Na vest o smrti patrijarha Pavla, setio sam se njegovog dolaska na Terazije, kada se obratio studentima i stoički podneo njihove zvižduke tokom demonstracija. Setio sam se kako sam ga video u trolejbusu, gde je otkucao kartu i seo na slobodno sedište. Setio sam se Svetosavske litije koja je probila policijski kordon u Kolarčevoj ulici, odakle sam kao lutajući reporter izveštavao tih noći. Mnogi Beograđani su imali iskustvo susreta sa ovim čovekom i gotovo uvek pominju skoro fizička osećanja blaženosti, skromnosti, mira i svetosti. U najgorim vremenima ratova i političkih previranja, patrijarh je u Srbiji često predstavljao jedinu moralnu konstantu. Istorija mu je takođe namenila ulogu arbitra u političkim i društvenim pitanjima, koju nije želeo, osim brige o unesrećenima što je verovatno bilo osnovno obeležje njegovog rada. Patrijarh Pavle je bio skroman čovek i verski vođa, pa su tako izgledale njegove poslednje godine provedene u bolnici, van domašaja javnosti. Na sahrani nije želeo vence, a grob će mu prema poslednjoj želji biti u skromnom manastiru u Rakovici. Time je medijska halabuka koja je nastala posle njegovog upokojenja meni potpuno nerazumljiva i sve češće, priznajem, iritantna.
Nakon perioda potpunog ćutanja, koji je pratio manje ili više otvoren konkurs među vladikama za novog partijarha, smrt Pavla je medijski toliko eksploatisana da dolazi u sukob sa osnovnim postulatima i životnim principima samog pokojnog patrijarha. Trodnevna žalost je dobila gotovo karikaturalne oblike u cenzuri TV programa. Patrijarh je živeo i stolovao u zemlji u kojoj su formalno razdvojene Crkva i Država, a ovih dana se (srećom privremeno) vidi kako bi izgledala ta teokratska Srbija iz mašte. Sahrana jednog crkvenog velikodostojnika dobila je razmere nacionalne tragedije. Hrišćanin koji se nakon 95 godina ovozemaljskog života, koji je bio potpuno u skladu sa Jevanđeljem, upokojio, jeste svetli primer. Kao ljudi i vernici koji su imali priliku da žive u njegovom vremenu, možemo poželeti da mu odamo poštu, da prisustvujemo sahrani, ali nema razloga da se Vlada Srbije i Sinod SPC-a ponašaju kao da živimo u srednjem veku. U Srbiji se spektakularnom sahranom obeležava obično griža savesti, a restriktivne mere prema medijima dobijaju oblike samocenzure i cenzure. Ograničenja i preporuke ponekad liče na onaj stari seoski običaj da se crnom maramom pokriju ogledala, televizor prekrije ćebetom i ne uključuje godinu dana. Svim kanalima dominiraju informativne emisije koje u sitna crevca razlažu anegdote iz života patrijarha. Sve češće se koriste slavenoserpski izrazi, a slikovit primer ove histerije je početak emisije na Studiju B pitanjem: Profesore, ima li život smisla? U kategoriji – „crnina na TV „ubedljivu pobedu je odnela voditeljka Jutarnjeg programa RTS-a sa crnim minić–florom. Dnevne novine izlaze sa crnim zaglavljima, ali zadržavaju slike golišavih estradnih zvezda. Na kablovskim mrežama – skinuti su kanali sa „veselim sadržajima“, ali je ostala posleponoćna erotika. Najveći paradoks je privremeni prestanak „rijaliti programa“ na TV B92 i TV Pink. Dakle, spoljni znaci žalosti u Srbiji, iliti ovog nesuvislog TV naricanja, jesu klasična muzika i ukidanje „Velikog brata“ i „Farme“‘. Zaista, kako bi se osetili da, recimo, na televiziji gledate rijaliti program u kojem farmerima i ukućanima saopštavaju da je umro patrijarh. Dragi moji gledaoci – upravo tako izgleda većina TV programa u Srbiji ovog trenutka. Mediji smrt patrijarha Pavla tretiraju kao nekakav posmrtni rijaliti program, koji ima kvazidokumentarne elemente. Iza pompezne i grandiozne organizacije, ukoliko pratite TV nastupe vladika, već je moguće primetiti početak predizborne kampanje za novog patrijarha, jer će sahrana biti prilika da se narodu prikažu potencijalni naslednici. Samo pažljivo pratite ko prima telegrame saučešća i na koga su oni adresirani.
Slučaj je hteo da je sledeća TV tema epidemija gripa, pa je time medijska zbrka još veća. U jednom trenutku vidite prazna obdaništa, jer sluđeni roditelji ne smeju u njih da puste decu, a zatim se pojave snimci ispred Saborne crkve, gde ljudi satima stoje u redu i celivaju krst na otvorenom kovčegu. Sve u svemu, ne mogu da se otmem utisku da se preteralo u pompeznosti, što samo potvrđuje veličinu našeg gubitka, jer smo izgubivši partijarha Pavla – izgleda izgubili meru.
