Baltazarovo čudesno poslepodne

Kavez je bio napravljen. Baltazar ga je iz navike okačio iznad ograde na tremu, i nije uspeo ni da ruča, a već se na sve strane pročuo glas da je to najlepši kavez na svetu. Toliko ljudi je došlo da ga vidi da se pred kućom stvorila gužva i Baltazar je morao da ga skine i zatvori stolarsku radionicu.

„Moraš da se obriješ“, rekla mu je Ursula, njegova žena. „Izgledaš kao pop.“

„Ne valja se brijati posle ručka“, rekao je Baltazar.

Imao je bradu od dve nedelje, kratku kosu, oštru i nakostrešenu kao u magarca. Ličio je na uplašenog dečaka. Ali, to je bilo samo prividno. U februaru je navršio trideset godina, živeo je nevenčano s Ursulom već četiri godine, ali nisu imali dece. Život mu je pružio mnogo razloga da bude oprezan, ali nijedan da bude uplašen. Čak nije ni znao da je nekima kavez koji je napravio bio nešto najlepše što su videli u životu. Za njega, naviknutog od detinjstva da pravi kaveze, to je bio samo malo teži posao od drugih.

„Onda se malo odmori“, rekla je žena. „S tom bradom ne možeš nigde da se pojaviš.“

Dok se odmarao, morao je nekoliko puta da ustane iz mreže da bi komšiluku pokazao kavez. Ursula do tada nije obraćala pažnju na njega. Bila je ljuta što joj je muž napustio posao u stolarskoj radionici da bi se potpuno posvetio kavezu i tokom dve nedelje loše spavao, prevrtao se u krevetu i buncao gluposti, ne pomišljajući na brijanje. Ali, njena zlovolja se raspršila pred završenim kavezom. Kad se Baltazar probudio posle popodnevnog odmora, već mu je bila ispeglala pantalone i košulju, stavila ih na stolicu pored mreže i donela kavez na trpezarijski sto. Divila mu se u tišini.

„Koliko ćeš dobiti za njega?“, pitala je.

„Ne znam“, odgovorio je Baltazar. „Tražiću trideset pesosa, da bi mi dali dvadeset.“

„Traži pedeset“, rekla je Ursula. „Mnoge si noći probdeo za ovih petnaest dana. Osim toga, velik je. Verujem da je to najveći kavez koji sam u životu videla.“

Baltazar se brijao.

„Veruješ da će mi dati pedeset pesosa?“

„To nije ništa za don Ćepea Montijela, a kavez vredi toliko“, rekla je Ursula. „Mogao bi da tražiš šezdeset.“

Kuća je počivala u zagušljivoj polusenci. Bila je to prva nedelja aprila i zbog cvrčanja cvrčaka vrućina se činila još neizdržljivijom. Kad se obukao, Baltazar je otvorio vrata ka vrtu da rashladi kuću i gomila dece utrča u trpezariju.

Vest se brzo pronela. Doktor Oktavio Hiraldo, stari lekar, zadovoljan životom, ali umoran od posla, mislio je na Baltazarev kavez dok je ručao sa nepokretnom ženom. Na unutrašnjoj terasi, gde su u vrelim danima postavljali sto, bilo je mnogo saksija sa cvećem i dva kaveza sa kanarincima.

Njegova žena je volela ptice, toliko ih je volela da je mrzela mačke, jer su bile u stanju da ih pojedu. Misleći na nju, doktor Hiraldo je po podne otišao da poseti nekog bolesnika i u povratku navratio u Baltazarevu kuću da pogleda kavez.

U trpezariji je bilo mnogo ljudi. Izložena na stolu, ogromna žičana kupola sa tri sprata, sa hodnicima i posebnim prostorijama za jelo, spavanje i s ljuljaškama, u prostoru određenom za ptičju razonodu, ličila je na umanjeni model neke ogromne fabrike leda. Doktor ga je pažljivo pogledao, ne dodirujući ga, razmišljajući kako taj kavez prevazilazi njegov lični ugled i kako je mnogo lepši od onog koji je sanjao da će kupiti svojoj ženi.

