Čiko, nemoj da mi pomažeš

Teško je pričati o odlukama komisije fonda Ministarstva kulture. Cela naša filmadžijska branša je mala bara sa mnogo krokodila. Nikome nije u interesu da se zamera, da izleće… Uvek ima neki razlog da prećutiš – sledeći konkurs, mogućnost da ipak nekako uđes u šemu, neko od tvojih drugova, ili tebi dragih ljudi, dobio je pare pa ti je glupo da talasaš…

Pošto je nekome već stalo do mog mišljenja o odlukama komisije fonda, prvo da raščistimo sa mojom situacijom. Ko sam ja? Zašto se ne traži misljenje Karolja Vičeka ili vlasnika Mjuzik star produkcije? Zasto Milutin? Ja sam snimio samo jedan film, na njegovoj špici piše „ovaj film nije pomoglo Ministarstvo kulture Republike Srbije“, film nije sponzorisao ni Sartid, ni Pink, ni Srbija šume, napravljen je u Slobino vreme, bavi se bombardovanjem RTS-a i dobio je desetak nagrada u svetu i kod nas. Slučajno se desilo da je to bio prvi naš film koji se pojavio posle 5. oktobra. Konkurisao sam na oba konkursa i na oba nisam zadovoljio visoke kriterijume komisija. Prvi put je moj scenario praktično ismejan, a ovaj put sam licemerno stavljen u grupu projekata za koji „komisija predlaže Ministarstvu finansiranje daljeg rada na scenarijima“. Tako se moj film našao u grupi sa filmovima Raše Andrića, Slobodana Šijana i Miše Radivojevića. Pojedini članovi komisije bi da ih mi i dalje volimo.

UVREĐENA MLADA: Znači dali su pare za devet projekata, za ostale ih baš briga (za neke im je baš i drago da im nisu dali pare), ali nas četvoricu bi voleli da sretnu pa da i dalje ćaskamo o filmovima i politici. Dakle, ja sam u grupi onih koji nisu dobili pare – obaška što mi prija da sam u društvu sa Mišom, Šikijem i Rašom i izjavljujući bilo šta, rizikujem da budem shvaćen kao sujetni gubitnik, kao uvređena mlada. No ja ću pristati na taj rizik i probati da kulturnoj javnosti skrenem pažnju na neka svoja razmišljanja u vezi sa ovim odlukama.

Na konkurs Ministarstva prijavilo se 57 projekata. Znači, 57 režisera, 57 scenarija i isto toliko firmi koje su spremne da naprave dugometražne igrane filmove, sa sve 57 svojih scenarista, snimatelja, scenografa… Kada se tome doda 88 prispelih sinopsisa, to govori da ova mala zemlja raspolaže potencijalom, ludošću, altruizmom, energijom, nabeđenošću, ambicijom i entuzijazmom nezabeleženim u širokom krugu oko nas.

Ne zna se sa koliko para raspolaže fond. Uopšte naše Ministarstvo nije sklono tome da daje informacije u kojima se pominju konkretne cifre. Na primer, ne postoji izveštaj prethodnog fonda – koliko je ukupno bilo para, koliko je koji film dobio, kada, u kojim rokovima. Ministarstvo je budžetska ustanova i bilo bi na nivou kućnog vaspitanja da zainteresovana javnost bude obaveštena o tim sitnicama.

RUKA U DžEPU: „Otprilike“ se ipak zna. Kao i u vreme Vasilija Tapuškovića i danas postoje oni bolje obavešteni i oni neobavešteni. Tako je moguće saznati da se otprilike radi o cifri od oko milion evra kojima se ove godine podržava i sufinansira celokupna branša koja je sebe predstavila sa 57 + 88 potencijalnih filmova. Takođe, nigde nije napisano, ali „kažu“ da Ministarstvo sufinansira filmove sa „do trećine budžeta“ (Slovenački fond, na primer, svoje filmove finasira sa 90 odsto, a u istoriji njihove kinematografije, do prošlog Berlina ni jedan film nije ušao u glavni program nekog velikog festivala). Milion evra, to je budžet jednog jedinog i to ekstremno jeftinog evropskog filma koji se na festivalima prikazivao sa mojim nonbudžet siročetom. To je, takođe, cifra bliska budžetima nemačkih TV drama. Otprilike, tolike pare u udarnim mesecima za reklamiranje (npr. u decembru) vlasnici dve najpoznatije domaće kafe ostave samo na televiziji Pink, na ime kupovine reklamnih sekundi. Poređenja radi, ukupno na TV reklamiranje u ovoj maloj zemljici godišnje se potroši između 60 i 65 miliona evra. Dok celokupnu kinematografiju Vlada Republike Srbije pomaže sa celim jednim milionom, i to nezvaničnim. Međutim, čak i taj „veliki“ milion trn je u oku mnogih drugih branši u oblasti kulture koje kukaju i kažu da to što je ministar Branislav Lečić, inače glumac, čini film mezimčetom Ministarstva kulture.

