Fudbal, sjaj i tama

I u fudbalu učestalom i sasvim legitimnom taktikom prodora sa boka možemo pohitati put suštine priče o dometima ovog najnovijeg srpskog celovečernjeg igranog filma; krenimo tako od Parker Pouzi, ikonične glumice američkog indie (nezavisnog) filma, posebno na prevoju između dva veka. Pouzi je 2019. producirala i bila naratorka u slučaju solidnog dokumentarca The Booksellers o njujorškim knjižarima i knjižarama minulih dana. A u knjižarama počiva baština svega, pa tako i opštih mesta na koja često nalećemo i u umetnosti i u popularnoj kulturi.

ZLATNI DECKO 63

I sledeći dribling u pokušaju neka se tiče Parker Pouzi; ona se sredinom devedesetih godina preporučila maestralnom ulogom u filmu Party Girl, dramediji o tamošnjoj klaberki koja će u jeku i u punom zamahu vlastitog narcističkog slepila morati da se (ponovo) prihvati i stvarne dimenzije života, da počne da radi, da se trudi, da krene put zrelosti, a ako i kada pobedi vlastite nedostatnosti i zauzda sopstvene demone, biće nagrađana srećnim krajem. Upravo ovde dolazimo do Zlatnog dečka, jer je i ovaj aktuelni srpski film (a kako pokazuju rezultati tokom prvog vikenda prikazivanja u bioskopima Srbije) i kino-hit u dramaturškom smislu izveden upravo kao i pominjani Party Girl. Naravno, posve slučajno, jer sijaset je filmskih ostvarenja iole novije krštenice čiji su autori krenuli baš tom tematsko-motivsko-idejnom putanjom. Da pojednostavimo, Zlatni dečko počiva na fundusu opštih mesta upravo iz pododeljka o pričama o bahato-beslovesnim junacima kojima su univerzum i fatum, reklo bi se, u pravi čas uputili možda i poslednji poziv na otrežnjenje, uz to i grubo buđenje, i to na samoj razmeđi krajnje bezbrižnosti i skorog dubokog očaja, uključujući i onaj egzistencijalnog tipa. I to je sasvim u redu, Zlatni dečko je ostvarenje, reklo bi se, iskrenih i nezatomljenih komercijalnih i repertoarskih ambicija, dakle, film koji se na prvom mestu, ako ne isključivo, obraća širokoj publici koja, kao takva, ni ne mora nužno preterano da haje za derivativnost i obližnje joj finese. Najposle, opšta mesta su tu i sopstvenom zaslugom, a neretko nam pružaju podosta toga barem povremeno važnog – utehu, privid superiornosti, olakšanje usled prepoznavanja matrica i obrazaca, predvidivost kao dokaz da izvesnost i sigurnost i dalje postoje, pa bilo to i samo na filmu…

PITKA STUDIJA NARAVI

ZLATNI DECKO 59

U tom pogledu, gledaoci brzo shvataju šta im je predočeno: u biti naturalistička priča o mladom fubalskom talentu, autodestruktivnih poriva, dakle, sklonog i nikada osvešćenoj autosabotaži, koji će postati moneta raskusuravanja između prvobitnog menadžera i onih kojima on duguje silne novce, a koji su sada na par koraka do one ključne tačke ekonomske emancipacije na 45 obrtaja – uvođenja prvobitno kako god akumiliranog kapitala u legalne novčane tokove, a da, pritom, naš junak Denis mora da na toj strmini pobedi i samoga sebe, ne iskupljenja, već pukog preživljavanja radi. Prateći tu mustru, u Zlatnom dečku nećemo naići na inovativne zahvate i riskantne poteze u odnosu na očekivano i osvedočeno učinkovito. I kanda je dobro što je tako, jer to svojevrsno glavnotokovsko čistunstvo trasira put ka onome što film ovoga tipa takođe mora da bude – pregledna drama o padu i pokušaju novog uspona, ali i dovoljno zabavna i pitka studija ovdašnjih naravi, sa jasnim komičnim belegom u zadovoljavajućem broju mahova. Stoga, onima koji tako nešto traže i očekuju od savremenog srpskog repertoarskog filma Zlatni dečko pružiće dovoljno. Ali, ukoliko krenemo put već načete priče o opštim mestima, moraćemo da ukažemo i na one tačke gde se na uzorku ovog filma (inače, rediteljskog prvenca) Ognjena Jankovića njihov balast pokazao preteškim po temelj ovog filma, a prvenstveno priče od koje on kreće.

