Bez pardona

Nulta egzistencija: 1973–1989, drugi deo dnevnika pisca, reditelja i akademika Pavla Ugrinova (1926–2007), nedavno objavljen u izdanju Agore iz Novog Sada, još jedno je uzbudljivo autobiografsko štivo ovog autora. Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović) poznat je kao jedan od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu, koja je otvorena 1954. godine upravo njegovom režijom tada kontroverzne predstave Čekajući Godoa Semjuela Beketa. Predstava je odmah “skinuta” sa repertoara, a njen reditelj bio je prinuđen da napusti pozorište. Ubrzo potom sasvim prekida pozorišnu karijeru, zapošljava se u Radio Beogradu, zatim prelazi na Televiziju, a sve svoje slobodno vreme posvećuje pisanju proze. Ugrinov je autor obimnog dela za koje je dobio sva značajnija književna priznanja, uključujući NIN-ovu nagradu za roman Zadat život (1976). Izdvajamo i dela Fascinacije (1976), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin (1993), Tople pedesete (1990) i Bez ljubavi (2002).

...

Prvi deo dnevnika (Nulta egzistencija: 1946–1972) koji se pojavio prošle godine, bavi se periodom umetnikove mladosti i počecima karijere i prati autorov život od dolaska u Beograd 1946, događaje vezane za izvođenje predstave Čekajući Godoa i osnivanja Ateljea 212, do rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame. Prva knjiga, dakle, započinje u posleratnom periodu, prati razvoj i uspon Jugoslavije do 1972. godine, zadržava se na važnim kulturnim i političkim događajima, a posebnu pažnju usmerava umetnosti tog perioda.

Drugi deo dnevnika Nulta egzistencija: 1973–1989 fokusiran je na autorove zrele godine i stvaralački vrhunac. Osim zapisa o sebi i svom životu, Ugrinov je i u ovoj knjizi pre svega svedok i hroničar vremena u kojem živi, piše o političkim i društvenim promena, ali se ipak najviše zadržava na onome što mu je najbliže: na kulturi (u širem smislu). Njegovi dnevnici su puni “mesa”, sve je zanimljivo, sve je vredno pažnje, nema banalnosti ili viška. Upravo po tome Ugrinovljevi dnevnički zapisi podsećaju na glasovite dnevnike pisca i reditelja Živojina Pavlovića.

Dnevnici su danas, u vreme sve veće popularnosti autofikcije, možda primamljiviji nego ikad. Ugrinov je poznavao gotovo sve ljude s kulturne i umetničke scene ovoga grada, ali neki ipak dominiraju. Čitalac će primetiti da Radomira Konstantinovića, Stojana Ćelića, Mirka Kovača, Borislava Pekića i Dobrice Ćosića pak ima malo više od drugih. Konstantinović, Ugrinovićev blizak prijatelj, nesumnjivo je najprisutniji. Možda su opisi njihovog druženja i saradnje i najinteresantniji za čitaoce, jer je autor Filosofije palanke oduvek slovio kao apartan lik, čovek i svet za sebe, a za mnoge je bio i nedokučiv. U tom smislu vredi obratiti pažnju na opis njihovog zajedničkog odlaska u jednu vojvođansku čardu, gde su se uz obilatu hranu i puno vina opuštali uz cigansku muziku, a Konstantinović, na iznenađenje onih koji ga nisu poznavali, prednjači u lumpovanju. Upravo takve crtice, a mnogo ih je u Ugrinovljevim dnevnicima, bacaju iskošeno svetlo na likove o kojima verujemo da znamo puno, posebno na one koji deluju daleko, ozbiljno i nedodirljivo poput Radomira Konstantinovića.

Ugrinov nije želeo da objavljuje dnevnike za života, te zbog toga o ljudima koje poznaje piše bez (samo)cenzure, kao da to o čemu govori nigde drugde nije moglo biti zapisano. Ugrinov je, jednostavno rečeno, iskren. Govori bez pardona, ali ne i nepromišljeno. Zbog toga je, između ostalog, reč o dragocenosti. Uglovi iz kojih pisac osvetljava pojave, ljude i fenomene oko sebe jedinstevni su. Nema ljudi bez mana. Ali neće pisac prećutati vrline. Otud i pikanterije kojih se Ugrinov ne kloni. O “piscima guslarima” Ugrinov kaže: “Priča mi Vera (supruga, prim. aut.) da je tu skoro Milan Komnenić, pesnik, inače naš komšija sa sprata niže iz starog kraja, čim je došao u prvu posetu na kafu, ušao u sobu, ugledao gusle okačene na zidu i smesta ih skinuo. Seo je, prekrstio noge i nasred sobe počeo da gusla… Pričam to Filipu Davidu, a on mi kaže da za Crnogorce to nije nikakvo čudo, tako da ne treba da se začudim ako jednom ugledam Danila Kiša sa guslama među nogama, jer i on zna da zagusla, kao i Mirko Kovač, koji se takođe nekad prepusti tom uživanju”. S druge strane, koliko god zabavna bila ova anegdota iz polovine 80-ih, ona nas neminovno podseća i asocira na zlokobne godine koje će uskoro nastupiti, na guslara Radovana Karadžića, između ostalog… ali to je jedna sasvim druga priča.

