Bez šaka preko lica

Za sam početak, podsećanje na jednu u dugom nizu očiglednih istina – čak i kada je to evidentno, o nečijim ličnim i/ili prepostavljenim namerama bez izuzetka nije moguće suditi sa preciznošću; u konkretnom slučaju jednog od prošlosedmičnih kino noviteta u Srbiji, igranog filma The Apprentice – Priča o Trampu (izvorno – samo The Apprentice), očigledno je reč o tendenciozno plasiranom ostvarenju sa bioskopskom distribucijom koja koincidira sa završnicom predsedničke trke Haris–Tramp, ali to nije moguće dokazati. Najposle, čemu i dokazivanje kada je društvena borba, i u višim i u nižim sferama od onih u kojima se po svom značaju savremeni (bilo igrani, bilo dokumentarni) film kreće, sasvim legitiman i dopušten izbor, a film je neretko bivao i oruđe znatno otvorenije i manje kinestetski uspele propagandističke misije sa čak i pragmatičnijim ciljevima? Jeste nemoguće pružiti opipljive dokaze za to, ali čak i pri takvom stanju stvari, evo novog, brzopoteznog lakmus-papira za svakog od nas da nanovo na probu stavi sopstvenu demokratičnost i otvorenost prema onome što film, posebno onaj repertoarskih i komercijalnijih aspiracija (a The Apprentice to svakako jeste) može, treba ili pak sme da bude ili samo pokuša da bude.

...

Doduše, treba imati u vidu da mu analiza dometa mora biti usredsređena na druge osobenosti, a sva je sreća da se u ovom ostvarenju ima šta i pogledati i o čemu pomnije razmišljati, a potom ga prilježnije analizirati i o tome možda i debatovati sa srodnim ili nesrodnim dušama. Ako je ovde pojašnjenje uopšte i potrebno – The Apprentice – Priča o Trampu naturalistički je prikaz formativnih godina Donalda Trampa u smislu (d)evolucije mladog poslovnog čoveka skrominjih početaka do magnata koji, eto, u nekoliko decenija stigne i do političkih i predsedničkih pobuda i ambicija. Tu nailazimo na prepreku koju ovaj film ipak nije uspeo da prevaziđe – na temu prikaza tog sloja američkog drušva u narečenoj eri već imamo jedno kanonsko remek-delo (dabome, u pitanju je Stounov Vol Strit), te ovaj Abasijev film gubi u tom fiktivnom a neizbežnom “boju”. A sam naslov je direktna pozajmica od dugovečne Trampove televizijske emisije, u kojoj je tražio poslovne ljude na startu karijere, a da imaju ponešto nesvakidašnje ideje. Ta je emisija u dobroj meri kumovala njegovom uspehu i njegovoj prepoznatljivosti u širokim krugovima, koji nešto i posebno ne mare za ikonične pojave iz poslovnog sveta visokog kalibra. Otud kanda proističe i odluka da ovaj film bude “upakovan” u delimičnom i tu ipak sramežljivo rabljenom maniru dokudrame, odnosno igranog filma sa jasnom i snažnom kopčom sa dokumentarističkim stilom i izrazom, a zbog čega je, sva je prilika, i sama filmska slika “degradirana” tako da bude što približnija snimateljskim tehnikama ere (baš ranog VHS) koju priča zahvata i opisuje, a to su uglavnom kraj sedamdesetih i prva polovina osamdesetih. U tom smislu, naglašeno zrnasta slika i taj opšti voajeristički opservacioni tretman priče i praćenja događaja krajnje su podesna mera duhu i najprobitačnijim zamislima ovog filma.

Odrednica “šegrt” (apprentice) ovde se gotovo stoprocentno tiče u isti mah i najvalidnijeg i najuspelijeg, ali u izvesnom smislu i najupitnijeg aspekta ove filmske priče; naime, dobrim delom filma Tramp jeste šegrt u odnosu na zloglasnog i nepobedivog advokata Roja Kona koji ga uzima pod svoju pasku i zaštitu, na šta se onda nadovezuju argumenti u prilog onima koji zagovaraju tezu da je ova Priča o Trampu u svojoj drugoj polovini otvorena parafraza stare i oprobane dramaturške povesti o Frankenštajnu, sklepanom biću koje se u jednom trenutku otme kontroli svog stvoritelja, a onda i ostrvi na njega.