Naime, ušančeni u uvreženo i očekivano, junaci ove priče nemaju previše manevarskog prostora da do njene završinice (u prijatnih 100 minuta trajanja) postanu išta drugo od onih par ponuđenih opcija što počivaju ispod metaforičkog šinjela sazdanog od narečenih opštih mesta. Tako će mladom Denisu kao trener biti nametnut samozatajni i ćutljivi povratnik iz zatvora Maki (još jedna efektna glumačka kreacija nepogrešivo filmičnog Igora Benčine), a i sam njihov odnos će hitro krenuti utabanom stazom, oličenom u anglosaksonskoj krilatici ‘break you to make you’ (moram da te slomim/pokorim kako bih te ponovo stvorio), a to je zahvat koji je endemski prisutan u mnogobrojnjim holivudskim filmovima sličnog tematskog ili motivskog ustrojstva (pomenimo samo Whiplash Damijena Šazela sa Majlsom Telerom i DŽ. K. Simonsom kao recentniji primer dobre prakse). Osim toga, a to je gotovo pa neizostavno slučaj u svim ne samo sportskim filmovima nego i u šire zahvaćenim filmovima sa mačističkom idejnom “kičmom”, distribucija ženskih likova je golema prepreka i ženski likovi su dodatno svedeni na stereotip i puko oruđe upregnuto u svrhu radnje i glavnog junaka i njegovog puta makar klimave i porozne samospoznaje, što je prisutno i u Zlatnom dečku, a što je šteta jer se stiče dovoljno jasan utisak da su i Jovana Gavrilović i Alisa Radaković bile kadre za više od tu predočenog. Oprobani prikaz ovdašnjeg kriminalnog miljea, pak, mirne se duše može shvatiti kao zdravorazumski i prihvatljiv danak žanrovskoj čistoti tog aspekta filma, a prikazi ovdašnjeg shvatanja bezrezervnog hedonizma pod izgovorom noćnog života, gde se Zlatni dečko očekivano poklapa sa filmovima Luke Bursaća (Tmina, Afterparti) doprinose dinamičnosti i frivolnosti kao potrebnoj protivteži kontrolisanoj mučnini priče u kojoj glavni junak nikakako da postane svestan emancipatorskog potencijala vlastitog dara, čak i u svakako surovom kontekstu fudbala kao svojevrsnog oblika savremenog ropstva.

POIGRAVANJE SUDBINAMA

ZLATNI DECKO 20

Uz to, Zlatnog dečka opterećuje i očigledna činjenica da je film u ovom svom vidu nastao iz znatno šireg materijala, što dovodi do iskliznuća poput upadljivog “nestanka” u prvoj trećini izrazito prominentnog lika menadžera Čakija (igra ga Andrija Kuzmanović, nakon Tome nanovo u roli menadžera nadarenih a sklonih i samouništenju), koji, premda ga na početku viđamo i u scenama bez Denisa, naprosto ispari iz priče i filma, da bi se na kratko pojavio u epilogu urađenom u očekivanom vidu brze montaže. To prekrajanje se odrazilo i na ritam pripovedanja, a ovaj problem čeonog sudara naoko komplementarnih, ali ipak oprečnih medija istog korena je nešto sa čim bi se, sva je prilika, sa prilično teškoća nosili i potvrđeni holivudski majstori. Ova lista zamerki mogla bi se zaključiti pominjanjem upitnih odabira u glumačkoj podeli, gde se su jedni kraj drugih našli i glumci sličnih pojava i glumačkih energija, dok se na drugoj strani ima pohvaliti značajno mesto koje Zlatni dečko, kao i Ekipa Marka Sopića pre nekoliko godina, daje ukazivanju na etički krajnje diskutabilno ustrojstvo na kome počiva trgovina igračima i posledično poigravanje sudbinama obično u tom trenutku prokrastinacijom i dalje teško okovanim “vlasnicima talenata i izvođačima sportskih radova”. Ovde možemo da se prisetimo barem nekoliko redova iz bravurozne knjige Fudbal – Sjaj i tama Eduarda Galeana (preveo Vuk Šećerović, objavio Beopolis), na primer onih u kojima se kaže sledeće: “Kada je fudbal prestao da pripada Englezima i bogatašima, na reci Rio de la Plata su osnovani prvi narodni klubovi, organizovani po železničkim radionicama i po lučkim skladištima. U ono vreme, pojedine anarhističke i socijalističke vođe obrazlagale su da je to buržoaska mahinacija smišljena kako bi se sprečili štrajkovi i zataškale socijalne protivrečnosti. Širenje fudbala po svetu jeste rezultat imperijalističke ujdurme koja ima za cilj da se ugnjeteni narodi zadrže u dobu infanitilnosti”. A ovo poslednje izrečeno dakako se može primeniti i u slučaju Denisa, odnosno, Zlatnog dečka.

Adut Zlatnog dečka je i komunikativnost kao osa oko koje se film kreće od prvog do poslednjeg kadra, što je i nužno kod filmova takvih aspiracija, a definitivno valja izdvojiti i odličnu glavnu i noseću ulogu mladog Denisa Murića (znanog iz filmova Enklava i Ničije dete, te serije Grupa), koji je, uz Igora Benčinu, u Zlatnom dečku glumački pružio najviše, dok posebno nedvosmislene i glasne reči hvale zavređuje izvanredan snimateljski rad direktora fotografije Luke Milićevića, koji je pred publiku doneo sliku prefinjenog i bogatog kolorita, dok su brojne dijaloški ustrojene scene dodatno razigrane na pravim mestima, kao i efektan saundtrek na kome se našlo mesta i za eksplozivnu numeru Fudbal benda Boye. Na to se nadovezuje i evidentna produkcijska dostatnost, te se, i uz izrečene zamerke, može izreći sud da Zlatni dečko zaslužuje uspeh u bioskopima Srbije (i regiona) jer nanovo, sa svoje tačke bitisanja, potvrđuje smislenost ulaganja i negovanja primetne ali nekako i uvek krhke tradicije srpskog repertoarskog, odnosno, komercijalnog filma kao ne samo prirodne, nego i prekopotrebne tačke i oslonca i otklona za ostvarenja jasne arthaus provenijencije.