi da nema razloga za sumnju i paniku čak i ako niste stavili tačku u senžistovskom smislu. Ali, ruku na srce, svet je dovoljan haos po sebi da bi bio vredan ljudskog života. To uverenje je bila jedina fantazija Živojina Pavlovića, koja nam kao priviđenje svakodnevno titra pred očima: žudnja za životom spojena sa iluzijom da je život lep. U toj opseni treba tražiti njegovu ideju da se umetnost ne deli na ružnu i lepu, jer on zna da između tih polova jedina nepromenljiva jeste – pustoš. Njegova estetika nije put prema apsolutnoj umetnosti. On zapravo hoće da kaže da sumnja u sve to prevazilazi i život čoveka i život umetnika. Čitav svet je samo deo jednog opisa. Mi, u stvari, živimo da bi nas neko opisao, gde opisivač jednako sumnja i u naš život i u sopstveni opis. To je nemir iz dubina. To je vulkan-život i život ispod vulkana.

Živojin Pavlović ne postavlja pitanje da li je umetnost lepa: „Prava umetnost je ružna uprkos svih glazura, ukrasa i primamljivih oblandi.“ Nad ovom činjenicom čovek bi trebalo da se duboko zamisli. Odgovor će možda dobiti na Vratima Straha. Rizikujući da se taj odgovor pretvori u krik.

Žika Pavlović: iz knjige eseja O odvratnom

Obrazine

Možda bi trebalo govoriti o maski ovog čoveka da bi se potom shvatila i razumela njegova fizionomija… Odelo mu je bilo sastavljeno od jedne stare izbledele kožne jakne, nalik na one koje danas nose šoferi. Ali ispod nje je nosio, kako mi se čini, košulju od vrlo fine svile, što su mogli dopustiti samo ljudi sa dobrim prihodima. Glava je bila više obrijana nego podšišana, te je ličio na osuđenika iz Sing–Singa ili na regruta. A najčudnovatije su bile njegove male i zarđale naočare sa metalnom žicom – teško je bilo pronaći u Berlinu slične…Sa krajпјот obazrivošću vadio ih je iz futrole kada je hteo nešto da čita, čistio ih, nameštao oko ušiju i opet bi ih, posle čitanja, stavljao isto опако pažljivo u futrolu. Radilo se bez sumnje o jednoj maski, ali to je bila takva maska koja karakteriše njegovu ličnost.

Vili Has o Bertoltu Brehtu

Da li je u pitanju maska, paravan ili kulisa, kojima hoće da se povredi gospodareći ukus?

Ili je u pitanju priželjkivanje? Čega?

Svi oni koje je sudbina proklela, pa ne mogu da ostanu anonimni, smišljaju poneku laž. Čitajte intervjue: kolika brda neistina! Izvanredno sredstvo da se podigne dimna zavesa: gomila, gladna senzacija, uvek radije riška po životu onoga koji ju je na neki način uzbudio nego po uzročniku svojih uzbuđenja. Kad Orson Vels promumla: „Obožavam Šekspira, jer je mrzeo žene“ – mi zaskičimo od uzbuđenja zbog slobodne drskosti. Ali, oslušnite! Prepoznajete li skrivenu laž, a ona je ta što će upaliti najblistaviji vatromet dopadljivosti? Vidite li da pod ovom kanonadom šokova živi, da hoće da živi jedna skrivena želja, jedan povučen život, jedna tajna i jedna sama sebi dovoljna misao?

Pablo Pikaso se za nedeljne časopise fotografiše go: on se skriva – izazivajući. On izaziva – skrivajući se. Iz istog razloga se ranije pojavljivao zajedno sa Žanom Koktoom na nekoj periferijskoj cirkuskoj areni prerušen u papagajski klaunski kostim: oni što besomučno teže da saznaju ko su oni dobijaju lažnu sliku.

Ali i priželjkivanje da čovek zaista ne bude onakav kakav jeste, da i fizički, a ne samo u svome duhu, zaista izmeni sebe, jeste inspirator ove čudne mimikrije. Verovati je da je Breht svojom nemogućnom maskaradom zadovoljavao iskrenu želju da izgleda kao proleter, mada po prirodi svoga življenja to nije mogao da bude.

Poznajem pesnika koji, po povratku iz Italije, navlači na sebe belu dolče vita majicu i karirani sako, sličeći tako na napolitanskog makroa. U isto vreme, on drži partijska predavanja u sivom odelu i crvenoj kravati, a za novine se fotografiše u radničkom kombinezonu sred ogromnih fabričkih hala. Poznajem i jednog slikara koji nosi pocepane cipele išarane uljanom bojom i narukvice od kanapa, a farmerice su mu opasane kajišem sa uniforme Legije stranaca: nostalgija za društvom surovih, društvom u kojem je ponikao, ali kojem nikada nije mogao da pripadne potpuno; on: nežan i preosetljiv; on: kukavica; on: odmetnik na imaginarno ostrvo svog avanturističkog duha.

Prebacuju im da svi ti kalamburi i napadi na ustaljene norme društvenog ophođenja nisu ništa drugo do samoreklamerstvo. Greše. Računica, ukoliko je i ima, sekundarnog je karaktera: uspeh se postiže povlađivanjem a ne suprotstavljanjem. Oni lažu, to je istina, ali njihova laž imponuje. Odajmo još jedno poštovanje: ta laž raste na paklenim mukama, jer je teško ostati nepoznat. Bolje je ceniti impozantnu laž nego samosažaljivu iskrenost. Osluškujući nečiju kuknjavu o poštenju, setićemo da je pred nama slab čovek – on očekuje sažaljenje. Stoga je bolje biti bučan cirkusant nego plačevni ispovedač, ako se već ne može ostati – sam i nepoznat.

Jer malo je takvih koji će se, kao Andrić, kao Kafka ili Beket, ograditi zidom od sveta. Retki su oni što će se nečujno podvrći mimikriji i hodati kroz život sive spoljašnjosti. Prezirući je, ne žele ni da je remete. Ne remete je, jer ništa od nje ne očekuju. Njihov pravi svet jeste svet fantoma koje otkrivamo u njihovom delu. I naša želja da upoznamo tvorca tih tamnih svetova ostaće nezadovoljena – tvorci ostaju neprimetni. Među nama čak im ni fizičku prisutnost ne možemo da uočimo. Veliki, u svojoj telesnoj bezličnosti.

(Iz knjige eseja Žike Pavlovića O odvratnom, izdavač: Biblioteka XX vek, 1982)