I to je sasvim legitiman zahvat, i ovaj film jeste najefektniji u delu koji se tiče simbioze i povremenih sudara svetonazora s jedne, i planova i htenja Kona i Trampa s druge strane. To je istovremeno i najdinamičniji, najilustrativniji i najvibrantniji deo ovog ostvarenja u celini, ali tu se krije i ona začkoljica koju je, kanda, suštinski bilo nemoguće prebroditi. Sebastijan Stan je u svojoj sigurnoj, živoj i veoma fluidnoj interpretaciji Trampove javne persone hrabro ostvario ulogu čitave svoje dosadašnje karijere (a odlično mu ide već poduži niz godina, i to ne samo po merilima određenim za praćenje napretka glumaca koji su do prestižnih filmskih dela stigli pošavši od sapunica – a Stanu, glumcu rođenom u susednoj nam Rumuniji, odskočna daska je bila lahorasta tinejdžerska serija Tračara / Gossip Girl). Uprkos tome, čeoni sudar jeste bio neizbežan i neumitan – iako je pokazao vrhunsku glumačku formu, Stan je ipak ostao u zasenku Džeremija Stronga u roli Roja Kona, što ni ne čudi, a to mogu da potvrde verovatno baš svi poklonici serije Naslednici (Succession), u kojoj je Strong nepogrešiv, čak i u svakoj nanosekundi, kao i u svakoj, pa i najsitnijoj facijalnoj ekspresiji, jer Strong je naprosto najbolji filmski (i, dabome, serijski) glumac današnjice na tim adresama. Kao prirodan ishod, a uprkos činjenici da već postoji par sasvim uspelih dokumentarnih filmova upravo na njegovu temu, stiže se do povremene gledalačke želje da se umesto ove Priče o Trampu ipak gleda još jedan (sada igrani) film sa Konom kao centralnim likom.

Upravo pojašnjeno, da zabune ne bude, ne predstavlja slabost ovog filma, nego jednu od njegovih najdiskutabilnijih dimenzija, a opet lako je razumeti i pojmiti da Ali Abasi (sineasta rođen u Iranu) nipošto nije želeo da propusti priliku da mu Džeremi Strong igra važnu i “sočnu” ulogu u američkom prvencu (a zapravo, zvanično i nominalno ovo je kanadsko-dansko-irska koprodukcija). Međutim, povlačenjem Kona u drugi plan u drugoj polovini filma, koja i prati Trampov kvantni skok u sam vrh tamošnjeg preduzetništva, film kao da gubi na čistoti izraza i sigurnosti idejnog pravca, pa se u tom delu “očeše” i o grotesku, čak i karikaturalnost (recimo, u delu koji se tiče detaljističkog prikaza estetskih zavata/operacija kojima se Tramp podvrgao na pragu krize srednjih godina, što, međutim, ne može biti dokaz nečije slabosti i površnosti, jer je čitav svet u kom se taj lik kreće tako koncipiran i na upravo takvim temeljima postavljen). Dobra stvar je što i tim delovima (a ima ih još) prirodna brana stiže u postojanoj glumačkoj interpretaciji Sebastijana Stana, koji je iskoračio nekoliko ogromnih koraka u odnosu na puki i “pešački” mimetizam, te je svom Trampu diskretno udahnuo i nešto dodatne topline i ljudskosti, naravno, koliko je to moguće u kontekstu filma koji nastoji da se u manjoj ili većoj meri drži i te svoje paradokumentarističke biti i konkretne i proverljive faktografije. I zaista – u aspektu portreta duševnog i umnog stanja Priča o Trampu najupečatljiva biva upravo u onim tačkama u kojima diskretno uspeva da oslika jasne i precizne njegove ljudske slabosti, na koje su, kako to uostalom obično i biva, nalegle patnje ranijih iskušenja i čvorišta. Tu je pohlepu i samoživost zbilja lako razumeti kao univerzalne antivrednosti kojima su bezmalo svi među nama u nekakvoj meri i u nekakvom vidu skloni, sa patnjom kao korenom svake nedostatnosti. Kao što je, recimo, u eseju “Strast apsurda” u knjizi Na vrhuncu beznađa primetio Emil Sioran (preveo Petru Krdu, objavila vršačka kuća KOV): “Ne mogu da shvatim patnju drugog da bi time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju poređenja nemaju smisao jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bi se u izrazu objektizovao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli međusobno da razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica?”

Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”. Abasi se za ovaj angažman preporučio ostvarenjem Sveti pauk od pre par filmskih leta, u kojem smo takođe pratili kako se na primeru savremenog filma, koji, povrh svega drugog, pa i umetničkih stremljenja svojih udarnih autora, nužno teži i da bude komunikativan, naglašeni verizam suptilno i skladno preinačuje u rafiniraniju estetizaciju. Tako da, ukupno prilično dobar, ovaj njegov američki-neamerički film donosi i dokaze svesti o disciplini u sferi pristupa i izraza (pri čemu se to ne odnosi samo na precizno i pregledno vođenje priče – doduše, sa ciljano efemerizovanim likom Ivane Tramp – ili na očekivano minuciozno rekreiranu eru), te nam, između ostalog, ilustruje jedan nepatvoren rediteljski dar na prirodnom putu za Holivud – i to zahvaljujući filmu o čoveku koji je svoj javni uspeh izgradio upravo na autoholivudizaciji mita i konstrukta o vlastitoj osobenosti.