Pre nekoliko godina, uz kafu sam razgovarao sa kolegom Stojanom Cerovićem, koji me nagovarao da za „Vreme“ napišem jedan tekst o fenomenu „banjalučkih ćevapa„, koji su se tada pojavili u Beogradu. Osim gastronomskih aspekata, složili smo se da su ćevapi metafora bosanskog suživota u različitim varijetetima. Pre nekoliko dana, kada je objavljen izveštaj državne revizorske komisije o trošenju budžetskih sredstava, ćevapi su ponovo došli u centar društvenog interesa. Gospodin Vučić je na istorijskoj konferenciji za novinare, neopravdane troškove reprezentacije slikovito predstavio u paritetu sa – ćevapima. Vlada je, dakle, prema tom kursu – pojela milion ćevapa! To je po Vučiću kap, ili zalogaj, koji je krunski dokaz, ili tačnije direktan povod za nove parlamentarne izbore. Nakon milionitog ćevapa, prema novom demokratskom principu rotacije, red je kao na srpskoj slavi, da zasedne nova garnitura i pojede svoj milion. Dok sam gledao ovaj svojevrsni „Povratak ćevapa„, setio sam se Stojana i nasmejao. Evo teksta koji sam mu obećao.
Pošto sam školovanje proveo u Banjaluci, iz prve ruke sam degustirao ćevap–suživot i gastronomsku multikulturalnost. Banjalučki ćevapi (obratite pažnju na plural) militantno su pakovani u redenike od po četiri komada i prodaju se u tri klasične veličine. Velika porcija (četiri režnja, 16 ćevapa, cela lepinja), srednja (tri režnja, cela lepinja) i mala (dva režnja, pola lepinje/somuna). Od priloga ide ISKLJUČIVO crni luk, eventualno kajmak, a osamdesetih su se pojavile i feferonke. U ćevabdžinici će vas za osveženje čekati čaše vode poređane na tacni ili eventualno jogurt sipan u iste čaše od dva decilitra. Tokom ratova, menjale su se vojske, menjala su se imena ćevabdžinica, ali su svi znali ko je u Banjaluci „Mujo“ (čak i kada se ćevabdžinica zvala konspirativno i nacionalno korektno – „Vesna“). Neka budala je polupala stakla, pa je „Mujo“ bio „Vesna“ dok je fukara vladala, ali su svi redom znali da čak i kada piše „Vesna“, ti bato de fakto jedeš kod „Muje“. Prava borba oduvek je među normalnim konzumentima vladala između sarajevskih i banjalučkih ćevapa. Sarajevski idu na komad, veći su kalibar, ali ja sam pristrasan. Zlobnici će reći da su i ćevapi enitetski podeljeni, ali u pitanju je gurmanska, a ne nacionalna finesa. Stariji su ovu dilemu rešavali naručujući šiš ćevap, ljut i nezavisan od bilo kakvog entitetskog kalupa. Kasnije sam otkrio i istražio leskovački roštilj, snajka mi je Leskovčanka, tamo nam živi i priške, a oni tvrde da originalni recept ima samo u Leskovački mesni kombinat. Tajna je navodno u goveđi loj, a ne u meso. Logično, jer ćevapi su uvek i svuda – sirotinjska gozba. Klopa za raju. Ovoliko o recepturi, kraće ne može, a za detaljniju analizu bili bi potrebni dani. Ćevapi su, osim delicije, duboko i simbolično deo naše društvene stvarnosti. Osnovno pravilo konzumacije glasi – jedi dok su vrući. Kada se ohlade, ukaže se tekstura, loj, pomislite na holesterol, apetit opada. Upravo tako se ovde doživljava i vlast. Jedi i grabi dok je vruće, sutra neće biti ukusno. Ćevapi su kao usputni, seks na brzaka, bez predigre i suptilne erotike. Ovo potvrđuje seksualno-političku teoriju Vilhelma Rajha. Kada se pojede jedan ili milion ćevapa, nema kajanja, nema dokaza pronevere. Nema ćevapa – nema dokaza – jer su pojedeni.
Sledeći aspekt ćevapa tiče se sindikalnog organizovanja proleterijata. Osim pomenutih porcija, socijalizam je uveo još dve narudžbine. Za sirotinju je postojala – namočena lepinja (u bogatijoj verziji sa kajmakom) koja ne sadrži meso. To su, dakle, ćevapi – bez ćevapa. Pojava bez svoje suštine. Postoji takođe i takozvana – sindikalna porcija, kada u celu lepinju /somun ide porcija mesa iz „male“. Ta štedljiva „velika porcija“ koja u sebi krije „malu“ mogla bi biti model štednje rasipnim državnim službenicima. Ona je nastala u doba famozne „stabilizacije“ i Milke Planinc. Zlobnici su nadalje skloni da o ćevapima govore u pežorativnom smislu, kao hrani kojom se konzument kulturološki degradira, pa kritiku Vlade možete čitati i tako. To su nekakve trbušaste žderonje sa napetim belim košuljama koji su se natukli ćevapa sa lukom, pa sito otpuhuju i dremaju. Mislim da nije OK da se politička elita (bez obzira na pripadnost vlasti ili opoziciji) u Srbiji opisuje i meri ćevapima, jer odbijam da se na taj način degradiraju – ćevapi. Na kraju, osnovno pravilo konzumacije protivi se istorijskoj predrasudi da Srbi jedu isključivo zlatnim escajgom. Osim čačkalice, koja zapravo služi da pribode salvetu na lepinju, ćevapi se jedu isključivo prstima, to je pitanje elementarne kulture. Da bi uživali, potrebno je istrpeti peckavi bol vrelih ćevapa, tu vam može pomoći samo vešto rukovanje komadima lepinje. Zato vas molim, bez politizacije ćevapa, preračunajte budžetske rashode u nekoj drugoj valuti – predlažem karađorđeve šnicle.
