Čekajući Erika

Pogled na program 39. FEST-a, koji će se od 19. do 28. februara održati u Sava centru, DKC-u i Kinoteci, u skladu sa svojim sloganom „Ohrabruje!“ – zaista ohrabruje. U već ustaljenim programskim celinama („Horizonti“, „Evropa van Evrope“, „Činjenice i slagalice“, „FantAzija“) biće prikazano ukupno 76 filmova, među kojima i nekoliko provereno odličnih ostvarenja, a sigurno neće izostati ni pozitivna iznenađenja manje poznatih autora, ali i pokoje razočaranje od strane prekaljenih majstora, poput Pitera Džeksona i Klinta Istvuda. Ono što pak ne ohrabruje jeste činjenica da će domaća igrana produkcija, za razliku od nekoliko prošlih sezona, na FEST-u imati predstavnika koliko i Gana na Zimskoj olimpijadi – jednog. Niskobudžetni diplomski rad Flešbek, mladog autora Aleksandra Jankovića, sve je sa čime izlazimo na našu najveću filmsku smotru. Istina, kvantitet poslednjih godina nije izrodio baš neki kvalitet, ali ako još i njega izgubimo, onda nam zaista neće ostati ništa. No, FEST je prilika da bar na nedelju dana zaboravimo na domaće „celuloidne“ i sve druge muke i posvetimo se uživanju u ovom velikom prazniku sedme umetnosti. Kao i svake godine, „Vreme“ vam predstavlja listu deset filmova koje na predstojećem FEST-u nikako ne bi trebalo da propustite:

1. MORFIJUM

Režija: Aleksej Balabanov
Uloge: Leonid Bičevin, Ingeborga Dapkunajte, Sergej Garmaš, Andrej Panin, Katarina Radivojević

Dve godine nakon što nas je obradovao filmom Kargo 200, najintrigantniji ruski autor današnjice donosi nam još jedan (i još bolji) mizantropski presek ruske unutrašnjosti u vreme nekog značajnog istorijskog sukoba. Socrealističko sivilo osamdesetih iz Karga zamenili su prelepi, snežni, gotovo bajkoviti predeli carske države, ali je život u njima ništa manje depresivan, a lokalni stanovnici, odavno već utopljeni u sveopšte beznađe, ništa manje sebični, primitivni i zli. Komunistička revolucija je u Morfijumu, baš kao i avganistanski rat u Kargu, u drugom planu, više kao nuspojava opšteg stanja u društvu, nego kao značajan faktor u samoj radnji. Fokus priče je na mladom doktoru Poljakovu, koji dolazi u neimenovanu zabit da bi lečio ljude i pomagao im, ali u pomenutom okruženju, pre svega, mora da pomogne samom sebi. Pokušavajući da pronađe spas od nadolazećeg ludila, mladi lekar se opredeljuje za put koji Balabanov do kraja filma pokušava da nam opravda kao zapravo jedini mogući. Morfijum je u isto vreme i smešan i tužan, i veseo i mračan, i dinamičan i melanholičan. Konačno, ako se o tome već niste informisali iz domaćih tabloida, malu, ali dosta upečatljivu ulogu u filmu tumači i naša Katarina Radivojević.

2. KAKO SMO PREŽIVELI RAT

Režija: Tod Solonc
Uloge: Kiran Hajnds, Širli Henderson, Alison Džejni, Šarlota Rempling, Ali Šidi, Majkl Kenet Vilijams

Najznačajniji izdanak (uz Džona Dala) američke tzv. nezavisne produkcije devedesetih, nakon petogodišnje apstinencije, vraća se likovima i tematici, u kojoj se najbolje snalazi. Film Kako smo preživeli rat zapravo je direktan nastavak njegovog najuspešnijeg filma Sreća (samo sa promenjenom glumačkom postavom). Bizarno-komični prikaz običnih ljudi, koji se suočavaju sa sopstvenim izopačenostima, seksualnim perverzijama, frustracijama, depresijom, ali pre svega osećajem tuge i usamljenosti, Solonc ovoga puta pojačava otvaranjem pitanja praštanja i pokajanja. Obilje genijalnih dijaloga i presmešnih situacija ne izostaje, kao ni onaj osećaj gledaočeve nesigurnosti na samom kraju – da li smo se smejali likovima na platnu ili sa njima, ko su zapravo oni, a ko mi, i zašto smo se uopšte smejali? I, da ne bune zabune, rat iz naslova ne odnosi se ni na kakav konktretan oružani sukob, već više služi kao metafora za konstantno stanje ljudske duše i čovečanstva uopšte.

