Jedan od najprepoznatljivijih Francuza na svetu i ikona epohe, inspirativan čak i za popularnu kulturu, Alen Delon je imao karijeru koja se može čitati i kao spisak francuskih i italijanskih remek dela istorije filma
Postoji uznemirujući trenutak u filmu „U zenitu sunca“ Renea Klementa, zasnovanom na romanu „Talentovani gospodin Ripli“ Patriše Hejsmit, kada Tom Ripli razmišlja o ubistvu koje je upravo počinio. On sedi, s čašom vina u ruci, koje lagano pijucka. U fokusu kadra su glumčeve oči, hladne i sivkaste, a pogled prazan.
To su oči Alena Delona, zahvaljujući kojima je preko noći postao filmska zvezda. Često opisivan kao „muška Brižit Bardo“, zgodni Francuz rođen u predgrađu Pariza, sa samo dvadesetpet godina poneo je nezvaničnu titulu najzavodljivijeg muškarca na filmu.
I sada, kada talasi tuge zbog njegovog odlaska u 89. godini preplavljuju društvene mreže, najčešće se mogu pročitati komentari: „veliki zavodnik“, „najveći lepotan i šmeker“, „glumac koga su žene obožavale“…
Delon je, nema dileme, predstavljao ikonu šezdesetih i sedamdesetih i najviše poštovalaca imao je među generacijom koja pamti njegov blistavi debi u filmu „Roko i njegova braća“ Lukina Viskontija (1960) i onima koji vole evropski film. Kamera ga je od samog početka obožavala.
Mada se o Delonu oduvek govorilo kao o jednom od najlepših, ako ne i najlepšem glumcu u istoriji filma, on nije osvajao filmske scene isključivo izgledom. Umeo je da bude ležeran i sofisticiran, a imao je nešto misteriozno u pogledu i načinu na koji se kretao, kao mačka, skrivajući prave namere ispod prividnog mira, što mu je omogućavalo da s podjednakom uverljivošću glumi i ranjive muškarce i hladnokrvne ubice.
Umeo je da prenese emocije čvrstih momaka i briljira u kriminalističkom žanru, ali i u pričama o teškom životu radnične klase. Neki su ovu izražajnost i ubedljivost pripisivali teškom detinjstvu, odrastanju u hraniteljskoj porodici i vezama sa francuskim podzemljem, ali bilo kako bilo, Delon je zaista posedovao nedokučivu harizmu prefinjenog ali opasnog momka sa asfalta.
Popularan kada i holivudske zvezde Pol Njumen i Robert Redford, koje su takođe pratili epiteti vezani za lepotu, nosio je potpuno drugačiju vibraciju. Kao takav, blistao je pre svega u Evropi i bio najplaćeniji glumac u istoriji francuskog filma, nosilac „Legije časti“ i nagrade Cezar. Mada je radio za MGM studio u Holivudu, nikada se tamo nije etablirao.
Birali su ga reditelji koji su obeležili istoriju evropskog filma: Viskonti („Roko i njegova braća“, „Gepard“), Antonioni („Pomračenje“), Melvil (u psihološkoj drami „Samuraj“ ostvario je jednu od uloga karijere – lik plaćenog ubice-modernog samuraja).
Devet filmova je snimio sa Žakom Dereom, od kojih je prvi i najpoznatiji glamorozni psihološki triler „Bazen“ (1969) u kome mu je partnerka bila Romi Šnajder, najveća ljubav van filmskog platna. U pozadini snimanja ovog filma odvijao se skandal poznat kao „afera Marković“ koja je duboko potresla francusku javnost, francuski politički vrh, jugoslovensko emigrantsko podzemlje u Parizu i francusku mafiju, a ubistvo Delonovog telohranitelja Stevice Markovića pretilo je da ugrozi glumčev ugled i karijeru. Ipak, to se nije dogodilo i Delon je uspeo da ostvari međunarodnu slavu, a osim u Evropi bio je izuzetno poštovan u Japanu.
Alen Delon je bio inspirativan i za popularnu kulturu. Madona mu je odala počast pesmom „Lepi ubica“ (Beautiful killer) na albumu MDNA. Glumac nas posmatra sa omota albuma „Kraljica je mrtva“ (The Queen is Dead, 1986) grupe The Smiths. Delon je dozvolio da se koristi frejm iz noar filma „Nepobeđeni“ (The Unvanquished, 1964). Italijanski rok bend Bauštele ima „Pesmu o Alenu Delonu“ („La canzone di Allain Delon“), a indi bend The Margarets mu je posvetio numeru koja nosi njegovo ime i prezime.
Sve navedeno nimalo ne iznenađuje, obzirom da je Delon, uz Šarla de Gola bio jedan od najprepoznatljivijih Francuza na svetu. Ikona svog doba, imao je biografiju koja se može čitati i kao spisak francuskih i italijanskih remek dela istorije filma.
U poznim godinama, Delon je žalio za nekadašnjom filmskom epohom i nikako nije mogao da se navikne na moderni film i digitalizaciju. U jednom skorijem intervjuu je objasnio kako se oseća sumirajući karijeru. „Oni koji koriste frazu „u moje vreme bilo je bollje“ su stare budale. Ali kada ja to kažem, to je drugačije jer je istina: u moje vreme je bilo nešto drugo, zaista je bilo bolje. Vidite, ja nemam više šta da izgubim, imao sam sve. Imao sam neverovatnu sreću. Ceo život sam bio srećan, snimao sam sa najboljima. Radio sam šta sam hteo, sa kim sam hteo, kada sam hteo. Više se zadržavam na prošlosti nego na budućnosti, da, zato što je moja prošlost bila izuzetna. Život kakav sam imao se ne može ponoviti. Ni za čim ne žalim“.
Takvom životu i karijeri, zato, danas odaje počast čitav svet.
Dvoje mladih je ukralo sliku iz Galerije Udruženja likovnih umetnika Srbije. Krađa je razotkrila da Ministarstvo kulture ne izdvaja sredstva za osiguranje izložbi. Svi prošlogodišnji programi održani su bez dinara državne pomoći
Kad god vidimo da neku nagradu ne dodeljuje struka nego bruka, bude nam svima malo muka, zar ne? I zapita li se ko kako se živi od umetnosti i jesu li nagrade zapravo jedini materijalno smisleni trenutak u životu umetnika koji je potcenjen, potplaćen i neplaćen
Filharmoničari slute da je izdavanje građevinske dozvole za zgradu pokušaj skretanja pažnje od njihovog zahteva da se direktor bira konkursom, a ne da se postavlja imenovanjem Vlade Srbije
Dobitnica nagrade „Branko Miljković” Radmila Lazić poručuje da se nagradom ponosi, ali da neće prisustvovati uručenju u Gradskoj kući jer ne želi da učestvuje u legitimizaciji aktuelne vlasti
Ministar kulture Nikola Selaković kaže da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Filmski centar Srbije organizuje panel o tom problemu i zove reditelje i producente na Zlatibor u sedište Nacionalknog festivala filma i televizije, iako ga je cela filmska branša bojkotovala
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
