Bardova gluvoća

„Opšta“, istorija, istorija duha, ona borhesovska sveopšta istorija beščašća, sve nam one, na kraju krajeva, govore isto, poduprto neizbrojem primera: veličini i genijalnosti prašta se skoro sve. Hm, da li staviti naglasak na „skoro“ili na „sve“? Biće da to ipak zavisi od težine i prirode onoga što bi trebalo oprostiti – to jest, ako je to ikako moguće. I ako samo to praštanje ne bi bilo samo repriza zla, odnosno ako ne bi bilo čak i gore od samog greha, jer bi slalo poruku da je sve dozvoljeno, ne zato što nema Boga, nego zato što ima ljudi kojima se sve može dozvoliti, koji su „s onu stranu dobra i zla“. Zato što su, dakle, etika i čovečnost sputavajuće zamke za mediokritete.

Gle, ova aluzija na Ničea baš se zgodno namestila, jer Knut je Hamsun celoga svog zrelog života nazivao sebe ničeancem, i ispovedao je onu sortu „ničeanstva“ povišene temperature koja je tako privlačila sve one kojima je za fundamentalno antidemokratsko i antiliberalno viđenje sveta i čoveka trebalo neko pompezno, „duboko“ opravdanje. Pa su se otuda na Ničea i njegove derivate u prvoj polovini dvadesetog veka uistinu svakakvi i pozivali – od palanačkih zamlata koje su „preučile“ (zamantalo im se od one dve-tri knjige što ih vazda prežvakavahu), preko jednog histeričnog gornjoaustrijskog mazala sa mesijanskim idejama, pa do uistinu vanserijskih duhova, ali ne i umova (ako se može tako reći), a među kakve je nedvojbeno spadao i samonikli norveški gorostas, pisac Gladi, Pana, Plodova zemlje…

Kako god bilo, teoretizirati i koketirati je jedno, ali kada na red dođu odviše stvarna istorijska iskušenja, onda mešavina mesijanizma, nadrndanog patriotizma, pan… nečega (u Hamsunovom slučaju pangermanizma) i anti… nečega (kod Hamsuna antiamerikanizma i, pogotovu, do rasističke iracionalnosti strasne anglofobije), ume uistinu da bude kobna, razorna, sramna. Knuta Hamsuna – tada već veoma starog čoveka, opšteslavljenog norveškog Barda (sa ogromnom internacionalnom reputacijom) njegove su zaumne (para)političke strasti odvele do samog dna: do bednog služenja Zlu, kroz aktivno spisateljsko agitiranje za nacističku Nemačku, i kroz „interdisciplinarnu“ saradnju sa lokalnim i okupacionim nacistima. Samo naizgled paradoksalno, Hamsunov je zaratni angažman bio utoliko nedostojniji i neoprostiviji što tu o nekakvom banalnom „sluganstvu“ nije moglo biti govora: nije se on priklonio Hitlerovoj Nemačkoj zato što je to bila bestijalna okupaciona sila kojoj se nije bilo dobro zamerati, nego zato što je iskreno verovao u nacističku ideologiju, naročito u njena „germansko-arijevska“ buncanja. Ne znači to odmah i nužno da je Hamsun – kao ni Hajdeger, ili ko god – bio ljubitelj gasnih komora, ali slabo je to opravdanje: to što je jedan Hamsun u nacizmu video samo njegovu „uzvišenu“ (zapravo: kičastu i ispraznu) retoriku, a ne i nedvosmisleno krvavu stvarnost, ne čini ga moralno manje odgovornim – nego ga samo još i intelektualno unižava. Uostalom, nacizmu se barem licemerje ne može zameriti: zlo je propagirao, i zlo je činio. I makar toliko je o nacizmu i nacistima bilo jasno od samog početka, čak i mnogo pre Hitlerovog dolaska na vlast. Ne videti to – a naročito ako ste obrazovan čovek – bila je ipak vrsta izbora.

Ispovedno-dnevnička proza Knuta Hamsuna Po zaraslim stazama (prevela Mirna Stevanović; Otkrovenje, Beograd 2006), piščev je pokušaj da se sebi i drugima razjasni situacija u kojoj se našao nakon sloma nacizma, kada se – kao jedan od najznamenitijih nacističkih kvislinga u celoj Evropi – obreo u nekoj vrsti zarobljeništva otvorenog tipa, čekajući nekoliko godina na suđenje, u kojem će na kraju biti lišen gotovo celokupne imovine. Nekada tolstojevski bogati patricij (u Atenici kod Čačka bi se reklo: domaćin), umreće gotovo u bedi; biće to tek mala nadoknada žrtvama njegovog Firera, onoga koga je i lično video u Berlinu, proćaskavši s njim o prilikama u svetu.

