Budućnost postavlja pitanja – prošlost na njih odgovara

Gidon Kremer pozlatio je svojim prisustvom izvođenje Glasovog Koncerta za violinu, violončelo i orkestar, sa Beogradskom filharmonijom u društvu, na Kolarcu ovog poslednjeg petka. Učinio je to svojom mudrošću, kreativnim nervom, svojom potajnom spremnošću na rizik i eksperiment. Jer, spolja posmatrano, mi uvek i samo u njegovoj pojavi vidimo mistika i vizionara sa violinom pod grlom, uglednog umetnika današnjice i prefinjenog tumača nesvakidašnjih zvučnih zamisli, sa kojim svaki put iznova doživimo prevrat i slušnu zapanjenost. Izgleda da ispod Kremerovog istančanog lika definitivno prebiva divlja rokenrol zver.

Da li budućnost pomaže našem shvatanju klasične muzike? Pratimo li te krhke, a opet čelično prkosne niti, koje neprekidno unapred odmotavaju začaranost kakvog kompozitorovog predskazanja? I, krećući se po tom precizno mapiranom, mitskom terenu, primamo li jednakim čulima ono što su nekada bili puki odblesci sutrašnjice, viđeni varljivom optikom instinkta, ne jasnijeg od pomahnitalog stroboskopa što uznemirava glavu svog tvorca? Umetnost je nemir, a koncert Beogradske filharmonije mogao bi dati dobar odgovor na postavljena pitanja.

Najpre, vremenske prilike. Činjenica da je Velika dvorana Kolarčeve zadužbine bila ispunjena do vrha za nastup Gidona Kremera u Duplom koncertu za violinu, violončelo i orkestar Filipa Glasa iz 2010. – sa litvanskom violončelistkinjom Giedre Dirvanauskaite kao partnerkom, i orkestrom Beogradske filharmonije pod upravom mladog i odvažnog iranskog maestra Hoseina Piškara – već je čudo po sebi. U zemlji koja naizgled nimalo ne mari za visoke umetničke vrednosti (niti vrednosti uopšte), ovakva vrsta odanosti, posvećenosti, upornosti i, slobodno možemo reći, fanatizma, dok se napolju bukvalno sručuje biblijski potop – tera na ozbiljno razmišljanje.

Zatim, program koncerta zahtevao je priličnu otvorenost spram novih i starih sazvučja. Ne radi se ovde tek o uvodnom Džonu Adamsu i njegovoj pomamno žustroj Kratkoj vožnji u brzoj mašini iz 1986, ili o navedenom Glasovom Duplom koncertu iz još skorijeg doba, nego o Drugoj simfoniji op. 61 u Ce-duru Roberta Šumana od pre skoro 180 godina. I, da ne poverujete, sve tri kompozicije u ovovečernjoj interpretaciji stajale su doslovce u istovetnom redu – po urgentnosti osećanja, savremenom poimanju hitrine odvijanja događaja u našoj novomilenijumskoj percepciji, konačno po mnoštvu paralelnih mentalnih i emotivnih radnji koje su simultano egzistirale u alternativnom polju zbivanja.

Kao Odiseji privezani za jarbol i mi posetioci ovog koncerta bili smo potreseni otkrićem mnoštva podeljenih opažaja u vlastitoj spoznaji prinesene muzike. Možda su muzičari u orkestru Beogradske filharmonije zaista imali voskom zatisnute uši, e da bi se odupreli slatkoj pesmi sirena – iz violine Gidona Kremera i violončela Giedre Dirvanauskaite u centralnom komadu večeri – noseći nas, poput onih Uliksovih mornara, koncertnom dvoranom kao brodom, kroz mitološke prizore iz drevne budućnosti? E pa, da, istorija se ponavlja u svojoj čudesnosti. To su ta zazivanja natprirodnih sila u verziji Filipa Glasa i Gidona Kremera.

Nalik ogromnom mehanizmu, punom zupčanika i šrafova, moćna aparatura Beogradske filharmonije započela je svoje omađijavanje publike Adamsovom Kratkom vožnjom… Jeste ta tura bila neduga, ali je bez sumnje dotakla ono prastaro u nama, dajući mu svežinu ovovremenog. U tački uzajamnog kroćenja iskonskog i modernog, blagost uvodnog dijaloga Kremera i Dirvanauskaite u narednom Filipu Glasu, dodirnula je upravo tu opsednutost večnošću. I inficirala humanim titrajima celokupan orkestarski organizam, koji je uzvratio bodro naslućenom sakralnošću iz predanja.

U Glasovom Koncertu za violinu, violončelo i orkestar, slušaoca fascinira cirkularnost tema koje se do kraja umnožavaju u utisku, podižući stupanj senzibilnosti auditorijuma do ekstaze. I baš to treperenje vibracija na vrhuncu, smešta nas pravo u Spilbergove Bliske susrete treće vrste. Gotovo da smo se zatekli u podnožju onog vajominškog brda iz rediteljeve mašte, slušajući veličanstvene signale vasione što ih Gidon Kremer svojom pronicljivošću, oštrom kao žilet, pretvara u eteričan cilj. Kakva nas je samo antička potresenost u taj mah skrhala, kakva sveta obaveza zahvalnosti prema magiji postanja.

Ima u ovoj interpretaciji Glasovog Duplog koncerta turobne čežnje za totalnim odsustvom kontrole iz naše detinje prošlosti, kao i žudnje da se mišlju obuhvati jedna novostvorena perspektiva ljudskog življenja, u kojoj proročanstva umetnika smenjuju dekor izvesnosti, hrleći ka onoj poslednjoj urbanoj povesti, pre nego što je veštačka inteligencija ne prepokrije svojom neosetljivom perfekcijom.

Zbog toga ste iskreno dirnuti, dok poslednji kvantovi zvučne svetlosti ne iščile sa struna solista ove večeri na Kolarcu. Bez obzira što se onaj Homo sapiens mrvi u svakodnevici, na naše oči i u nama samima, divno je verovati da ostaci ljudskog roda i dalje prebivaju sigurno negde…

Ali, kada Gidon Kremer, nakon izvođenja minijature Rag–Gidon–Time Gije Kančelija na bis, napusti poprište svojih metafizičkih bitaka – ne protiv orkestra, niti isključivo sa njim u savezništvu, već unutar sebe samog, trudeći se i uspevajući da iskuje onu Džojsovu “svest svoje rase” – Robert Šuman zaposeda vaš umni i emotivni prostor. Njegova Druga simfonija svedoči o zavodljivoj pometnji bića koja vreba izvan svakog vremena, opevajući divlje utopije predaka i zagonetnih potomaka, dok svoj razum izlaže kaleidoskopiji betovenovskog oduševljenja, jednako kao i apstrakciji one odmetnikove jedine prilike da se vrati u sedlo heroja, kao pravi predvodnik čovekove vrste.

Ah, taj Šuman. Elektrifikovao nas je snagom svog plemenitog čudaštva, u težnji da osvoji nemoguću ravnotežu između preporoda onog sveta kakvog znamo i nejasnog horizonta njegove potpune propasti ili pak preživljavanja. Bili smo zadivljeni hipnotičkom misaonošću i trijumfalnim iskoracima orkestra u ovom previranju budućnosti od pre skoro dva veka. Uzajamnost igre ideja u Šumanovoj Drugoj simfoniji podstakla nas je da se po ko zna koji put vratimo unazad da bismo odgovorili na pitanja koja pred nama iskrsavaju danas. Budućnost postavlja pitanja – prošlost na njih odgovara.