Bitef, uvek koristan skandal

Na početku studije Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji Ksenija Radulović analizira i objašnjava kulturnu i pozorišnu klimu koja je dovela do stvaranja Bitefa i kako su tu povoljnu kulturnu klimu uspeli da iskoriste intelektualci i pozorišni stvaraoci okupljeni oko ideje Bitefa. Polovinom 60-ih godina 20. veka stekao se komplikovani splet različitih povoljnih okolnosti u Jugoslaviji i oko nje. U vreme sve veće trke u naoružanju Jugoslavija je bila jedan od inicijatora pokreta Nesvrstanih pa je na međunarodnom planu mogla da deluje suvereno i konstruktivno. Kada govorimo o Evropi, SFRJ se nalazila između Varšavskog i NATO pakta. Uspevajući da balansira između jednih i drugih, stvorila je dobru političku, ekonomsku i kulturnu saradnju i sa Zapadom i sa Istokom Evrope. Naravno, ovi povoljni geopolitički uslovi bi malo vredeli da lokalne (tj. gradske) političke snage nisu bile svesne značaja kulturne diplomatije i bile spremne da i kroz kulturu promovišu ideju saradnje i prevazilaženja razlika i granica. Analizirajući ove (pred)uslove za pokretanje Bitefa, autorka zapaža da su u to vreme inicirane i druge značajne međunarodne kulturne manifestacije u Beogradu (Fest, Bemus, Oktobarski salon, “Radost Evrope”). Bitef je, u stvari, bio deo jednog velikog pozitivnog kulturnog talasa.

...

Slogan festivala “nove pozorišne tendencije” bio je dovoljno uopšten i širok da je mogao da okupi umetnike iz različitih pozorišnih kultura. Bitef je od početka imao nekoliko paralelnih repertoarskih tokova. Na festivalu smo mogli da gledamo tzv. klasiku na savremen način (npr. San letnje noći Pitera Bruka). To je bila važna i korisna repertoarska linija jer je od svih bitefovskih tendencija bila najbliža našem repertoarskom pozorištu u kome je emancipacija pozorišta od “pravilnog čitanja” dramskog teksta tada počinjala. Druga i najpoznatija repertoarska linija festivala je linija radikalnih eksperimenata (Postojani princ Grotovskog). Za naše pozorište ovaj repertoarski pravac je bio značajan jer je ohrabrio razvoj novih ideja i stvarao preduslov da se novi pristupi pozorištu lakše prihvate. Iako je kod nas dosta dugo bilo rašireno uverenje da je Bitef imao slabe ili čak nikakve dodirne tačke sa našim pozorištem, istraživanje Ksenije Radulović potvrđuje da je Bitef imao (i dalje ima) značajan uticaj na naš pozorišni život. Treća festivalska linija je bila vezana za reprezentovanje tradicionalnih izvođačkih praksi tzv. Trećeg sveta (na prvom Bitefu je izvedena predstava indijskog katakali pozorišta). Ovaj segment repertoara Bitefa je bio značajan jer je išao ruku-podruku sa našom nesvrstanom politikom. Ksenija Radulović ističe da je Bitef doprineo i promociji novih evropskih pozorišnih dramskih tekstova. I zaista, neki od tekstova koje smo imali prilike da vidimo na Bitefu postajali su deo repertoara naših pozorišta i na taj način uticali i na ovdašnju produkciju dramskih tekstova.

Čitajući u ovoj knjizi o tome šta je bilo potrebno da se stvore preduslovi za Bitef, može nam se razjasniti zašto takvih ambicioznih kulturnih poduhvata nije bilo kasnije. Već osamdesetih godina jugoslovensko rukovodstvo kao da nije razumevalo kakve se promene dešavaju u svetu i nije bilo kadro da se nosi sa sve većim problemima u samoj zemlji. Potpuna katastrofa je nastupila nakon pada Berlinskog zida. U trenutku kada se Evropa ujedinjavala, mi smo međusobno zaratili. No, i u tim najmračnijim vremenima naše novije istorije Bitef je nastojao da podigne glas protiv rata i da na svaki način sačuva kontakte sa umetnicima i pozorištima iz sveta. Nakon promena koje su nastupile 2000-ih, Bitef je odigrao značajnu ulogu u obnavljaju pokidanih kulturnih veza i prezentovanjem našoj javnosti relevantnih, novih evropskih pozorišnih umetnika.

Kroz knjigu Ksenije Radulović potvrđuje se pretpostavka da su najznačajniji srpski kritičari poput Vladimira Stamenkovića, Muharema Pervića i Jovana Hristića svojim napisima o festivalu bili njegova velika podrška od početka. Oni su bili svesni Bitefovog značaja čak i onda kada su oštro kritikovali pojedine predstave. S druge strane, napadi na Bitef ticali su se ne suštine festivala već nekih predstava koje su mogle da deluju skandalozno u (malo)građanskoj sredini. U izvesnom smislu, čak i to “pravljenje skandala” pomagalo je skretanju medijske pažnje na Festival. Značajno je i to što je autorka ukazala na lucidne kritike povodom prvih predstava na Bitefu estetičara i filozofa Pavla Stefanovića. Ovo je važno otkriće zato što pokazuje da je suptilno promišljanje pozorišta u našoj sredini šire od onoga što se paušalno svodi na nekoliko poznatijih kritičarskih imena. Takođe, Ksenija Radulović, pišući o radu svog kolege Ivana Medenice i drugih kritičara mlađe generacije, ukazuje da postoji kontinuitet u kvalitetnom praćenju Festivala do danas.

Kada su u pitanju teorijski tekstovi o Bitefu, autorka na početku ovog poglavlja konstatuje da je njihov broj relativno ograničen, ali ne i oskudan. Natalija Vagapova, koja je četiri decenije redovno dolazila na Festival, napisala je knjigu Bitef – festival, pozorište, život i to se može smatrati prvom monografijom koja je u celini bila posvećena ovom festivalu. Sam festival je bio tema brojnih teatroloških tekstova objavljenih u časopisima i zbornicima. Pojedini istraživači su se bavili specifičnim aspektima razvoja festivala u svojim knjigama. Tako se Radivoje Dinulović posvetio izučavanju pozorišnih prostora na Bitefu. Milena Dragićević Šešić je posebnu pažnju obratila na festival Bitef kao deo kulturne diplomatije SFRJ. O Bitefu je relativno redovno pisano u dva naša najznačajnija pozorišna časopisa “Sceni” i “Teatronu”. Nasleđe Bitefa bilo je deo temata “Bitef: 35 godina” koji je objavljen u dvobroju časopisa “Teatron”, a zatim je ovo istraživanje nastavljeno i kroz naredna izdanja časopisa. Budući da je u to vreme Ksenija Radulović bila i glavna i odgovorna urednica “Teatrona”, možemo pretpostaviti da je rad na ovom tematu bio neka vrsta pripreme autorke za knjigu.

Na kraju knjige možemo doći do nedvosmislenog zaključka da je festival Bitef ostavio velikog traga na naš pozorišni život i da je beogradska pozorišna kritika imala kapacitet da ga na adekvatan način analizira i prihvati. Ovo je važno saznanje jer naša sredina generalno ima problem sa jasnom procenom sopstvenih vrednosti (veoma lako krenemo od totalne negacije, a završimo u totalnoj glorifikaciji). Kroz ozbiljnu i utemeljenu procenu stručne recepcije Bitefa dobijamo balansiranu sliku o ovom važnom festivalu. Samim tim, postaje nam jasnije i naše mesto u savremenom (pozorišnom) svetu. To je još jedan razlog zašto je knjiga Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji važna.