„Ovo je prava pustolovina mašte“, rekao je. Potražio je Baltazara u gužvi, i dodao, upirući u njega svoje blagonaklone oči: „Mogao si da budeš izvanredan arhitekta.“ Baltazar je pocrveneo.

„Hvala“, rekao je.

„Istina je“, rekao je lekar. Bio je gojazan i imao glatku, meku kožu, poput žene koja je u mladosti bila lepotica. Ruke su mu bile nežne, a glas kao u popa koji govori latinski.

„Nije ni potrebno da se u njega stavljaju ptice“, rekao je, okrećući kavez pred očima prisutnih, kao da ga prodaje. „Bilo bi dovoljno obesiti ga između stabala da sam peva.“ Ponovo ga je spustio na sto, razmislio trenutak posmatrajući kavez i rekao:

„Dobro, uzeću ga.“

„Prodat je“, rekla je Ursula.

„Pripada sinu don Ćepea Montijela“, rekao je Baltazar. „On ga je naručio.“

Lekar je zastao s poštovanjem.

„Je li ti dao nacrt?“

„Nije“, rekao je Baltazar. „Rekao je da želi veliki kavez, kao ovaj, za par turpijala (južnoamerička ptica slična vugi, prim. prev.)“

Lekar je gledao kavez.

„Ali, ovo nije kavez za turpijale.“

„Naravno da jeste, doktore“, rekao je Baltazar, približavajući se stolu. Deca su ga okružila. „Mere su dobro uzete“, rekao je, pokazujući kažiprstom razne pregrade. Potom je lupnuo kupolu člancima prstiju i kavez se ispunio dubokim, skladnim akordima.

„To je najotpornija žica koja se može pronaći, a svaki spoj je zavaren i iznutra i spolja“, rekao je.

„Može da posluži i za papagaje“, umešalo se jedno dete.

„Tako je“, rekao je Baltazar. Lekar je klimnuo glavom.

„Dobro, ali on ti nije dao nacrt“, rekao je. „Nije ti dao nikakvu određenu porudžbinu, osim da to bude dovoljno velik kavez za turpijale. Zar nije tako?“

„Tako je“, rekao je Baltazar.

„Onda nema problema“, rekao je lekar. „Jedna stvar je veliki kavez za turpijale, a druga stvar je ovaj kavez. Nema dokaza da je ovo taj koji su ti naručili.“

„To je taj“, rekao je Baltazar, zbunjen. „Zato sam ga i napravio.“

Doktor je postao nestrpljiv.

„Mogao bi da napraviš drugi“, rekla je Ursula, gledajući muža, a potom lekara: „Vama se ne žuri.“

„Obećao sam ženi da ću ga doneti večeras“, rekao je lekar.

„Žao mi je, doktore“, rekao je Baltazar, „ali ne mogu da prodam stvar koja je već prodata.“

Lekar je slegnuo ramenima. Obrisao je maramicom znoj sa vrata i ćutke se divio kavezu, ne skidajući oči s jedne tačke, kao da gleda brod koji odlazi.

„Koliko su ti dali za njega?“

Ne odgovarajući, Baltazar je potražio Ursulu.

„Šezdeset pesosa“, rekla je ona.

Lekar je i dalje gledao kavez.

„Vrlo je lep“, uzdahnuo je. „Prelep.“

Potom je, krenuvši ka vratima, snažnim pokretima zamahnuo lepezom, nasmejao se i sećanje na taj događaj je zauvek nestalo iz njegovog pamćenja.

„Montijel je veoma bogat“, rekao je.

U stvari, Hose Montijel nije bio toliko bogat kao što je izgledalo, ali je bio spreman na sve da bi to postao. Nekoliko ulica dalje, u kući natrpanoj stvarima, u kojoj se nikad nije osetio miris nečeg što ne bi moglo da se proda, on je ostao ravnodušan prema novosti o kavezu. Njegova žena, opsednuta mislima o smrti, posle ručka je zatvarala prozore i vrata, da bi dva sata ležala otvorenih očiju u polutami, dok se Hose Montijel odmarao. Tako ju je iznenadila graja. Otvorila je vrata odaje i videla gomilu pred kućom, i usred gomile, Baltazara s kavezom, obučenog u belo i glatko obrijanog, s onim izrazom bezazlenosti s kojim siromasi dolaze u bogataške kuće.

