Crkva svete dekadencije

Nema mnogo boljih načina da provedete život od traganja za savršenom pozornicom. Baz Lerman je to shvatio u startu: divljao je, divljao, na operskoj sceni u rodnoj Australiji i onda je naglo zakočio. Preleteo je direktno do filma na plesnom podijumu /Ples do ljubavi/. Otklizao je sve do Holivuda i zakucao se na Šekspirove daske /Romeo i Julija/. Odatle je upao kroz plafon u džunglu Mulen ruža, i za sve to vreme ni minut mu nije bilo dosadno. U takvim slučajevima obično su okupljeni pred platnom ti koji ispaštaju, jer, kako znamo iz fizike, hemije i meksičkih serija, nikad se ne možemo svi dobro zabavljati. Kao što, međutim, u takvim pričama sasvim retko i jedva ponekad biva, snaga njegove prepotencije, silina njegove ljubavi prema samom sebi, i ubedljivost njegovog „ego-tripa“ uspeli su da učine svet malo boljim. Tajna njegovog uspeha je, kako već i zvuči, apsolutna vera u čistu destilisanu patetiku. Samo je ona mogla da bude prava osnova za razbludno zdanje razularenog sna o Mulen ružu, iz koga smo zanesvešćeni isteturali u prljavi semivelegradski vazduh nakon dva bezobrazna sata zaustavljenog daha.

Temelji ove Crkve Svete Dekadencije, dakle, najsvedeniji su što ih je čovek ikad smislio. Ljubav zanosne kurtizane koja umire od tuberkuloze i naivnog pesnika čistog srca, kao kod Aleksandra Dime ili kao u vašoj omiljenoj sapunici, zli, ali takođe zaljubljeni vojvoda, i jedna pozorišna predstava. Znajući svoje apetite prema ukrasima, ukrasima i još ukrasa, Lerman pokazuje impozantnu inteligenciju uspevši da u svakom svom filmu sve više svede radnju na sama opšta mesta savremene civilizacije koja svako i baš svako na svetu razume, na ovaj ili onaj način, ali bez daljeg objašnjavanja. Isto je bilo neophodno da bi svu svoju energiju, filmsko vreme i lično ludilo mogao da potroši na jedino što ga je suštinski zanimalo: stvaranje lepote kao takve. Svestan da vekovima pastirice i akademici i kafe-kuvarice i scenaristi i splavari i mačkari i špijuni i demagozi gnjave svakoga pričom za koju tvrde da je najznačajnija na svetu, nije se uplašio od sirovosti saznanja da se, na kraju, svaka priča svede na isto: dvoje se vole, a treći im smeta. I nije pokušao, za razliku od većine onih retkih koji su bili dovoljno hrabri da dođu do istog otkrića, da se napravi lud. Pa da po sto pedeseti put zakamuflira ono što je shvatio, zbog onih koji možda ne bi bili spremni da podele radost saznanja. Ne. Štaviše, na samom početku on otkriva kraj, znači: kurtizana je mrtva, i, kako novih otkrića u tom smislu više svakako neće biti, ne preostaje vam drugo, poručuje nacereni Lerman, nego da uživate u filmu.

A film, za njega kao rokoko fanatika XXI veka to je najperverzniji saundtrek u istoriji filma, to su najraskošnije šarene scenografije u istoriji scenskih umetnosti, to je najsmislenija turbo montaža u istoriji mjuzikla, to je najneočekivaniji glumački par u istoriji patetike i najartificijelnija odlična animacija u istoriji animacije. Stravične emocije prosipaju se uz najljigaviju muziku grupe Kvin ili Polis, suštinski dramski akcenti padaju na Madonine stihove, mešaju se Fil Kolins i Doli Parton…, rečju, horor u prepričavanju i konfeti-fantazija u praksi. Pošto je, znači, 1850. u Parizu, slušate Madonu i znate da je snimano u studijima u Australiji, glavna junakinja živi u ogomnom, šarenom i zlatnom indijskom slonu, a želi da bude Sara Bernar, šta je ono što vam skida ironični smešak s lica, šta je ono što vas sprečava da se osećate nadmoćno, pametno i kul, šta vas bode u stomaku dok pokušavate prezrivo da odmahnete dok, pobogu, Satine /da li satana?/ izjavljuje ljubav Kristijanu /da li Hristu?/ uz, recimo, budističku mantru?

Valjda jedino prosta činjenica da je sve to napravljeno toliko dobro. Valjda Lermanova hrabrost da samog sebe i sopstveno privatno ludilo ponudi kao civilizacijski model novog doba. Valjda njegova savršena predanost dok razigrava scenu, dok puni pozornicu i dok dočarava euforiju mitskog mesta kroz prizmu lasvegaskog iskustva australijskog novomilenijumskog sajberfrika, koji ima sopstveni hit na MTV-ju. Valjda njegova neopisiva iskrenost dok u celu tu gužvu svetskog folklor buvljaka stavlja Kidmanovu i Mekgregora s najrealističkijom mogućom patos glumom i uspeva da rasplače pastirice i akademike i kafe-kuvarice i scenariste i splavare i mačkare i špijune i demagoge u publici, tako da mu više nikad niko ne kaže kako je za film najbitnija priča.