Olimpski su bogovi (kao što je poznato) bili jedna prilično razuzdana družina. Uprkos moći, međutim, nisu mogli da rade baš sve što im padne na pamet, jer ne samo što su se uzajamno nadzirali, podmetali jedni drugima, svađali se i mirili, nego su imali i institucionalni nadzor u vidu moira ili suđaja (Kloto, Lahesis i Atropos). One nisu postale slavne kao naredna generacija boginja i bogova, skromno su delovale unutar sistema, ali su, istovremeno, na neki način bile jače čak i od najmoćnijih božanstava. Ili, kako u seriji Kaos suđaje saopštavaju ponešto pogubljenom Zevsu: “Mi smo u tvojoj glavi, mi smo deo tebe, ali smo (to je malo komplikovano) istovremeno i izvan tebe, samostalne. Ako uništiš nas uništićeš i sebe”. Drugim rečima, ni bogovi nisu mogli da izbegnu sudbinu koju bi im, u vidu proročanstava, dosuđivale upravo suđaje. Stari su Grci – ljudi, dakle – sudbinu smatrali voljom bogova, pa su joj se predavali uglavnom bez ozbiljnijeg otpora. Po koji pokušaj pobune – Antigona, na primer – bio bi odlučno i nemilosrdno sasečen. Ako se čovek pobuni protiv sudbine to za bogove nije problem: spakuju mu igru i eliminišu ga, pa to proglase sudbinom. Nešto je, međutim, sasvim drugo ako bogovi krenu da izigravaju sudbinu, da se igraju pravilima koja su sami uspostavili (umesto da igraju po pravilima). Izigravati pravila znači okrenuti se protiv sebe, protiv poretka (kosmos) koji ih štiti od nereda (haos). Pod poretkom, pak, oni razumeju skladne odnose na dvoru (Olimp), odnosno ako ne baš skladne ono makar takve da nesporazumi ostanu unutar porodice, a da prljav veš ne izađe u javnost (dakle pred ljude). Takva politika im dopušta da se i dalje neuznemireno baškare u svojoj udobnoj svemoći. Upravo je to okosnica nove Netfliksove serije Kaos: održati poredak po svaku cenu kako ne bi nastao haos. Moglo bi se sve ovo učiniti malo odveć ambicioznim, a svakako pretencioznim, da svih osam epizoda serije nije urađeno pažljivo, promišljeno i s merom, urnebesno duhovito i pronicljivo, sa idejom da se mitovi prate do onoga trenutka kada postaju sopstveno naličje, te da onda, uz izvesne intervencije, upravo s naličja počnu da govore protiv sebe samih. Čista dekonstrukcija.
Radnja je smeštena u vreme sadašnje – nema kostima, dakle, osim kada i samu kostimiranost treba provući kroz rešetku ironije – s božanske strane dominiraju Zevs, Hera, Posejdon, Had i Dionis (da pomenemo samo glavne), uz sporedne uloge Meduze, čamdžije Harona, Kasandre (kojoj niko ništa ne veruje), dok se u ekipi polubogova i ljudi ističu Prometej (naravno), Euridika, Orfej, Arijadna i njen otac Minos, te arhitekta i tvorac lavirinta Dedal. I, dabome, suđaje koje kao da su izašle iz filmova Džona Votersa, te furije koje, opet, kao da su uskočile iz Pobesnelog Maksa (ne zove li se, uostalom, poslednji nastavak sage upravo Furiosa). Osim što je ispunjen savremenim referencima Kaos je na određeni način zahtevna serija: da bi uopšte bio u stanju da prati događanja gledalac mora da zna makar osnove olimpskog uređenja, najpoznatije grčke mitove, ponešto od rodoslova bogova (računajući i vanbračne veze), te odnose među njima. Što zna više to će više nijansi da pokupi. Kaos je utoliko priča o odnosima moći, o vladarskom ludilu, o pokušaju da se uspostavi apsolutna moć, te zbog čega to ne ide baš lako.
Sve počinje tako što Zevs (maestralni Džef Goldblum) upadne u paranoju jer mu se pričinjava da su se ljudi uzjogunili i krenuli da prave zaveru protiv njega. On jeste vrhovni bog, ali vlast, na određeni način, deli sa ženom (ujedno i sestrom, da ne zaboravimo) boginjom Herom, braćom Posejdonom i Hadom, dok mu sin Dionis, razvaljen od droge, seksa i alkohola, neprestano pravi probleme. Hera spletkari i, koliko god može, drži Zevsa pod kontrolom. Trbušasti bog mora živi na luksuznoj jahti, zanimaju ga žene (bolje reći jedna žena, ali nećemo otkriti koja), dobro piće i cigare, deluje kao neko koga vlast ne zanima preterano (makar dotle dok je ima), ali kad zagusti postaje božanski okrutan. Had, pak, živi u crno-belom podzemlju, u skladnom braku s Persefonom, ponaša se kao običan birokrata (tako i izgleda, osim kad ne postane nezgodan), ali zbog nekontrolisanog Zevsovog gneva i, posledično, naglog priliva mrtvih, kapaciteti podzemlja pokazuju se nedovoljnima, što Hadu pravi silne probleme (mora, recimo, da napravi novu raspodelu posla, a to ga zamara). Druga priča prati Euridiku koja gine nesrećnim slučajem (zapravo prema sudbinskom zapisu), odlazi u podzemni svet, a Orfej, lud od ljubavi i tuge, kreće za njom u nemoguću misiju: da je otrgne od smrti. Treća priča, najzad, prati događanja na zemlji, na Kritu pod diktaturom naizgled dobroćudnog Minosa i uz Arijadnu koja se sprema da preuzme presto od oca. Tu će se (naravno) pojaviti Minotaurus i Tezej, ali detalje ćemo preskočiti. Možemo reći još toliko da će bogovi, prilično glupo (ali tako je to kad se želi apsolutna vlast), zakomplikovati život i sebi i ljudima, prljav veš će početi da ispada iz ormara u velikim količinama, a neko će sve to morati da počisti. Veliko je pitanje, međutim, da li je to posle svega uopšte moguće?
Ako su velike političke serije poput Kuće od karata (i u engleskoj i u američkoj verziji), ili danskog Borgena, ponudile preciznu anatomiju i patologiju vlasti, Kaos je uradio to isto, ali je uneo i neodljivu razigranost koje u rečenim serijama nema niti je, verovatno usled izostanka družine s Olimpa, moglo da je bude.
