Pošteno govoreći, čime smo to zaslužili ovakvo obilje zanimljivih ostvarenja, među kojima se svako malo udene i nekoliko istinski odličnih novih serija. A tu kvalifikaciju bez daljnjeg zaslužuje ovaj trolist novih dramskih serija – WeCrashed, Tokyo Vice i Severance
Pomešamo li (iz pukog hira, dakako) polazne koncepte etiologije i meritokratije, pa toj smesi dodamo ponešto fatalizma, mogli bismo da zaključimo da, eto, naprosto, živimo u svetu kakav smo zaslužili. Međutim, udružimo li taj brzopotezni (i sami tim i upitni) sud sa konstatacijom da (barem kad je reč o domenu TV serija) zaista živimo u zlatnom dobu sadržaja i ponude, u trenu ili dva dolazimo do teške pometnje – jer, pošteno govoreći, čime smo to zaslužili ovako obilje zanimljivih ostvarenja, među kojima se svako malo udene i nekoliko istinski odličnih novih serija. A tu kvalifikaciju bez daljnjeg zaslužuje ovaj trolist novih dramskih serija – WeCrashed, Tokyo Vice i Severance.
WeCrashed načelno u narečenom “trolistu” deluje najmanje privlačno i, mimo aspiracija i potencijala producenata i emitera, obraća se ponajpre verziranim sladokuscima, kojima dostupna faktografija već na prvi pogled predstavlja zamašan mamac. Da pojasnimo i preciziramo: u korenu priče ove mini-serije je slučaj temeljne propasti jednog od najuspešnijih startap poduhvata u ovih dvadeset godina veka koga svako u svom ritmu krckamo, a koji se tiče prodaje i ulaganja u ideju radnog prostora koji se deli sa drugima. Nije problem priznati – ovako predočen suštinski zaplet ne deluje odveć privlačno; srećom, na drugoj strani imamo brojne smernice koje nas i pre prve odgledane scene u prvoj epizodi uverava da smo u gledalačkom smislu na dobroj adresi. U nekoliko značajnijih svojstava iz WeCrashed stoji kreativni dvojac Glen Fikara – Džon Rekua, zaslužan za filmsko remek-delo novijeg doba, ostvarenje Volim te, Filipe Morise, i “samo” istinski odličnu romantičnu komediju Crazy Stupid Love. Ovome se već ovde može i ima dodati ime En Hatavej, koja je upravo u ovoj seriji ostvaila najbolju, najzreliju i najspecifičniju ulogu čitave svoje dosadašnje karijere, i ma koliko to moglo čudno zazvučati, njen partner Džerad Leto, kanda nepopravljivo i bespovratno ogrezao u uvek iritantni manirizam megaacting podtipa, što onda praktično znači – kao tuč tešku glumačku pojavu, svu u prenaglašavanju i usiljenosti da se gledateljstvo u trenu očara i oduševi, ovde je pronašao pravu meru, jer se to njegovo razmetljivo glumatanje poprilično skladno uklopilo sa osnovnim odrednicama lika opsenara i blefera, kome se, eto, posrećilo da, uz puno improvizacije i viralnog praznoslovlja, nakon nekoliko godina ostvari i dobrim delom oseti svoj američki san.
