43. oktobarski salon

Beograd, 10. oktobar – 15. novembar 2002. godine

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, Klub Akademija (tj. Rupa) predstavljala je spoj a) mesta gde izlaze „padavičari“, ali i „face“, b) odlične svirke i očajnog ozvučenja i c) memljivog podrumskog vazduha i cigaretama indukovane neprobojne dimne zavese. Sličan spoj se mogao doživeti i 10. oktobra ove godine prilikom otvaranja 43. oktobarskog salona u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, pedesetak metara udaljenom od Rupe. Kiša, gužva, dim cigareta, video i DJ-set Vincent on Wax Borisa Mladenovića (gitariste KUD-a Jarboli) izvukli su iz „Cvijete“ memljivi vazduh koji ošamuti posetioce pri ulasku. A kada se upali svetlo, vidi se da su neke „face“ došle, neke nisu (uglavnom nova politička elita)… i fajront.

Tokom četiri decenije postojanja, beogradski Oktobarski salon je sticao zvanje Najrelevantnije smotre likovnog i primenjenog stvaralaštva u tekućoj godini. Sudeći po ovogodišnjem obimu ove manifestacije, i saradnja beogradskih institucija je takođe porasla, pa su izabrani radovi tokom oktobra izlagani u rekordnih deset galerijskih prostora – Muzeju primenjene umetnosti, podrumu Pedagoškog muzeja, Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, Galeriji „Progres“, Galeriji „Zvono“, Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela, Galeriji ULUS-a, Galeriji SULUJ-a i Galeriji „Žad“, dok je retrospektivna izložba nagrađenih radova likovne umetnosti u proteklih četrdesetak godina u Muzeju „25. maj“ trajala do 15. novembra.

Dve umetničke direktorke ovogodišnjeg Salona, Lidija Merenik (za likovnu) i Dragana Palavestra (za primenjenu umetnost), uz pomoć selektora kustosa Jasmine Čubrilo, Simone Čupić, Ivana Jovića, Gordane Popović-Vasić i Nenada Radića, imale su težak fizički zadatak – naime – obe direktorke su napravile po tri izložbe – istorijsku, tj. izložbu nagrađenih radova na proteklim salonima i Aktuelnosti, tj. dve izložbe tekuće umetničke proizvodnje – po pozivu i putem konkursa. Tako nam je omogućeno da vidimo preko 80 odsto svih nagrađenih radova na prethodnim salonima.

Ako posmatramo aktuelnu postavku Muzeja savremene umetnosti, koja je organizovana po tematskim obrascima, nasuprot tome, u Muzeju „25. maj“ se može videti jedna drugačija istorija posleratne srpske umetnosti – istorijat politike nagrađivanja i njene presudne uloge čak i u kvalifikovanju određenog dela kao umetničkog. Dakle, u Muzeju savremene umetnosti prisutna je interakcija ličnosti, tj., može se videti kako je pojedini umetnik obradio određenu temu, iz čega sledi interakcija s drugim umetnicima, dok je u Muzeju „25. maj“ napravljena postavka po principu interakcije samih radova u lavirintu koji čine četiri prostorije.

Nagrade i priznanja za likovnu umetnost dodelio je žiri koji su činili Vesna Pavlović, Zoran Erić i Mileta Prodanović, a nagrade za primenjenu umetnost dodelili su Ivanka Zorić, Svetlana Mladenov i Borut Vild. Dve glavne nagrade dobili su Jelena Radić, u oblasti likovne umetnosti, za radove Slika i Goblen, i Ivan Kucina, u oblasti primenjene umetnosti, za arhitektonsku instalaciju Dead City. Priznanje Salona za likovnu umetnost dodeljeno je Biljani Đurđević za rad na papiru Uskršnji višak, a za primenjenu umetnost Aleksandru Vacu za rad bez naziva u kombinovanoj tehnici. Novoustanovljenu nagradu Galerije savremene umetnosti u Pančevu – samostalnu izložbu – dobio je Srđan Stanojević za fotografiju bez naziva.

Noćni život podruma Fakulteta likovnih umetnosti, nostalgično pomenut na početku teksta, na svojevrstan način izbija u Slici i Goblenu mlade umetnice Jelene Radić (1978). Radovi su urađeni u dve tehnike, ali istim postupkom – uveličanjem piksela fotografija skinutih s interneta. Odluka žirija da dâ glavnu nagradu slici na kojoj je predstavljeno uputstvo za upotrebu uložaka i goblenu s eksplicitnim pornografskim sadržajem (felacio) rekonstruisanim bod po bod po predlošku sa XXX sajta, predstavlja potvrdu da je Jelena Radić ovim radovima dala blagu infuziju anemičnoj srpskoj likovnoj sceni. Izgleda da još uvek ima nešto da se kaže uljem na platnu, tehnikom koju koristi većina lokalnih umetnika, što je, opet, u obrnutoj proporciji s kvalitetom tih radova. A šta tek reći o vezu?