Beograd, Vesna, Svet

Ponedeljak. Početak. Počni. Radnu nedelju, dijetu, kulturnu politiku, istoriju jednog festivala, istoriju jednog grada. Beograd, ponedeljak, Fakultet dramskih umetnosti.

Hodnikom šeta Milo Rau. Za nas, koji smo odrasli na pričama ko je tim hodnicima hodao nekad, od Pola Šredera do Kopole i Antonionija, ovo deluje kao neki naučno-fantastični film. Milo Rau i naši umetnici, kulturni radnici igraju Proces Peliko.

Sve je baš onako kako treba da bude

U prepunoj sali, četiri sata, prvi  „ne: Bitef“. Počinje stvarno jedan novi Beograd, tu pred našim očima. Sve je baš onako kako treba da bude. Svedeno i svečano. Jednostavno i jasno.

Proces Peliko predstava je švajcarskog reditelja Mila Raua koji se bavi suđenjem Žizel Peliko. Zajedno sa svojim timom, Rau pravi rediteljsko-dramaturšku selekciju i konstrukciju materijala vezanog za ovo suđenje.

Foto: Promo/ Nata Korenovskaia

Žizel Peliko je žena koja je promenila istoriju sveta. Otvorivši suđenje za višestruka silovanja u sediranom stanju koja je organizovao njen muž, prodajući tu uslugu preko interneta, Žizel menja sve. Ona okreće kompas. Nije stid biti žrtva, stid je biti onaj koji hladnokrvno, isplanirano i organizovano žrtvuje. Vreme je da sramota promeni stranu.

Trenutak kad „Peliko“ dolazi u Beograd

Peliko je civilizacijski sumrak. Ništa drugo sem toga ne može da se kaže. Ali, on je okončan, neki ljudi su kažnjeni. Postoji pravda, zakon, sud. Postoji sistem koji procesuira nasilnike. Baš kao što postoji kulturni model u kome neko smatra javnim interesom da se od ovoga napravi pozorišna predstava. Zato što je važno.

Proces Peliko dolazi u Beograd kada je većina kulturnih radnika kažnjena drakonskim merama. Konkursi ne postoje, novi modeli finansiranja prepušteni su studiji slučaja, pozorišta su na ivici opstanka iako su sale pune. Biti kulturni radnik je nekad vrsta prokletstva. Ne pripadate nigde, nikoga nije briga kako se osećate, govore vam kako je to hobi. Umetnost je marginalizovana svesnom odlukom ljudi koji za to imaju moć.

Poruka je jasna – umetnost nam ne treba, ne budimo besni, razmaženi, zna se šta je ozbiljni posao.

Srbija ima Vesnu Trivalić

Amerika ima Meril Strip. Francuska ima Izabel Iper. Srbija ima Vesnu Trivalić. Svi mi koji smo gledali predstavu, uživo ili na snimcima, svesni smo trenutka uhvaćenog u vremenu u kom Vesna Trivalić govori svedočenje Žizel Peliko. Pred velikom umetnošću čovek uglavnom ostaje nem. Zato se tapše u tišini, zato se u muzeju ćuteći stoji pred slikom, zato se u bioskopu sedi pred velikim ekranom i – ćuti. U svetu punom buke retko se ostaje bez reči. Kada ćutimo uglavnom nas pitaju – da li je sve u redu. Zato što je tišina jedan veliki luksuz. I biće, sa godinama, sve veći.

Gledajući Vesnu Trivalić kako izgovara tekst shvatila sam da ona zapravo govori izveštaj mrtvozornika o sumraku jedne civilizacije. Ono što njeno izvođenje čini najvećim dometom umetnosti je njena odvažnost, neodustajanje i na kraju – nada. Žizel Peliko je nadu dala celom svetu, otvorivši suđenje za ceo svet, promenivši istoriju.

Vesna Trivalić je govoreći ovaj tekst nadu dala nama, publici. Dala nam je umetnost glume sa namerom pravde. Kada već prave pravde ovde odavno nema. Vesna Trivalić nikome ne sudi sa scene. Ona je dominantna samo svojom glumačkom bravurom. Ona odbije da kao umetnica, glumica, bude žrtva. Ona se bori. Ona nas poziva da se borimo. I to radi isključivo umetničkim, glumačkim činom.

Potreba da se priča priča

Beograd je svet. Možda su nam oduzeli novac, možda su nam oduzeli ulice, grad, stare kafane, objekte pod zaštitom države, budžete i konkurse za kulturu, Bitef. Ali nam ne mogu oduzeti nas same. Kao što nam ne mogu oduzeti to da Vesna Trivalić na gerilskom Bitefu, „ne: Bitefu“, izađe i pokaže da je umetnost etika. To nisu novac, oportunizam, želja da budete viđeni.

Umetnost, a naročito ona pozorišna, iskonska je potreba da se priča priča. Vesna Trivalić nama priča najstrašniju priču savremenog sveta. I od toga pravi glumački master klas. Dovoljno svesna svake svoje mimične bore, svakog slova, ona nas ostavlja nemima. I tom izvedbom poručuje – sve priče, koliko god strašne bile, zaslužuju da budu ispričane. Ona to može jer iza nje stoji čitav tim neverovatnih ljudi koji je omogućio da se ovo desi.

Najpoznatiji grafit nekih drugih demonstracija „Beograd je svet“  ostaje kao nada u koju se gledalo, ali i tužna činjenica zašto se taj isti Beograd tretira kao nevoljeno i zapostavljeno dete. „Ne: Bitef“ je Beograd vratio u svet.

Pozorište je preživelo

Prenos predstave Proces Peliko regionalno je strimovan, perfektno. Milo Rau se sa svojom dramaturškinjom Servan Dekle poklonio sa svojim beogradskim timom.

Foto: Promo/Jelena Janković

U hladno veče sam izašla samo sa jednom mišlju – Beograd je svet. Uz nadljudske napore, privatne kontakte, neplaćeni, prekarni rad ali je svet. Bitka za taj dostojanstveni, kulturni svet, onaj koji je odvajao novac za Bitef i Bemus traje i trajaće. Teško je u ovom svetu objasniti ljudima da Milo Rau na „ne: Bitefu“ ne može da se kupi. Taj se osećaj nosi ispod rebara.

Beograd je komšijska solidarnost. Kolegijalna solidarnost. Beograd su široke ulice i široki zagrljaj. Beograd su veliki umetnici. Beograd je Vesna Trivalić. Možete razne stvari podvaljivati kao važne, ali onog trenutka kada oterate sve one stvarno važne, to postaje prvo sumnjivo, a zatim nebitno.

Pozorište je preživelo sve samo zato što postoji publika. Dok god postoji, ne možete mu ništa. Koliko god da se trudite.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.