POHLEPA, PRIRODA I DRUŠTVO
Iako očito govori o priči po kroju doba koji i dalje živimo, We Crashed ustvari donosi primetan dašak i jasne obrise priče znatno starijeg, onovremenskog šnita, što samo govori o virtuoznosti autora i na planu prenošenja priče iz ovog doba u uvek makar samo rado snevane univerzalnosti. A to priči daruje ne samo višeslojnost nego i intelektualnu odrešitost što nagoni publiku da traga za onim implicitno datim ili tek sugerisanim. U konkretnom slučaju ove serije, a na fonu priče o munjevitoj ekspanziji koja se, avaj, završila u dugu od par milijardi dolara, to izgleda ovako, krajnje jednostavno – kroz lik preduzetnog i neretko beskrupuloznog Adama (igra ga pominjani Leto) bivamo skrenuti sa uvrežene rute i usmereni na podsećanje da pohlepa katkad (ako ne i najčešće) dubok i postojan koren ima u samoj ljudskoj prirodi, a ne u društvenim uslovljavanjima. Ovo drugo se čvrsto zapatilo u planetarnom smislu, pa smo svako malo na filmu i u serijama pratili “zgode” junaka koji dragovoljno za krst koji će nositi i onda kada im ponestane početnog entuzijazma i vrhunske forme izaberu pohlepu, proisteklu iz onoga što je društvo – pa bilo to samo i na subliminalnom nivou – prepoznalo kao poželjno i potrebno. A što je najslikovitije prikazano u već poodavnih dana ikoničnoj pojavi i idejnoj esenciji Gordona Gekoa (ključnog lika Stounovog klasika Vol Strit), koji će nam svako malo potcrtati da je “pohlepa dobra”. U WeCrashed pohlepa je vraćena dosta blizu pragu i temelju posrtanja čovečanstva – dvoje glavnih junaka, a onda ogromnim delom i njihovi saputnici i sateliti, naprosto samo čeznu za opštom potvrdom (a dabome, još je bolje, ako se to baš povoljno i obilato odrazi i na način života, odnosno, takozvani lajfstajl ekonomski neosporno relaksiranih) – Adam to čini u vidu refleksne reakcije na nekadašnji skroman život i tešku senku fatalistički pasiviziranog oca. Njegova supruga Rebeka taj trag prati ne bi li njime stigla do metaforičkog štambilja koji će svetu verifikovati njenu nesvakidašnjost, a to je konstrukt u koji ona čitavim tokom priče ostaje slepo odana. Sve to nam stiže u ruhu uzbudljive priče, koja tu svoju odliku crpe iz suštine likova koji je nose, vrhunskom vođenju priče i maestralnim širenjem motivskog i opštijeg, narativnog vizira.
BEZ BELOG SPASITELJA
foto: promoTokyo Vice
Primetno jednostavan koncept (kao i vrhunsko izvođenje) zatičemo i u seriji Tokyo Vice, novom televizijskom projektu rediteljskog maga Majkla Mana (prethodna serija, Luck, u potpunosti je zaboravljena). Tokyo Vice je zasnovan na memoarima Džejka Adelstina o danima kada je živeo u Tokiju, gde je uz vidan trud nastojao da prevaziđe barikade koje se na tom put nađu pred pridošlicama iz nejapanskog dela planete, i postane novinar ugledno-traženog dnevnog lista, gde će mu se staze nužno i sudbinski ukrstiti sa svetom jakuza, o kojima je poželeo da piše, a sve to u okruženju Japana gde je tvrdnja da mafija tamo ne postoji osvedočeno neupitan aksiom. Sasvim očekivano, i ovo je studija dovoljno zanimljivih karaktera u dovoljno zanimljivoj (i pre svega filmičnoj) životnoj situaciji, na šta se nadovezuje uvek potentan motiv sukoba ne preterano bliskih kultura (culture clash), a tu je detaljno preinačen motiv “belog spasitelja” (white saviour), stranca bele puti koji će (naravno, uz izvestan danak) razrešiti čvorište koji su “domoroci” skrivili, a što je u motivskom vidu bio jedan od potpornih stubova priče popularnog filma Crna kiša Ridiija Skota, koji se brzo nameće kao referenca i analogija kada je reč o Manovoj seriji.
A zapravo, najpodesnija referenca pomenutoj seriji je Manov nekim čudom nikada u pravoj meri vrednovani i hvaljeni film Haker (Blackhat), koji sa Porocima Tokija spajaju i struktura priče i tretman likova, a i krajnje stilsko ishodište: uglađeni a opet i dovoljno sirovi, dinamični noir, znalački porinut u geografski i temporalni kontekst u kom se priča zbiva. Man (kao i reditelj, u stvari vrla rediteljska snaga na koju treba obratiti posebnu pažnju – Džozef Kubota Vladika, koji je režirao polovinu od ukupno osam epizoda ove, prve sezone) dobro oseća i razume noir, njegovu baštinu i široki idejni opseg koji taj podžanr zahvata i pokriva, a koji duboko seže i u iznimno važnu ravan reakcija gledalaca na predočene izazove prevashodno u ravni emocija, te i Tokyo Vice jeste odličan rad, a uz to i parada nenametljivih finesa koje nipošto nisu same sebi svrha. Pomenimo i vrstan glumački ansambl (Ansel Elgort, Ken Vatanabe, Rejčel Keler, Šo Kasamacu, Rinko Kikuči…) i potpuno odsustvo (čak i u najbleđim tragovima) folklorizma u prikazu japanskih dominantnih naravi i načina života i posebno tamošnje supkulture u koju su autori ove sjajne serije sa punim pravom bili pomno zagledani.
