Božo Koprivica (1950-2026): Imalo je, imalo šta da se voli

U životu i smrti Bože Koprivice činjenice su bile (i ostale) tek ovlašni orijentiri: dramaturg, fudbaler, navijač Partizana, pisac, p(j)esnik koji nije pisao pesme već ih je slagao po meri sopstvenog sluha, Nikšićanin, Beograđanin, Jugosloven, antifašista… Svaka od ovih činjenica tek je putokaz u jednom složenom, bogatom, ponekad teškom, ponekad veličanstvenom životu.

Godine 1992. objavio je knjigu Volej i sluh, 1996. Kiš, Borhes i Maradona, Samo Bogovi mogu obećati (2010. Zagreb, 2014. Beograd), San ulice 2013, Vježbanka Danilo Kiš 2019, Luđak je vječito dijete 2020, Bluz dva prijatelja (u 54 tjedna), 2022. I bio je odani prijatelj koji kao da je živeo za svoje umrle prijatelje, pre svega Danila Kiša i Mirka Kovača. O obojici je opsesivno pisao. Epizodu u kojoj plače zajedno s obolelim Kišom ispisivao je uvek iznova i u svaku bi novu varijantu ubacio detalj kojeg u prethodnoj nije bilo.

Uostalom, zamislimo scenu u kojoj dva muškarca grubih glasova i grubog držanja, dva Crnogorca (što bi, u ovom slučaju, moglo biti važno) na krevetu u nekoj dubrovačkoj sobi, leđima okrenuti jedan drugome – plaču. Jedan jer odlazi, drugi jer odlazi njegov prijatelj. I utehe nema. To je to.

Srce otvoreno kao psalam

Znaci iznad površine

I upravo zbog toga, zbog ovakvih detalja, činjenice u životu i smrti Bože Koprivice nisu drugo do znaci, kao što su i vrhovi ledenih bregova tek znaci koji nam kažu da se ono glavno, ono veliko, smrtonosno i veličanstveno, nalazi ispod površine. A to se, to ispod, ne vidi, sve dok ne udarimo o njega.

Zbog toga je potrebno znake tumačiti. Božo Koprivica svojim nam je životom i svojom smrću ostavio zadatak: tumačite, ljudi, život vredi samo u onoj meri u kojoj nam pruža materijal za samoobnavljanje, a pisanje nije drugo do upravo to – neprestano rađanje iz sopstvenog pepela i samozaborava.

Bozo Koprivica

Zapisničar života

Božo je pisao je rukom. Uvek je, uglavnom po džepovima, nosio nekakve ispresavijane, raskupusane sveske (kupljene u lepoj knjižari nedaleko od Kalenićeve pijace), blokove, papire, za lepih je dana sedeo u Poslednjoj šansi i svojim nemogućim rukopisom zapisivao ono što će – ako kasnije uspe da rastumači – postajati njegove neobične knjige skokovitih rečenica i nestrpljive poetike.

Više je mario za imenice nego za glagole, jer nastojao je stvarima i događajima da pronađe imena koja su im odgovarala, a glagoli su bili vezivno tkivo, ili zamajac koji je imenice nosio do ispunjenja njihove svrhe.

Smrt fašizmu, živeo Partizan

A opet, kada bi pisao o fudbalu – a o fudbalu niko nije pisao kao on (pisao je zajedno sa Sinanom Gudževićem, Miljenkom Jergoviće, Gorčinom Stojanovićem) – sve je bila uskovitlana radnja koju su pokretala imena poput Zlatka Čajkovskog, velikog majstora koji će u sandalama, na nekoj nikšićkoj poljani, davnih godina da odigra na male golove s hrpom klinaca među kojima se našao i Božo.

Ta fudbalska strast je bila mnogo više od navijačkog žara („Ako navijate za Partizan“, glasila je Božina poruka na telefonskoj sekretarici, „ostavite poruku. Ako navijate za one druge, onda ništa“): fudbal je bio… eh… sada bi nam bile potrebne one Božine imenice… fudbal je za njega bio posebna galaksija, paralelni svet do kojeg je – ponekad se sticao utisak – držao više do sveta koji je ostajao posle i izvan fudbala.

Naših šezdeset godina

Kada je govorio ili pisao o fudbalu ono što bi se u nefudbalskom svetu razumelo kao metafora, u njegovoj fudbalskoj galaksiji bila je čista stvarnost. Ako bi za nekog fudbalera napisao da je bio čigra to nije značilo da je on okretan kao čigra (na primer), nego on jeste bio čigra, on se, taj fudbaler, kretao, vrteo stabilnošću i brzinom koje su ga činile čigrom.

Njegove priče o jugoslovenskim, ruskim, engleskim fudbalerima, o Peleu i Maradoni, o Lavu Jašinu, Krojfu ili Beari, prikivale bi čitalačku pažnju, te je postajalo svejedno volite li fudbal ili ne, poznajete li tu igru, ili ste ravnodušni prema njoj. U fudbalu video je Božo obrazac po kojem svet funkciniše.

Aristokratska nepristupačnost

Bilo je malo pisaca, pesnika, pozorišnih ljudi koje nije znao. Kretao se u svetovima koji su umeli biti teški, ali ni Božo nije bio lak. Bilo je potrebno probiti se do njega. Može se ta njegova nepristupačnost razumeti na mnogo načina, ali teško se može sporiti da je u držanju Bože Koprivice bilo aristokratske crte.

Nije to imalo veze s njegovim društvenim poreklom (roditelji su mu bili radnici) – kao što mu ni partizansko poreklo nije bilo nametnuto: jednom je rekao da je biti partizan njegov estetski izbor – da to nema veze s bilo kakvim klasnim uslovljenostima, već, naprosto, čovek je birao s kim će da sedi za stolom. Ali ako biste do tog stola nekako stigli, podelio bi, čitave svetove s vama, bez oklevanja.

Namrgođeni dobri duh zemlje koja više ne postoji

A mnogo pre nego što će se, jednoga dana, naći za tim stolom, potpisnik ovih redova susreo se s Božom Koprivicom, a da pojma nije imao ko je on. Promocija Nebeskih zaručnika Mirka Kovača, u publici svet od kojeg zastaje dah, dva reda ispred zadivljenog studenta sedi Žika Pavlović sa sve brkovima, u prugastoj košulji i s tregerima, a čovek dubokog glasa s desne strane, u istom redu u kojem sedi i student, upire prstom u Žiku Pavlovića i gospođi kraj koje sedi, mrtav ozbiljan, objašnjava da ga zna („ovaj s brkovima, gospođo, da, da, taj“), nekoliko ga je puta video na Kalenićevoj pijaci, krade brašno. „I ko zna šta još“, dodaje.

U tom trenutku Žika Pavlović shvata da neko govori o njemu, okreće se (po malo iznervirano, čini se studentu), ali kada ugleda tog brundavog muškarca koji ga optužuje da krade brašno i mušmule po Kalenićevoj pijaci, počinje da se smeje.

Bio je to Božo Koprivica. Fudbaler, partizan i partizanovac, pesnik koji nije pisao pesme, pisac skokovite rečenice, namrgođeni dobri duh Beograda i jedne zemlje koja više ne postoji.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!