Scenario i režija Dijana Milošević; Bitef teatar
U stvaranju i oblikovanju kursa pozorišne alternative kod nas nedvosmisleni su značaj i učešće DAH Teatra. Ako se osvrnemo na dosadašnji rad ove pozorišne trupe nastale 1991. godine, uočićemo, pored upornog rada na pozorišnom eksperimentu, još jednu vrlo jasnu osobenost, tj. svojevrsnu hrabrost u smislu „reagovanja“ na date društvene okolnosti očigledno nastalu iz „duha protivljenja“.
Nastavljajući sopstveni put, DAH Teatar se u svom najnovijem komadu Cirque macabre bavi temom nasilja. Ispredajući storiju o nasilju, kao o apstrahovanom fenomenu a ne kroz konkretnu vremensko-prostornu tačku, reditelj Dijana Milošević daje gotovo lirsku a posve ironičnu notu nasilju smeštajući ga u cirkuski prostor. Umetnici/vizionari, anonimni vojnici, likovi iz balkanskog cirkusa (uloge: Aleksandra Jelić i Maja Mitić) čine „cirkuske tačke“ i igraju mračni tango sa svojim progoniteljima. Usred cirkuskih rekvizita, u mozaiku tekstova Bertolda Brehta, Martina Lutera Kinga, tekstova D. Milošević, u tempu koji „drži“, svojom muzičkom interpretacijom, ali i okrepljujućom scenskom fizionomijom ovaj komad znatno upotpunjuje muzički trio (Aleksandra Damnjanović, Nebojša Ignjatović, Jugoslav Hadžić).
Pored nekoliko rediteljskih uzleta D. Milošević i sigurnih interpretacija A. Jelić i M. Mitić, ono što međutim ukupnoj predstavi oduzima, u najkraćem, moglo bi se nazvati odsustvo distance, i u scenariju i u pokretu. Što se tiče scenarija, to bi značilo da saopštavanje istorijskih činjenica – koje na pravi način podržavaju „istinitost i aktuelnost“ ove paradigmatske priče o nasilju – samo po sebi nije dovoljno da bi se došlo do nekakvog krajnjeg efekta kome se, valjda, težilo. U cilju kakvog otrežnjujućeg efekta tekst bi morao biti teatarski maštovitiji, možda ne tako eksplicitan, jer same činjenice i opservacije autora onako kako su ovde prezentovane deluju više edukativno (što baš i nije uputno).
S druge strane, Cirque macabre (cirque – cirkus; macabre – mrtvački, ovde slično fr. danse macabre – mrtvački ples) dobrim delom zasniva se na pokretu. No, plesnu strukturu ozbiljno ugrožava nedostatak koreografskog zanata. Stiče se utisak da bi umesto sirove plesne rečenice, celovita koreografska zamisao i izmaštana plesna varijacija mogle dati jak impuls, odnosno učiniti ovu predstavu mnogo stilizovanijom.
Ovako, čini se da vrhunac stilizacije komada Cirque macabre leži u dobroj ideji smeštanja teme u cirkuski prostor, „a prostor je sasvim relevantna socio-kulturna činjenica“. Ipak, to nije dovoljno.