3. OZBILJAN ČOVEK

Režija: Itan i Džoel Koen
Uloge: Majkl Stalbarg, Ričar Kajnd, Fred Melamed, Sari Lenik

Nakon izleta u dve krajnosti – Spaliti nakon čitanja i Nema zemlje za starce, iz porodične manufakture Koenovih stiže nam Ozbiljan čovek sa ozbiljnim potencijalom da se približi njihovim najboljim ostvarenjima – Veliki Lebovski, Čovek koji nije bio tamo ili Fargo. Film je smešten u sterilno-konzervativnu atmosferu američkog predgrađa pedesetih, konkretnije među njen jevrejski deo. Ozbiljan čovek iz naslova je Leri Gotnik, profesor fizike, koji se savršeno snalazi u beskrajnim matematičkim formulama, ali mnogo slabije izlazi na kraj sa nepoznatima u sopstvenom životu. Žena ga ostavlja, jer se zaljubila u njegovog najboljeg druga, deca ga ne poštuju, studenti ga u isto vreme i podmićuju i ucenjuju, prve komšije su mu militantni konzervativci sa jedne strane, te bogata i pohotna raspuštenica s druge. I, ma koliko on to želeo, niko ga ne shvata za ozbiljno, a on sam nema pojma gde je to pogrešio da su stvari tako brutalno izmakle kontroli. Od sve muke, za pomoć se obraća rabinima, što otvara otkačeno zanimljiv i duhovit, u najboljem smislu te reči – koenovski razvoj događaja sve do samog, podjedanko upečatljivog, kraja.

4. AKVARIJUM

Režija: Andrea Arnold
Uloge: Keti Džarvis, Majkl Fasbender, Kirston Varing, Rebeka Grifit, Hari Tredavej

Drugo celovečernje ostvarenje „ženskog Kena Louča“, kako Arnoldovu nazivaju pre svega zbog tretiranja likova sa društveno-socijalne margine, tematski se nadovezuje na njen višestruko nagrađivan kratkometražnom film Wasp, samo što je sada centar pažnje pomeren sa nesrećne, siromašne i samohrane majke na njenu stariju kćerku. Petnaestogodišnja Mia se oseća napuštenom, gotovo odbačenom od strane majke, usamljena je i ne snalazi se među vršnjacima i vršnjakinjama, a sve što sanja je da postane profesionalna plesačica. Njene infantilne fantazije surovo se razbijaju u dodiru (i bukvalnom) sa majčinim novim ljubavnikom Konorom. Iz njihovog pomalo mučnog odnosa Mia može da se izvuče samo putem preranog odrastanja ili će zauvek da ostane nesigurna, nesrećna i nezrela devojčica. Kroz čitav film, Arnoldova nas vodi na surovo realan, ali hrabar i beskrupulozan način, koji joj je i doneo nagradu za režiju na prošlogodišnjem kanskom festivalu.

5. TRAŽEĆI ERIKA

Režija: Ken Louč
Uloge: Erik Kantona, Stiv Ivets, Džon Hemšo, Stefani Bišop

Posle ženskog, ne bi bilo zgoreg pogledati i novi film muškog Kena Louča. Ovoga puta dodatni razlog je što se zaplet vrti oko misteriozne pojave nikog drugog do fudbalske legende – Erika Kantone. Glavni junak Erik Bišop tipičan je „loučovski“ junak – siromašni poštar, slomljeni čovek sa dva propala braka iza sebe, kćerkom koju ne viđa i malo ljudi koji ga poštuju. Jedino zadovoljstvo predstavlja mu gledanje fudbala sa kolegama i prisećanje na zlatnu istoriju Mančester junajteda. Ali, sve se menja kada mu u život (kao duh, halucinacija ili već tako nešto) dolazi legendarni Kantona. Iako ga arogantni Francuz u početku nervira svojim bizarnim savetima i metaforama, i to uglavnom na francuskom, što izaziva niz komičnih situacija, njihovo prijateljstvo pomaže Eriku da povrati veru u sebe i kontrolu nad sopstvenim životom, a film podvlači duhovitom optimističkom notom.

6. LIBAN

Režija: Samuel Maoz
Uloga: Joav Donat, Itaj Tiran, Ošri Koen, Mihael Mošonov, Zohar Straus

Na ovogodišnjem FEST-u, izraelska kinematografija zastupljena je sa tri filma u okviru posebnog programa „Zimske pomorandže“, a najveću pažnju privlači osvajač Zlatnog lava u Veneciji – ratna drama Liban, reditelja Samuela Maoza. U pitanju je još jedan izraelski film u poslednjih nekoliko godina koji se bavi preispitivanjem militarističke politike ove države, ali i suočavanjem sa zločinima počinjenim tokom višedecenijskih ratova sa okolnim državama. Kompletna radnja filma odvija se u tenku, u kome četiri mlada vojnika na zadatku spasavanja grupe padobranaca zalutaju duboko u neprijateljsku teritoriju. Sve što vidimo van tenka jesu prizori smrti i stradanja (kroz njihov teleskop), što dodatno pojačava osećaj klaustrofobije, kakav nismo imali priliku da osetimo još od kultnog filma Das Boot Volfganga Petersena. Liban možda i nije na narativnom nivou prošlogodišnjeg animirano-dokumentarnog ostvarenja Valcer sa Bašmirom, ali ostavlja dovoljno snažan utisak, pogotovo ovde, gde su teme suočavanja sa ratnim zločinima i strahotama, nažalost, i dalje veoma aktuelne.