Po zaraslim stazama poslednje je Hamsunovo delo, napisano skoro deceniju i po nakon što je pisac zapravo već zaokružio svoj „fikcijski“ opus; ova je knjiga, dakle, svojevrsni (ne)prilikama iznuđeni appendix, valjda nastao zato što je i njegovom autoru bilo jasno da je za njega bolje da o svom „slučaju“ ponešto i sam kaže, nego da prepusti samo drugima da o njemu govore… Iako već vrlo star, gotovo gluv i sve slabijeg vida, iako zatočen u prilikama daleko od normalnih, Hamsun će i kroz ovu knjigu gusto posejati ne baš slabašne odsjaje svoje spisateljske veličine iz najplodnijih dana: drugim rečima, iole kritičnog čitaoca Hamsun nikako neće uspeti da uveri u svoju Svetu Nedužnost, ali će sam taj pokušaj biti… pa, gotovo maestralan. Dosledno usredotočen samo na tri njemu jedino važna lika (naime, na Sebe, Sebe i Sebe), Hamsun se u ovoj knjizi mahom bavi nuspojavama svog relativno komfornog zatočeništva, ironično, neretko duhovito zdvajajući nad bizarnom situacijom u kojoj se našao, proučavajući za njega tako novo iskustvo nevidljivosti, iskustvo okuženog izopštenika iz zajednice čijim se više nego elitnim pripadnikom decenijama smatrao. No, ako se prisetimo gde i kada se Hamsunova „golgota“ odvija, i zarad kojeg greha, jasno je da su sve te piščeve nevolje zapravo manje od ništa, pa bi nam se i njegovo tužakanje – ma koliko prožeto humorom i (auto)ironijom – moglo ukazati kao nedostojno džandrljanje jednog razmaženog Barda koji sebi rezerviše ekskluzivno pravo na „olimpsku“ neodgovornost prema sudbinama drugih ljudi (o kojima da „ništa nije znao“), dočim za sebe očekuje/zahteva sasvim drugačiji tretman, jer on „nije makar ko“. I nije to, uostalom, uopšte daleko od stanja stvari, naprotiv: zapanjujuće je koliko je Hamsun iz 1946, 1947, 1948… monumentalno nesvestan šta je sve proizvela mašinerija Zla kojoj je i sam oduševljeno klicao. Poneki kržljavi tračak svesti o tome izbije u ponekoj bledunjavoj, nekako u sebe neubeđenoj rečenici, a onda se spokojno nastavi Ja Pa Ja lavina… Jerbo, rekoh, Hamsuna ovde zanima samo Hamsun, kao i nepravda koju nezahvalna otadžbina prema njemu čini… Naravno, Hamsun je odviše veliki pisac da bi o tome pisao sa jeftinim patosom balkanskih „veličina“ sa seoske tarabe: on na sve pokušava – neretko i uspeva – da gleda iz pozicije neke uzvišene ravnodušnosti (u stilu: „gle, šta se sve čoveku može desiti!“), što je blagotvorno za Po zaraslim stazama kao književni tekst, ali je istovremeno i dodatno odvratno…

Da li je Hamsun ovom knjigom zaslužio i dobio „oprost“? Kao piscu, to mu i nije bilo potrebno; kao čovek, nije ga dobio, jer je za to bilo potrebno mnogo, mnogo više od kasne egzibicije jednog genija, iz koje izbija nepatvorena književna snaga, ali iz koje takođe vonja jedan tobože „ničeanski“, a posve nesvesni, odviše olaki prezir prema realijama Sveta, realijama za koje će Bard stalno iznova uveravati da mu ionako Nisu Bile Poznate jer je, bože moj, tokom rata bio sve gluvlji. I bio je, ali to najmanje ima veze s njegovim sluhom. U pitanju je jedna druga, strašnija vrsta gluvoće, ona koja može da pomori svetove, ne pustivši ni suzu za njima. Po zaraslim stazama i danas je obavezna lektira: kako zbog onoga što je pisac hteo da kaže, ali nije uspeo jer se to tako i ne može reći, a da zvuči ubedljivo, tako i po onome što je uistinu rekao, a u čemu ga je vodila ostarela, ali još gipka ruka Majstora.