„Skeniranje realnosti“ tema je ovogodišnjeg Bijenala tapiserije i prilika da se o aktuelnim temama ispriča nitima, u formi i oblicima kakvi nisu uobičajeni za ovu vrstu umetnosti
Bijenale tapiserije, čije je 26. izdanje u toku a nazvano je Skeniranje realnosti, priča o najnovijim dostignućima u ovoj vrsti umetnosti, i ujedno podseća na njenu istoriju.
Bijenale je, u Galeriji Doma Vojske u Beogradu okupilo veliki broj umetnika, koji kroz tapiseriju istražuju svoje viđenje današnjice. Organizator izložbe je Sekcija za tekstil i savremeno odevanje ULUPUDS–a.
Realnost
Predvodnik modernih umetničkih formi u oblasti tekstila i počasni gost ovogodišnjeg Bijenala je „Atelje 61“ iz Novog Sada. Stvaralaštvo umetnika okupljenih u „Ateljeu 61“ obuhvata gotovo šest decenija, i priča o kontinuitetu umetničkog izraza kroz generacije.
Na kontinuitet tapiserije kao vrste primenjene umetnosti na Bijenalu ukazuje raznovrsnost tehnika radova. Ima ih od tradicionalne klečane, do tapiserij od recikliranog materijala.
Realnost, tema ovogodišnjeg Bijenala, omogućila je umetnicima da kroz različite pristupe i tehnike progovore o aktuelnim pitanjima savremenog društva od ekologije do tehnologije.
O prolaznosti i dilemama
Centralno mesto zauzima instalacija Maje Gecić Predivna sirovina, koja je sastavljena od gomile stare odeće proizvođača sa prostora bivše Jugoslavije. Ovom apstraktnom i naizgled haotičnom strukturom, umetnica postavlja pitanja o konzumerizmu, ekologiji i otpadu. Kombinovanjem korišćenih komada garderobe, rad evocira osećaj prolaznosti i prolaznih vrednosti, navodeći posetioca na razmišljanje o posledicama modne industrije i našem odnosu prema prirodnim resursima.
Suptilno delo Marine Kostić Unutrašnje dileme, prikazuje crveno srce obavijeno crnim nitima povezano sa figuralnim elementima na zidu. Ova intimna skulptura simbolizuje unutrašnje borbe i emotivnu složenost koju pojedinac nosi u sebi. Srce, kao univerzalni simbol ljubavi i strasti, postaje metafora za emotivne terete, dok crne niti naglašavaju osećaj sputanosti i unutrašnjih ograničenja.
Nešto bliži tradicionalnim tekstilnim tehnikama je delo Ane Penegri Tehnika filcana vuna, izrađen od delikatne mreže sastavljene od vunenih elemenata. Ovaj rad, kroz formu koja podseća na topografski prikaz, mogao bi da simbolizuje prirodnu i društvenu međuzavisnost. Mekani filcani elementi spojeni u jedinstvenu strukturu evociraju složenost ekosistema i fragilnost prirode. Svetlost koja prolazi kroz mrežu i stvara senke dodatno naglašava dinamiku i prolaznost, pozivajući posmatrača da razmisli o našem mestu unutar prirodnog sveta i odgovornosti prema njemu.
Istorija
Kroz istoriju, tapiserija je bila i simbol moći i statusa, koristeći se u dvorcima i palatama širom Evrope, Azije i Bliskog Istoka. Prva umetnička tapiserija kako je poznajemo danas, razvila se u srednjovekovnim evropskim radionicama, gde su gradovi poput Pariza i Brisela postali poznati po izradi vrhunskih tapiserija.
Tokom renesanse, tapiserija je doživela procvat i, kroz promene umetničkih pokreta, našla je svoje mesto u modernizmu i avangardi 20. veka.
Počeci savremene tapiserije u Srbiji su u drugoj polovini prošlog veka, od kad se prošlo skroz sve njene oblasti, od usavršavanja veštine tkanja do umetničkog eksperimentisanja. Ovo poslednje, vezuje se za generacije fakultetski obrazovanih umetnika koji su se, razvijajući ovu formu, udaljavali od tradicije tražeći inspiraciju u modernom: od asenblaža, do skulpture i digitalnih tehnologija.
Danas je umetnici koriste kao medij za izražavanje savremenih ideja, društvenih i političkih tema, ekologije i identiteta. Moderna tapiserija se često poigrava tehnikama i materijalima, uvodeći reciklažne elemente i industrijske teksture u svoju formu.
Institucije poput Muzeja moderne umetnosti u Njujorku i Viktorija i Albert muzeja u Londonu sve češće uključuju tapiserije u svoje kolekcije i izložbe, dok kustosi velikih manifestacija širom sveta prepoznaju ovaj umetnički medij kao relevantan, snažan alat za komunikaciju u savremenom dobu.
Izložba Skeniranje realnosti otvorena je do 30. novembra.
Narodno pozorište nije ni prvo ni jedino sa čije scene se publika poziva da podrži neki stav glumaca, kaže Pavle Jerinić koji je pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, a što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kada je već odlučeno da se nastavak snimi, moglo je to i malo elegantnije da se uradi
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
