Bolero, ne Varadero

Reklo bi se da o dalekoj, ali nama uvek bliskoj Kubi znamo i previše, bar poslednjih nedelja: dominantno plesni, višednevni, drugi po redu festival ‘Havana en Belgrado’, pa izložba i dokumentarac o kubanskom nacionalnom baletu, a o 7 dana u Havani na FAF-u da i ne govorimo… No sve to poništi tabloidsko copy/paste lupetanje povodom prvog BG-antirestorana, da je to ‘trend začet pre 5 godina na Kubi… gde je zabranjena privatna svojina’. I toliko oguglali da provere solidne putopise ili pristojne vodiče, kamoli šta izađe na virtuelni mamac ‘paladar’.

Uostalom, većina putnika iz Srbije na Kubu ide samo u luksuzne hotele, restorane za strance, foto-safari po Havani; kubanski koktel br. 1 (mohito, orig. mojito) ovde lavovskim delom prave sa zelenim stručkom nane (menta, špan. yerba buena, tj. dobra trava) samo na vrhu, ukrasa radi; a sirotog Če Gevaru razvlače Kusturica i neokomunjare. Ukoliko ste time zadovoljni, onda OK – manje bolero, više Varadero. Neka korist i ako je velika sala Sava centra bila krcata (preko 3500 ljudi, ulaznice 1800-3000d.), mada je prijatno primetiti da su prisutni za muzički program iskazali pažnju i razumevanje veće od puko turističkih. Naime, 13-člani Orquesta Buena Vista Social Club je bez glavne zvezde uspešno radio čitav sat, ne poštapajući se previše hitovima i standardima. Jedna od najboljih do nas uživo dospelih postava već post-Buena Vista… izmučene kubanske muzike, diči se blještavim trubačkim triom u kom su i deda Manuel Guahiro Mirabal (79, Guajiro = Seljo, prim. prev.) i odrasli unuk mu Guahirito, i perfektnim a diskretnim triom perkusionista (konge, bongosi, timbalesi), ispred kojih su korektni pevači Karlos Kalunga i dugonoga Idania Valdes. Kompaktnim, ali opuštenim aranžmanima šefuje trombonista Hesus Aguahe Ramos, a besmislenom (piro)tehnikom iskakao je jedino mladi klavirista Rolando Luna.

Zanimljivo, u orkestru nema tipičnog tres-a (mala kubanska gitara s 3 para dupliranih žica) za sitni vez u pratnji i brze ukrasne deonice – zaštitni znak tradicionalnog son-a s Kube – nego brojnije strune laute prebira Barbarito Tor(r)es, a znalačku podršku daje el. gitarista (i Omarin suprug) Papi Oviedo. Tores i Guahiro Mirabal su i glavna sviračka veza s (Kuderovim) albumom i (Vendersovim) filmom Buena Vista Social Club, koji su na samom kraju XX veka kubansku muziku vinuli do globalne komercijale. No, kao i pobratimski poduhvati tipa Afro-Cuban All Stars turirajući po svetu, i Orquesta BVSC na zubu je vremena: Guahiro je, uostalom kao malo kasnije i sama gđa Portuondo, u više navrata bio na kraju daha i u nesigurnoj intonaciji.

Baka Omara (r. Pelaez, 1930.) jeste prava diva u latinosvetu i to već decenijama: ova Habanera ušla je u diskografiju i pre no što je Kastrova revolucija iz n-tog pokušaja pobedila (‘59), ali se za razliku od svoje sestre iz devojačkog hit-kvarteta vratila s Floride na rodno ostrvo i pod novi režim; ubrzo je, međutim, nastavila ne samo regularnu domaću nego i međunarodnu karijeru, povremeno predstavljajući Kubu i na šlager-festivalima socijalističkih zemalja Evrope. Ostatak globusa prestao je da i za to bude uskraćen tek pošto je u Kuderovoj (Ry Cooder) produkciji potresno otpevala veliku baladu Veinte anos (sa Kompaj Sekundom). Prvosveštenica ženske linije u kubanskoj muzici, jedina pevačica-zvezda BVSC evo nadživela je kolege Ibrahima Ferera, i (nažalost nikad naše goste) K. Sekunda i pijanistu Rubena Gonzalesa, makar izgleda mas sexy ko Tina Tarner iz komunizma.

Ni ove večeri, kao ni prošli put u Beogradu (‘Kolarac’, april 2005), Omara nije bila u vokalnoj kondiciji da podseti na baršunasti glas kojim se proslavila i kakav je još uvek na njenim novim snimcima; štaviše, sad je provela na pozornici svega 20 minuta za 4 numere (eng. featuring = srp. k. g.), ali je 20 anos vešto prilagođena njenim trenutnim glasovnim mogućnostima, zvučeći krasno šansonjerski. Posle Quizas, Quizas malo je i zaplesala s Papiem u kariranom fraku, pa je tandem njenih grubin-papuča i njegovih starih belih šimi-mokasina ponovo izazvao ovacije.

Zatim su pratioci zabavljački kupovali vreme, uz poneki biser kao Toresovo sviranje laute iza leđa (‘lekcija nadobudnom pevaču’), a Omari je – kao nesuđenoj igračici-početnici u čuvenoj reviji Tropicana, i nastavnici plesa – verovatno prijao i broj razigranih parova, pa se pojavila za finale, čime je pregurano i 2 sata programa. Druga ključna BVSC-balada Dos Gardenias vodila je u svi-zajedno posvetu Kompaju Chan Chan, ali bis nije omasovio u (Guajira) Guantanamera.

Ako ni posle svih ovih godina niste nanjušili original Veinte Anos – tu često obrađivanu pesmu, naime, davno je napisala cenjena Maria Teresa Vera, današnjim rečnikom verovatno prva kubanska kantautorka – onda ste od Fidela daleko koliko i ‘Fidelinka’. Kuder je našao zvučni Sveti gral komunizma: kako je Kubancima uspelo da (bar se nama čini) žive srećni mada siromašni i osujećeni. Srbiji nema ko da dođe i pomogne u tom rebusu… Šteta. Zar je naša muzika gora, zar su naše vođe bolje?