Dok je komisija odlučivala o predloženim scenarijima, država je donela novi zakon po kome su povećani porezi na autorske ugovore i „ugovore o delu“. Ogroman deo troškova proizvodnje svakog filma su upravo takvi ugovori, pa računica govori da ako vam Ministarstvo kulture da trećinu para za film, vi istu tu količinu vratite kroz poreze Ministarstvu finansija (razlika je oko 3 odsto!?). Znači, sretnici koji su dobili pare verovatno sada i nogama i rukama (potrošnja vazelina se ne računa) pokušavaju da saznaju kolike su pare u pitanju, kada će ih dobiti, da bi zatim svojim radom i ambicijom pokrenuli zamajac, nabavili još dva puta toliko i onda iste pare vratili u budžet. Šta to znači? Da ova učmala privreda koristi entuzijazam naše branše, da bi se kapital pokrenuo i vratio njima na račun? Promocija zemlje u svetu im dođe kao džabe bonus. Što se tog „ambasadorskog“ posla tiče, naš film je u rangu sa probranim kolektivnim sportovima. Nema nedelje a da se neki film ne prikaže na svetskim festivalima i nema meseca a da neki od njih ne dobije neku nagradu. Znači, „zatvoriš finansijsku konstrukciju“ (obezbediš većinu para za pravljenje filma), uvažena komisija Ministarstva povoljno oceni tvoj projekat, daju ti pare, ti potrošiš još dva puta toliko, od toga jedan ogroman deo odneseš u inostranstvo (za troškove tonske obrade i laboratorije – toga više nema kod nas), a datu trećinu ponovo vratiš u budžet! Obrt kapitala preko naše grbače, plus promocija zemlje za džabe. Vrlo zanimljiva „podrška srpskoj kinematografiji“, izvanredna kulturna politika koja „štiti domaće stvaraoce“ i „ambasadore naše kulture u svetu“! Jedan moj drug je o takvoj kulturnoj politici uzviknuo – Čiko, nemoj više da me braniš! Smanjivanje poreza za proizvodnju filmova, poreske olakšice za bogate firme koje ulažu u film i obavezno finansiranje obnove domaće laboratorije i studija za tonski miks – to bi bila pomoć države. Svakom od brojnih „novih talasa“ (npr. Australijskom – Mad Max i ostali… ) u estetici filma, prethodila je istorijska odluka neke vlade da posebnim poreskim beneficijama pospeši filmsku proizvodnju. Međutim, ova naša Vlada i ovo Ministarstvo se, po mom mišljenju, bave nekom mešavinom povampirenog samoupravnog voluntarizma i razmišljanja tipa „ma jeb’š kinematografiju, daj da uz’emo ovih sto somića, pa će vidimo šta ćemo posle“. U odnosu na takvu politiku, logika Miloševićevog režima, da preko državne televizije pomogne Kustin film (koji uzvrati kanskom Palmom) i davanje na sitno raznim popularnim glumcima mutiranim u producente („daj tamo malo za onog malog, da ne seru toliko tamo kod studenata“), deluje bar pragmatičnije.

Kao i na kraju svakog lanca proizvodnje, i ovde i na kraju dolazi do najvažnije karike – distribucije. Filmska proizvodnja svoj poslovni krug završava u bioskopima. Srbija ima ukupno samo 130 bioskopa (manje nego 57+88)! Ogromna većina je u katastrofalnom stanju. Desetine gradova su bez ili sa samo jednim bioskopom. Dok se mi zamlaćujemo odlukama komisija, problem vlasništva nad bioskopima već godinama je prepušten potpunom javašluku. Čiji su bioskopi? Čije su firme koje otkupljuju bioskope po Beogradu? Čiji je Beograd film? Kako će preživeti domaći film ako svi bioskopi budu vlasnistvo američkih distributerskih firmi?

