Prošle nedelje sam se dopisivao sa Markom Breceljem, pošto sam ga zbog jednog teksta zamolio za uvid u to kako je nastala pesma “Jeste li vidjeli djevojčice?”, što sasvim sigurno spada među najbolje koje su Buldožer ikad potpisali, a samim tim i u vrh jugoslovenskog rokenrola. Objasnio mi je kako je kompozicija nastala na Hvaru, gde je bio sa prvom ženom, “a hašiš sam imao solidan”, te da se nada da uprkos intelektualnim porivima, stvar nije ispala “prepametna”. Kad sam se zahvalio na odličnom odgovoru i zamolio za dozvolu da ga uključim u svoj spis, dobio sam sledeći, tipično breceljevski mail: “Zdravo, eksploatatoru! Kurac je odlično. To sam iscedio iz svog šupljeg mozga, jer se nadam neke koristi za sebe od tvoje strane. Možeš da upotrebiš bilo šta. Ostani zdrav i unosan!”
Teško je preceniti značaj pojave i delovanja Marka Brecelja na jugoslovenskoj i postjugoslovenskoj kulturnoj sceni. Umetničko iskustvo koje je on ponudio, posebno kao frontmen grupe Buldožer, definišuća je tačka u ovdašnjem rokenrolu od koje on konačno postaje opasan: Breceljev jezik, scenski nastup i anarhična poruka, koji su tad doprli do cele nekadašnje zemlje, izmenili su zauvek našu percepciju o tome šta se sme reći i uraditi na javnoj sceni. Prvi je kod nas ukrstio performans i rok muziku u jednu celinu. Sasvim u skladu sa idejom, pretvorio je potom svoj život u umetnički performans, a performans u život.
Odjednom je i taj rokenrol na srpskohrvatskom zasijao sasvim novim, i to našim sjajem, jer je Brecelj izgleda jedini znao šta se sve njime može reći i koje su njegove krajnje mogućnosti. Na tri ključna albuma nastala tokom sedamdesetih, on ih je i dosegao, da bi već 1980. digao ruke od rok muzike kao takve, jer ga nikad nije zanimala u svojoj šou biznis formi. Radi se o pločama što su inspirisale svakog ko se još od vremena “novog talasa”, pa sve do danas, odmetnuo od opšteg toka stvari, sumnjajući u vladajuće stereotipe, pa i one koji vladaju rokenrolom. Ti albumi sada postaju deo opšte kulture, bez njih se ne mogu razumeti ni društveni tokovi u SFRJ, niti u onome što je došlo posle nje. To su, redom (i molim urednika da ova imena zlatotiskom štampa): “Cocktail” (1975), solo album Marka Brecelja, neumoljiva satira na šlagersku viziju stvarnosti; “Pljuni istini u oči” (1975), revolucionarni debi Buldožera, nezaboravno burleskno izvrtanje celokupnog kičerskog, zabavno-političkog mentalnog ustrojstva bivše Jugoslavije; “Zabranjeno plakatirati” (1977), definitivno remek-delo ove grupe, neka vrste prologa za “novi talas”.
Pošto je suludo frenetično otpevao nezaboravnu, vizionarsku numeru “Novo vrijeme” (za film “Živi bili pa vidjeli” 1979), Brecelj je rešio da krene putem kojim se nikad ne ide. Istupio je iz grupe Buldožer baš kad je ona postala relativno tržišno uspešna pojava, jer je hteo nešto još radikalnije. Tako se tokom osamdesetih i devedesetih bavio uglavnom čistim uznemiravanjem javnosti. Sarađivao je sa avangardnim pesnikom Ivanom Volaričem – Feom, vodio sastav Marjanov čudni zajec, pod imenom Javna vaja izdao kantautorski album “Desant na rt Dobre nade”, gostovao na projektima grupa SRP i Strelnikoff. Na malim scenama se još više izoštrila činjenica da je njegovo glavno oružje bio neponovljivi humor, kao jedino delotvorno sredstvo obračuna sa malograđanskim okruženjem, kome po običaju niko nije osećao da pripada, a pripadali su mu – svi.
Poslednji životni period Marka Brecelja posebno je interesantan i izazovan za istraživanje – veran sebi do kraja, u kapitalizmu se posvetio alternativnom političkom angažmanu (posebno u Kopru, Slovenija, gde je živeo), kao i nečemu što je sam ingeniozno nazvao “meki terorizam”: bile su to intervencije u živom tkivu društvenih dešavanja. Svakako najčuveniji takav istup takozvani je “vatentat”, odnosno atentat vatom, kad je na nekom skupu u Sloveniji kroz duvaljku vatom pogodio ministra Dimitrija Rupela, simbol lokalnog konzervativizma. Narodno-oslobodilačka borba rok sredstvima, to je bio Brecelj.
Marko je očigledno svesno i sa velikim uživanjem pretvorio svoje postojanje u grandiozno, angažovano umetničko delo, koje nema pandana. Na taj način je, više nego mnogi drugi rokeri, ostvario jedan od osnovnih mitova rokenrola – onaj o tome da život na sceni i van nje moraju biti jedno te isto, ako čovek zaista veruje u to što priča. Totalan antibiznis, to je bio Brecelj.
Blisko sam sarađivao sa njim godine 2007, kad smo se dogovorili da nastupi 25. maja, na nekadašnji Dan mladosti, i to baš u sali u kojoj je u Domu omladine Beograda nekada “spavala štafeta” – tom prilikom je naš nekonvencionalni hor Horkestar premijerno izveo Breceljevo muzičko delo posvećeno Pohorskom bataljonu. Zašto bi jedna – ipak, dozvolićete – rok ličnost, i to notorno poznata po osporavanju svega u vezi sa Sistemom, nekadašnjim i sadašnjim – našla inspiraciju u stravičnoj pogibiji partizanskog odreda, koji se januara 1943. herojski borio do poslednjeg metka, kog su svi borci i borkinje od reda namenili sebi, opkoljeni od strane višestruko nadmoćnijih nemačkih snaga, po ciči zimi, u snegu, na nekoj planini? Stajao sam blizu njega tokom izvođenja te kompozicije i ne samo da je posvećeno treperio dok se ona odvijala, sav uronjen u nju – nego je pred kraj i zasuzio, ali je to pokušao da sakrije, kao svaki veliki dečak. Nije bilo sumnje, Marko je sebe video među tim herojima.
Poslednji pozdrav drugu Marku Brecelju.