7. ZATVORENO OSTRVO

Režija: Martin Skorseze
Uloge: Leonardo di Kaprio, Mark Rafalo, Ben Kingsli, Maks fon Sidou

Nakon što je sa leđa skinuo breme oskara, Skorseze je rešio da nas obraduje svojim možda i najboljim ostvarenjem u poslednje dve decenije. Zatvoreno ostrvo ima sve elemente savršenog trilera – klaustrofobičnu atmosferu psihijatrijske bolnice na malom ostrvu nalik na Alkatraz, glavnog junaka opterećenog prošlošću (ženina smrt i prizori koje je video tokom oslobođenja logora Dahau), višeslojni zaplet i sumnju da se iza nestanka pacijentkinje krije zavera širih razmera, partnera kome u jednom trenutku više ne može da veruje i odličnu glumačku ekipu, u kojoj se, pored Leonarda di Kaprija, ističu Ben Kingsli i Mak fon Sidou. Pažnja ne popušta ni za sekund, a film je toliko napet i uzbudljiv da vam neće smetati čak i ako razrešite misteriju pre samog kraja. Na sve to, Skorseze u Zatvorenom ostrvu otvara i neka etička i moralna pitanja, kojima se bavi taman onoliko koliko je potrebno da dobar triler učini vrhunskim.

8. ANTIHRIST

Režija: Lars fon Trir
Uloge: Vilijam Defo, Šarlota Gensbur

Antihrist možda ne spada u najbolje Fon Trirove filmove, uz to definitivno ostavlja utisak preterane arogancije i samodovoljnosti (a kako drugačije od nadobudnog Danca?), ali je jednostavno previše intrigantan i upečatljiv da biste ga tek tako preskočili. Film počinje potresnom scenom u kojoj roditelji strasno vode ljubav dok im dete izlazi iz kreveca i ispada kroz prozor. Ono što sledi je njihov beg od stvarnosti u izolovanu planinsku kućicu, gde u naletima ljubavi, mržnje, strasti i nasilja, pokušavaju da se izbore sa osećanjima izgubljenosti, bola i krivice. Njihov odnos i razgovori polako se pretvaraju u eksperimentalnu studiju suštine ženskog bića, koja će vam se u pojedinim trenucima možda učiniti dosadnom, pa čak i banalnom, ali po izlasku iz sale sigurno nećete propustiti priliku da na zadatu temu dobro prodiskutujete. Kasting Vilijama Defoa, naravno, direktno je povezan sa njegovom ulogom u Poslednjem Hristovom iskušenju, a da li je i sad u metaforičkoj ulozi božjeg sina ili njegove suprotnosti, moraćete ipak sami da prosudite.

9. PROROK

Režija: Žak Odijar
Uloge: Tahar Rahim, Nils Arestrup, Adel Benšerif, Reda Kateb, Hičem Jakubi

Dobar zatvorski film uvek vredi da se pogleda, a pogotovo kada je još nagrađen glavnom nagradom žirija u Kanu. Ukratko, Prorok je priča o 19-godišnjem napuštenom i nepismenom Korzikancu arapskog porekla, koji biva osuđen na šest godina robije. Po dolasku u zatvor, Malik počinje da „radi“ za vođu jedne od zatvorskih bandi – Cezara, a prvi zadatak mu je da likvidira gazdinog rivala. Nakon toga, on ubrzano napreduje na lestvici moćnika, ali paralelno odlučuje da nauči da čita i piše, verujući u moto svog cimera: „Glavna ideja je da iz zatvora izađeš malo pametniji.“ I upravo mu inteligencija i mogućnost prilagođavanja predstavljaju glavno oružje u uslovima preživaljavanja i opstanka. Dodatni kvalitet Proroka svakako je i odličan prikaz rasnih, kulturoloških i verskih razlika i tenzija u današnjoj Francuskoj, ali i dobrom delu Evrope.

10. CENTAR ZA PRANJE FILMOVA

Režija: Srđan Knežević
dokumentarni

Iako u igranom delu programa imamo samo jedan film, svog predstavnika ima i naša, u poslednje vreme kvalitativno daleko dominantnija, dokumentarna produkcija. U pitanju je ostvarenje Centar za pranje filmova Srđana Kneževića, koji je nekako stidljivo najavljen u programu festivala, a bavi se upravo funkcionisanjem filmske industrije u Srbiji u poslednjih desetak godina. Mada se o mešetarenjima u našim filmskim institucijama, nameštenim konkursima i novcu iz državnog budžeta koji umesto za razvoj filma završava po raznoraznim džepovima, već godinama naširoko raspreda po kafanama i blogovima, niko se zapravo tom temom do sad nije ozbiljno bavio. Stoga Kneževićev film, ako ni zbog čega drugog, samom tom činjenicom zaslužuje da se pogleda. A nadamo se i da nas na još nekom planu pozitivno iznenadi, a možda i – ohrabri.