UKUS: Od toliko sistemskih problema, tek na kraju se uopšte dolazi do onoga što bi trebalo da bude osnovni predmet reakcije javnosti – a to je ukus koji stoji iza/ispred odluka komisije. O tome bi se mogao pisati feljton. S druge strane, kao neko ko nije zadovoljio kriterijume takvog ukusa, trebalo bih džentlmenski da odćutim. Ipak ja neću preći preko činjenice da sam razgovarao sa desetinama ljudi koji su videli taj spisak, i niko, ali baš niko, nije rekao ništa lepo o njemu. Reakcije se kreću od užasnutosti, preko besa, ciničnih opaski, do rezigniranosti i potpunog neverovanja u bilo kakvu budućnost našeg filma (simptomatično je da takvim očajanjem najčešće reaguju mladi). Zato, samo nekoliko naravoučenija. Od 9 filmova, 6 (i slovima šest) bavi se vremenom NATO bombardovanja, ratom u bivšoj Jugoslaviji i satiričnim odnosom prema lokalnim diktatorima! Opa, 2005. godine uz podršku Ministarstva kulture, pojaviće se šest hrabrih filmova koji će oštro osuditi sramni istorijski period koji je iza nas! Vrlo hrabro. Poruka mladima je da naoštre pera i da se spreme na decenije novog NOB žanra i decenije maštovitih antiratnih metafora. Samo pazite, trenuci neposredno pred izbijanje rata, sekundi neposredno pred bombardovanje, dani neposredno po padu Slobe, sve je to već u produkciji.

SONjA I RADOVAN: Od 9 filmova koji su podržani skromnim sredstvima Ministarstva, bar u tri slučaja radi se o autorima i produkcijama koji su po sopstvenim izjavama, svojim svetskim kontaktima i produkcionim ambicijama, daleko iznad „sirotinjskih“ sredstava koja izdvaja ovaj fondić. Pretpostavljam da je Goran Bregović jedan od najimućnijih evropskih umetnika i ideju da je njemu potrebna pomoć iz budžeta Srbije prihvatam kao još jednu u nizu neshvatljivih obrta koji je pratio njegovu uspešnu karijeru. Da sam čuo da je Bregović osnovao fond iz koga će finansirati filmove romskih autora, u to bih pre poverovao nego u činjenicu da njemu treba sto hiljada evra iz našeg budžeta. Sem toga tako naivna i providna zloba da se preko „Brege režisera“ nanese nizak udarac „Kusti gitaristi“ je nešto što je ispod svakog ukusa, obaška što je ceo džijudžicu plaćen mojim (našim) parama.

Tako smo došli i do ideološkog plana ove komisije. Njihova odluka možda dokazuje da je ovo najdemokratskija zemlja na svetu. Da mi je neko rekao da će jedan Filip David potpisati odluke kojima se državne (ne bih da budem patetičan ali – narodne) pare daju firmi Revision (tokom devedesetih glavni klijenti SPS-a i MUP-a Srbije), ili Mjuzik star produkciji (izdavačka kuća Ace Lukasa) u isto vreme dok se predlaže zakon o lustraciji, u to bih poverovao kao u scenu u kojoj Sonja Biserko i Radovan Karadžić piju kafu u Medija centru dok se u paralelnoj montaži dešava pokolj u Srebrenici. Sonja se napija od vinjaka koji Radovan naručuje, ulaze trubači, svi odigraju kolo, a onda se zamonaše u Albanskoj Pravoslavnoj Crkvi. U znak protesta SPC reši da umesto pojanja uvede trubače u službu, a liturgiju napiše Nele Karajlić u inat Bijelom Dugmetu. Dok bombe počinju da padaju na Beograd, cigani sviraju „ne naginji se kroz prozor Selma“, uz taj neprevaziđeni stiskavac svi se smuvaju i postanu potpredsednici vlade… treba ubaciti još malo metaforičnosti, možda dva brata, jedan na muslimanskoj, a jedan na četničkoj strani… to će sigurno zanimati svet a i komisiju na sledećem konkursu… da se uzme neka kintica, pa šta bude… i da nam još malo zasviraju trubači…