„Kako je to čudesno“, uzviknula je žena Hosea Montijela, ozarenog lica, uvodeći Baltazara u kuću. „Nikad u životu nisam tako nešto videla“, rekla je i dodala, besna na gomilu koja je nagrnula na vrata: „Ali unesite ga unutra, jer će nam inače trem pretvoriti u kokošarnik.“

Baltazar nije bio stranac u kući Hosea Montijela. Nekoliko je puta, zbog sposobnosti i tačnosti, bio pozivan da obavi manje stolarske radove. Ali nikad se nije dobro osećao među bogatašima. Ponekad je mislio na njih, na njihove ružne i džangrizave žene, na užasne hirurške operacije i uvek bi se u njemu budilo osećanje samilosti. Kad bi ulazio u njihove kuće, nije mogao da korača, a da ne vuče noge.

„Da li je Pepe kod kuće?“, pitao je.

Stavio je kavez na trpezarijski sto.

„U školi je“, rekla je žena Hosea Montijela. „Ali samo što nije stigao.“ I dodala je: „Montijel se kupa.“

U stvari, Hose Montijel nije imao vremena da se okupa. Na brzinu se istrljao kamforisanim alkoholom, da bi što pre izašao i video šta se to dešava. Bio je toliko oprezan da je spavao bez električnog ventilatora, kako bi i u snu mogao da prati šumove u kući.

„Dođi da vidiš ovo čudo“, uzviknula je žena.

Hose Montijel, krupan i maljav, s peškirom oko vrata, provirio je kroz prozor spavaće sobe.

„Šta je to?“

„Pepeov kavez“, rekao je Baltazar.

Žena ga je pogledala zbunjena.

„Čiji?“

„Pepeov“, potvrdio je Baltazar. I potom, obraćajući se Hoseu Montijelu: „Pepe mi je rekao da ga napravim.“

U tom trenutku se nije ništa dogodilo, ali je Baltazar osetio kao da su mu otvorili vrata kupatila. Hose Montijel je u gaćama izašao iz spavaće sobe.

„Pepe!“, viknuo je.

„Nije još stigao“, prošaputala je žena, nepomična.

Pepe se pojavio na vratima. Imao je dvanaest godina i iste, duge, sanjive trepavice i mirnu dostojanstvenost svoje majke.

„Dođi ovamo“, rekao mu je Hose Montijel. „Ti si ovo naručio?“

Dete je saglo glavu. Hvatajući ga za kosu, Hose Montijel ga je naterao da ga pogleda u oči.

„Odgovori.“

Dete je zagrizlo usne i ćutalo.

„Montijele“, prošaptala je žena.

Hose Montijel je pustio dete i vidno uznemiren obratio se Baltazaru:

„Žao mi je, Baltazare“, rekao je, „ali trebalo je da se dogovoriš sa mnom pre nego što si počeo da radiš. Samo tebi može da padne na pamet da ugovaraš posao sa detetom.“ Dok je govorio, lice mu je polako poprimalo miran izraz. Podigao je kavez ne gledajući ga i pružio ga Baltazaru. „Odmah ga nosi i pokušaj da ga prodaš nekom drugom“, rekao je. „Nemoj, molim te, da se ubeđujemo.“

Potapšao ga je po ramenu i objasnio: „Lekar mi je zabranio da se nerviram.“

Dečak je stajao nepomičan, ne trepćući, dok ga je Baltazar, s kavezom u ruci, zbunjeno posmatrao. Onda je izbacio grleni krik, kao skičanje psa, i bacio se na pod.

Hose Montijel ga je gledao ravnodušno, dok je majka pokušavala da ga smiri.

„Ne diži ga“, rekao je. „Pusti ga neka razbije glavu o pod, a ti ga još pospi solju i limunom, da ima razloga da besni.“

Dete je vrištalo bez suza dok ga je majka držala za ruku.

„Pusti ga“, bio je uporan Hose Montijel.

Baltazar je posmatrao dete kao da gleda agoniju umiruće životinje. Bilo je gotovo četiri sata.