KAFKA NA POSLU I U CIVILU
foto: promoSeverance
Nešto osetno drugačije srećemo u isto vanserijski uspeloj Severance, iza koje u znatnoj meri i sa više pozicija stoji mahom glumac Ben Stiler. Ekonomičnog pojašnjenja radi, navedimo da Severance publici donosi zaplet sa blagom dozom futurizma, a sa jasno primetnim otklonom na realistički prosede, dok se sama priča tiče grupe kancelarijskih radnika čije je pamćenje (uz njihov dobrovoljni i zvanični pristanak) hirurškim putem podeljeno na deo koji se tiče posla i obaveza na njemu i, deo koji se tiče, nazovimo i označimo ga tako, života u civilu. Dobra je stvar, izrazito plodotvorna po ovu seriju na uzorku prve sezone, što Severance nije ready–made kritika kapitalističke ostrašćenosti i udara njenih jurišnika na ono malo preostalog ličnog i privatnog (pa bio to i onaj vazda diskutabilan tajni život), već je ovde u pitanju krajnje inteligentna i bočnim značenjima veoma bremenita povest o varljivosti identiteta pri današnjem stanju stvari.
Ta kosina u odnosu na možda na prvih nekoliko lopti sasvim očekivanu didaktičnu kritiku pogrešnog srastavanja društvenih i ekonomskih sistema i konstrukata uz ono što je preostalo od dopuštene nam ljudskosti evidentna je i na pojavnom i na nešto dubljem nivou. Naime, možda i nešto malo više od polovine priče i zapleta pratimo u ogoljenom prostoru bez ikakvih primesa individualizma i ličnog doživljaja komfora u odnosu na namete radnog mesta, dok sa druge strane imamo kafkijansku misteriju, u stvari, kafkijanski polivalentnu i prilično ekstravagantnu igrariju na suštinske teme, uz podosta skrajnutog, ali sasvim osetnog i lekovitog humora (kompletnijeg utisaka radi, uz Kafku, pomenimo i sineastu Čarlija Kaufmana, američkog baštinika Kaflkinog literarnog i idejnog nasleđa, koji je ovde možda i najočiglednije nadahnuće za Stilera i ostatak ekipe). Nakon što se jasno ukaže na dve značajne stavke – tačnu i celishodnu podelu uloga (Adam Skot, Džon Turturo, Patriša Arket, Kristofer Voken), te impresiju da su autori uspeli da zauzdaju i prevaziđu jasne i krute međe samoizabranog koncepta, na polju priče o ostalim idejnim referencama možemo da stignemo i do Dostojevskog, o kome je Andre Žid u studiji Dostojevski (prevela Đurđina Topraš Dragić, neredovno objavila kuća Arete) napisao i sledeće, a što predstavlja svojevrsnu rimu sa eluzivnošću idejnog sklopa serije Severance, u dobroj meri u dosluhu sa doživljajem mogućeg pakla na Zemlji, one tačke kada čovek svesno odustaje od individualnosti i identiteta; “Pakao je, po Dostojevskom, naprosto, oblast superiorna, oblast intelektualna. U svim njegovim knjigama, ako ih čitamo sa imalo poznavanja, konstatovaćemo nimalo sistemsko, nego gotovo nehotično potcenjivanje inteligencije, jevanđeosko potcenjivanje.”
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Ćirilica je i naša, nije samo njihova – onih koji je koriste u maniru ’zavadi, pa vladaj’ da nas razdvajaju i više nego što smo već, jadni, usamljeni i prestravljeni onim da ko nije s nama/njima taj je protiv nas/njih“, kaže urednica edicije „AzBučni red“ koja godinama promoviše ćirilicu
Prema istraživanju Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope, u bioskope, pozorišta, na koncerte klasične i rok muzike, i na izložbe, za pola godine ni jednom nije otišlo 70 do 90 odsto stanovništva Srbije
„Skeniranje realnosti“ tema je ovogodišnjeg Bijenala tapiserije i prilika da se o aktuelnim temama ispriča nitima, u formi i oblicima kakvi nisu uobičajeni za ovu vrstu umetnosti
Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg
Ukupno uzev, Izolacija je sasvim funkcionalan kamerni triler, do izvesne mere osujećen ograničenim budžetom, ali sa konceptom koji ta ograničenja pokušava da premosti
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!