Babuška: Znaš onog Ciganina što je imao konja i odučio ga da jede. Bog je dobar. Nikog ne napušta. Uzmi samo mog sinčića Kostu. Što sam se samo nervirala. Napunio devetnaestu i ništa. Ne pije, ne puši, ne juri devojke. Samo sedi po bibliotekama i čita. Umalo oči da izgubim od plakanja. Međutim, pre godinu dana primiše ga u onu njihovu mafiju. Sada od ranog jutra u odelu. Kupio stan u Kutuzovskom bulevaru, kola, mobilni. Samo se vozika i pije. Pije i telefonira. Presrećan.
U vreme prevlasti em „postdramskog“ em „rediteljskog“ (šta god to značilo) pozorišta, korice časopisa ili knjige nekako su najsigurnije utočište za stari, dobri dramski komad: tu ni piscu ni njegovom delu niko ništa ne može, tu su zaštićeni od svakovrsnih „intervencija“ nadobudnih Genija. A svako ko uživa u čitanju (dobrih) dramskih komada odlično zna da ne treba olako (po)verovati u onaj pomodni mambo-džambo kako je drama tek krajnje neobavezni „predložak“, nekakva bledunjava i u osnovi zapravo nevažna skica od koje tek treba, alhemijskom transformacijom na sceni, načiniti pravo umetničko delo. Dobro, nije da nema i takvih drama – štaviše, ima ih danas na vagone – ali ono što ima neke šanse da potraje i pretraje ipak su oni komadi rukovođeni mnogo „staromodnijim“ pravilima, a pre svega ovim: ono što nije dobro, vredno i važno kao literatura (pa je otuda i pogodno za čitanje s razumevanjem & uživanjem) teško da može postati dobro kao predložak za pozorišni čin.
Poljski dramatičar Januš Glovacki (Janusz Glowacki, 1938), globalno najrelevantniji poljski dramski autor „nakon“ Mrožeka, jedan je od onih čije drame treba čitati i uživati u njima; nakon toga, gledalački užitak u njihovim (iole dobrim) inscenacijama još je veći. Otuda je odlično što se i kod nas pojavila knjiga njegovih drama Antigona u Njujorku (prevela Biserka Rajčić; Arhipelag, Beograd 2013); uostalom, Glovacki odavno nije ni nepoznanica na srpskim i „regionalnim“ pozorišnim scenama.
Ako ovom izdanju treba sitničavo tražiti mane, evo odmah jedinih dveju koje sam uočio, ali pokrupnih… Prva je to što su u njoj samo dva komada (Antigona u Njujorku i Četvrta sestra) a alavi i nezahvalni čitalac bi, naravno, hteo još, utoliko pre što ima odakle da se zahvati. Druga je, hm, sam naslov knjige. Pa dobro, šta fali naslovu? Ništa, osim što je po piscu ovih redova Četvrta sestra nedvosmisleno superioran komad, i zato bi bilo logičnije da se knjiga zove po njemu. Mada opet, u ovoj knjizi saznajemo i da je „prema mišljenju Jana Kota, Antigona u Njujorku jedna od tri najznačajnije poljske drame u XX veku“, a biće da je Jan Kot ipak malo veći autoritet u tom području, ne? Svaka čast, ali hajde da ipak pokušam da odbranim svoju „četvrtosestrinsku“ pristrasnost.
Gledao sam nekoliko postavki Četvrte sestre a da me prvobitno oduševljenje ovim komadom nije napuštalo (uzgred, najbolje od viđenih je ono Narodnog pozorišta u Sarajevu), a isto stanje je i nakon čitalačkog susreta sa delom Glovackog. Razume se da pri spomenu Četvrte sestre ne možete a da ne pomislite na one Čehovljeve, kojih beše tri, i koje su, tamo na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, u tužnoj ruskoj gubernijskoj provinciji, gde beskrajnom stepom načičkanom brezama trojka povazdan besmisleno juri a koleški asesori i palanački plemići u stanju decenijama suštinski neprekinutog pijanstva odrađuju svoje živote kao kakvu prestrogu mandatnu kaznu, melanholično, ako ne već i očajno, uzdisale za žuđenom Moskvom, Moskvom kao metonimijom Velikog Sveta, onoga u kojem ima nekih stvarnih ljudi i nešto se uistinu dešava. Ne odoše one, njih tri, u Moskvu, svakako ne onakvu iz njihovih snova o „izgubljenom raju“ a kakve nikada nije valjda ni bilo, nije im to bilo suđeno, ali je dvadeseti vek svejednako došao, i doneo Rusiji – od Moskve pa do poslednje sibirske zabiti – hm, naročito do poslednje sibirske zabiti – vrlo specifičnu ulogu u istoriji, ulogu kojom se mogla neko vreme i gorditi, ali koja ju je na koncu zapravo i slomila. E, tu je i tu nas čeka Glovacki…
Njegove su tri sestre, sada na prelazu XX u XXI vek, već uveliko u Moskvi, „čehovljevski“ san ostvaren je za njih unapred, te je utoliko i bezvredan; one bi dalje, iz Moskve, u „stvarni“ veliki svet, negde gde nema jada, poraza, bede i sveprisutnog nasilja i beskrajne jeftinoće ljudskog života, i gde se ljudsko meso ne kupuje na kilo i džab-džabe. Ali, „gde“ je to nešto? Možda je to Amerika, a možda i nije; „četvrta“ će sestra (a zapravo travestirani brat Kolja) na koncu i dospeti do Amerike, ali se tamo neće baš preslavno provesti. Vera, Tanja i Kaća životariće svoje unapred straćene živote u postsovjetskom limbu, a oko njih će se odigravati sveopšti rasap, ne samo kroz njihove glave i duše, nego i u likovima njihovog oca, autentičnog Generala jedne mrtve vojske koji u neprestanoj alkoholnoj bulazni poraženog čoveka uzaludno sanjari o jednom lepom novom ratu koji bi iščašeni svet opet iznova priveo k pravom poretku, moralno i svakojako otupele susede Babuške, njenog sina, „romantičnog“ mafijaša koji će uzleteti više nego što mu je kapacitet krila, što se jakako neće dobro završiti, đuvegije u vidu wannabe političara i univerzalne gnjide, ili onog drugog u vidu nama ovdašnjima predobro poznatog lika „patriote“ i antisemite opšte prakse koji ispod žita gleda svoja unosna posla, potom nekolicine balavih cartoon-mafijaša etc.
Da, naizgled, nije baš malo „takvih“ komada u postkomunističkom svetu. Ali niko nije taj postkoma spleen – nikako samo ruski; to se samo u Rusiji najoštrije ispoljava i najjasnije vidi – nije skrozirao tako briljantno lucidno, urnebesno duhovito a opet po svom pozadinskom zračenju gotovo pa čehovljevski melanholično kao Glovacki u ovom velikom, uzbudljivom komadu!
A Antigona u Njujorku? O, i to je sjajna drama, smeštena među klošare njujorškog Central parka, u kojoj – nimalo slučajno – opet dominiraju likovi odbeglih, pa propalih istočnoevropljana, doletelih za svojim snom preko bare, a onda zaglavljenih na svojevrsnoj Deponiji Za Neuspele. Iako, dakle, s „pogrešnim“ nazivom, ovo je prava knjiga za one koje zanima šta uistinu dobar dramski tekst može da mu kaže u svetu u kojem nam je i dalje živeti.