U tom trenutku, u njegovoj kući, Ursula je pevala neku staru pesmu dok je seckala luk.

„Pepe“, rekao je Baltazar.

Prišao je detetu, nasmejan, i pružio mu kavez. Dete se podiglo u jednom skoku, zagrlilo kavez, velik gotovo kao i on, i začuđeno gledalo Baltazara kroz metalno tkanje, ne znajući šta da kaže. Nije pustio ni suzu.

„Baltazare“, rekao je Montijel blago. „Već sam ti rekao da ga nosiš.“

„Vrati ga“, naredila je žena detetu.

„Zadrži ga“, rekao je Baltazar. I potom, Hoseu Montijelu: „Na kraju krajeva, za njega sam ga napravio.“

Hose Montijel je požurio za njim ka trpezariji.

„Ne budi blesav, Baltazare“, govorio je, preprečivši mu put. „Nosi tu tvoju skalameriju kući i ne pravi više gluposti. Ne mislim da ti platim ni pesosa.“

„Nije važno“, rekao je Baltazar. „Nameravao sam da ga poklonim Pepeu. Nisam mislio da naplatim.“

Kad je Baltazar probio put kroz gomilu radoznalaca koji su zakrčili vrata, Hose Montijel je vikao stojeći nasred sobe. Prebledeo je zakrvavljenih očiju.

„Budalo“, vikao je. „Nosi tu tvoju skalameriju. Dođavola! Samo mi je još to trebalo da neko dođe i zapoveda u mojoj vlastitoj kući.“

U bilijarnici su dočekali Baltazara s oduševljenjem. Do tog trenutka je mislio da je napravio kavez lepši od prethodnih, da je morao da ga pokloni sinu Hosea Montijela da bi prestao da plače i da sve to zajedno nije ništa naročito.

Ali je kasnije primetio da je sve to, za druge ljude, imalo neku važnost, pa je osetio uzbuđenje.

„I tako su ti dali pedeset pesosa za kavez.“

„Šezdeset“, rekao je Baltazar.

„Nečije kuče će crći!“, rekao je neko. „Ti si jedini koji je don Ćepeu Montijelu uspeo da izvuče toliko brdo para. Ovo mora da se proslavi.“

Naručili su mu pivo, a Baltazar ih je sve častio turom pića. Kako je to bio prvi put da pije, pred veče je bio potpuno pijan i govorio je o nekom veličanstvenom poduhvatu od hiljadu kaveza po sedamdeset pesosa, a zatim, o milion kaveza, sve dok nije skupio sedamdeset miliona pesosa.

„Treba praviti stvari i prodavati ih bogatašima pre nego što umru“, govorio je, mrtav pijan. „Svi su bolesni i umreće. Baš su zajebani, kad ne smeju ni da se razbesne.“

Cela dva sata je muzički automat, bez prestanka, svirao na njegov račun. Svi su dizali čaše u Baltazarovo zdravlje, za njegovu sreću i bogatstvo i za smrt bogataša, ali kad je došlo vreme večere, ostavili su ga samog u bilijarnici.

Ursula ga je čekala do osam, sa tanjirom pečenog mesa pokrivenog kolutovima luka. Neko joj je rekao da je u bilijarnici, lud od sreće i da časti pivom sve prisutne, ali ona nije poverovala jer Baltazar nikad nije pio. Kad je legla, gotovo u ponoć, Baltazar je još uvek bio u osvetljenoj bilijarnici u kojoj su se nalazili stočići sa po četiri stolice i podijum za ples na otvorenom prostoru, preko koga su šetali bukači. Lice mu je bilo umazano karminom, i pošto više nije mogao da napravi ni jedan jedini korak, pomislio je kako bi najviše voleo da legne sa dve žene u isti krevet. Toliko je potrošio da je morao da ostavi sat u zalog, sa obećanjem da će sutra da plati. Trenutak kasnije, dok je raskrečen ležao na ulici, primetio je da mu izuvaju cipele, ali nije hteo da napusti najlepši san svog života. Žene koje su pošle na jutarnju misu nisu se usudile ni da ga pogledaju, jer su verovale da je mrtav.