Kroz zapise o važnim događajima – novom Ustavu iz ‘74, smrti Josipa Broza, objavljivanju Memoranduma SANU, osnivanju Udruženja nezavisnih pisaca Jugoslavije – Ugrinov svedoči o opštoj krizu jugoslovenstva i jačanje nacionalizma. Jedna crtica iz dnevnika najbolje karakteriše autorov pogled na svet i kritički osvrt na beogradske intelektualne i umetničke krugove u vreme “najboljih godina” Titove Jugoslavije. “Šta je danas Atelje 212 – to u početku avangardno pozorište – ako ne jedan nacionalistički ili narodski brlog, za zabavu i smeh. To je najveća Mihizova svinjarija. I bratije odličnih glumaca”, zapisuje Ugrinov davne 1978. godine kada je upravnica Ateljea 212 Mira Trailović. Može se o ovom stavu raspravljati, možda će oni koji su poznavali Ugrinova pronaći tu izvesne viškove (ili manjkove), ali on je to napisao i nije izbrisao.

Mnogo toga još je vredno pomena iz ovih dnevnika, ali dotaći ćemo se još samo jednog potresnog zapisa iz 1987, u kojem Ugrinov pominje Dubrovnik, u kojem u tom trenutku letuje i koji je jako voleo, i dve davne, neostvarene ljubavi, kojih se sa čežnjom tada priseća i možda namerno ne objašnjava precizno pozadinu koja iza toga stoji. “Božidarku čekam po danu, i nje nema, iako među nama sve može da se ostvari, sve ono što smo doživeli na Lokrumu! Kosanu čekam noću, iako znam da je to samo eho moje neostvarene ljubavi, koje ne mogu da se odreknem, iako znam da se nikad neće ostvariti. Ali to nije izbor između dana i noći, već to je sam dan kakav jeste, i sama noć kakva jeste. To je sve u nama: zato što sve to može da stane u nas, mi sa tim živimo, i to je razlog što smo raspolućeni, i nesrećni!”

Pavle Popović, sin Pavla Ugrinova, za “Vreme”:

Očev intimni dijalog sa sobom

Moj otac je redovno vodio vrlo detaljne dnevničke zapise tokom celog radnog veka. Delovi tih zapisa bili su izvor građe za mnoge već objavljene knjige dokumentarnog karaktera, kao što su Egzistencija, Antiegzistencija, Staro sajmište i druge. Pisane su i posebne sveske umetničkih, ličnih dnevnika, koje su bile namenjene upravo nekom ovakvom projektu. Mislim da je imao vrlo istančanu dugoročnu viziju svog stvaralaštva.

Ovi dnevnici su istorijski dokument šezdesetogodišnjeg rada, ali i njegov umetnički utisak o društvu, savremenicima, sebi samom ‒ svojevrstan intimni dijalog sa svojim unutrašnjim bićem. Kao postmodernista, otac je koristio cut&paste tehniku igrajući se sa formom, rasporedom i finalnim oblikom zapisa, sve dok ne dođe do verzije kojom je konačno zadovoljan. Sećam ga se iz mojih srednjoškolskih dana kako sedi za radnim stolom i pažljivo secka odlomke, slaže ih, lepi u novom rasporedu, pa opet iznova. Jednom sam mu kroz šalu rekao da je on, u stvari, literarni skratch DJ, aludirajući na tada aktuelnu pojavu na andergraund muzičkoj sceni… To mu se jako svidelo.

I ovi dnevnički zapisi su s vremenom sređivani i dorađivani, neki komentari i zapažanja su naknadno dodavani, ali materijal, uopšte uzev, prati hronološki sled događaja i ima klasičnu dnevničku formu, za razliku od njegovih romana kod kojih je finalna verzija uvek rezultat visestruke kolažne rekonstukcije prethodnih verzija. Svi njegovi rukopisi su prekucavani na staroj pisaćoj mašini Olympia koja je bila njegov verni saradnik još iz studentskih dana. Jednom rečju, bio je veliki analogni lojalista, što je donekle i otežavalo sam proces rada, pošto je materijal morao da se prekucava unedogled (romani su predavani urednicima tek posle šeste ili sedme ruke prekucavanja).

Međutim, kasnih 90-ih, pred bombardovanje, moja majka Vera je odlučila da “savlada kompjutere”. Vrlo brzo je to i postigla, tako da je finalni rad na sređivanju ove obimne dnevničke građe donekle olakšan i ubrzan, uz njenu veliku pomoć. Kada su dnevnici konačno prekucani i dovedeni u završnu verziju, otac ih je spakovao u fioku, da “odleže”. Bilo je neophodno da prođe određeno vreme kako bi se stvorila istorijska distanca i da bi dnevnici dobili na težini, ako mogu tako da kažem. Takođe, Ugrinov nam je naglasio da je neophodno da i on i neki od njegovih savremenika izađu iz javnog života pre nego što se dnevnici objave. Kada smo procenili da je prošlo dovoljno vremena, ponudili smo rukopis novosadskoj Agori, koja je objavila i nekoliko njegovih prethodnih romana.

Njegove javne ličnosti postajao sam svestan kako sam sazrevao. Bila je ta ličnost prisutna i u kući, ali ne u prvom planu. Silom prilika sam 1992. otišao iz Beograda, ali zato smo se intenzivno družili kao otac i sin, na daljinu. Prvo preko pisama i telefonskih poziva, kasnije preko poruka, mejlova… Nismo se tada videli 15 godina, ali smo to nekako nadomestili baš pisanom rečju, koja je bila njegov najveći dar. Možda jednoga dana odlučim da objavim tu prepisku, ako i za to dođe vreme.