36. Bitef; Hamlet, Proslava i Supermarket

Središnji deo 36. Bitefa ujedno je bio i njegov vrhunac, jer su tada, dan za danom, izvedena dva najznačajnija ostvarenja iz ovogodišnje selekcije: nemački Hamlet i poljska predstava Proslava. Taj izuzetno visoki umetnički domet ujedno je i jedina zajednička odlika ove dve predstave, koje se bitno razlikuju i na planu forme i na tematsko-značenjskom planu. Doduše, postoji još jedna veza, ali ona je spoljna: obe predstave potpisuju mladi reditelji, što potvrđuje naša predviđanja da će najznačajniji aspekt ovogodišnjeg festivala, na opštem planu, biti promocija novih imena evropske režije (novih bar za našu sredinu).

Ono što prvo pada u oči u predstavi Hamlet (Šaušpilhanover, Hanover) jeste raskošna scenska inventivnost reditelja Nikolasa Štemana koja stvara uslove za očaravajuću scensku zaigranost celog glumačkog ansambla. I, zaista, pre nego što gledalac počne da intelektualno i emotivno komunicira s predstavom, on biva omamljen i opčinjen njenim ludičkim karakterom. Glavni paradoks predstave nalazi se upravo u tom ludičkom principu – jedna izuzetno radikalna i inovatorska scenska postavka Šekspirovog dela postaje bliska šekspirovskoj tradiciji zato što, kao i elizabetanski teatar, predstavlja dinamičan, zanimljiv, uzbudljiv i nadasve zabavan pozorišni čin, koji govori publici svog vremena jezikom tog vremena.

Savremenost Štemanovog scenskog jezika ogleda se u brojnim lirsko-ironičnim parafrazama paradigmatičnih pojava današnje civilizacije: Hamlet razmišlja o prirodi glume gledajući na televiziji film Hamlet Lorensa Olivijea; Ofelijin styling u sceni ludila, u kojoj peva pop-pesmu „I’m a big, big girl in a big, big world…“, podseća na pevačicu Bjork; umesto poljskih trava, poludela Ofelija deli pilule; moćni vladar Klaudije svira saksofon i obraća se podanicima kao na nekom današnjem političkom mitingu… Na osnovu ovog kataloga ne treba donositi prebrze zaključke; ova rešenja su samo na prvom nivou duhovite scenske dosetke, jer svako od njih doseže i viši, metaforički nivo. Ta višeslojnost scenskih rešenja najbolje se ogleda u sceni sviranja saksofona; pored toga što je duhovita i efektna, ova scena pravi i ironičnu asocijaciju na moćnog američkog predsednika, a na najvišem nivou može da bude shvaćena i doživljena kao savremeni, ateistički izraz čovekove najdublje intime, upravo onakve kakvu Šekspir predviđa u sceni Klaudijeve molitve. Zbog te slojevitosti ona deluje i zabavno i ironično i potresno.

Zbog estetske i misaone zaokruženosti, izdvojenosti i autonomnosti ovih pojedinačnih scena, kao i zbog radikalnih zahvata na tekstu (skraćivanje, spajanje, dodavanje tuđih tekstova, glumačko improvizovanje), Štemanov postupak mogao bi da se odredi kao dekonstrukcija – kao pozorišno otelovljenje načela razlike koje ne dozvoljava da se izdvoji potpuno jasan i jednoznačan koncept predstave. Međutim, iako princip razlike vlada predstavom, upravo spomenuti radikalni zahvati na tekstu omogućavaju da se nasluti i neki opšti smisao.

Najradikalniji dramaturški zahvat ogleda se u spajanju likova Fortinbrasa, Rozenkranca, Gildensterna i Horacija; sve njih, a i neke elemente Hamletovog lika, prepoznajemo u Horaciju koga tumači Fabijan Gerhard. U Štemanovoj postavci je upravo Horacije, mnogo više nego Hamlet, onaj ko kritički promišlja situaciju i spoznaje svoju nemoć da nešto preduzme. Nasuprot njemu, Hamlet je temperamentan, iskren, strastan i beskompromisan mladić, potpuno „usisan“ u svoju egzistencijalnu situaciju, i kao takav ni malo nalik na poznatu sliku melanholičnog i rezigniranog junaka (sjajno ga tumači Filip Hohmaer). Treći mogući odnos prema političkim, etičkim i filozofskim pitanjima koje pokreće Šekspirovo delo, označava Klaudije (igra ga Mateas Nojkirš); u već analiziranoj sceni sa saksofonom on govori Odererov tekst iz Sartrove drame Prljave ruke i tako nam se prikazuje kao makijavelistički realan političar. U sučeljavanju različitih ideološko-filozofskih pozicija ogleda se i taj naslućeni opšti smisao ove zaista odlične predstave koja, pre svega, pleni svojom maštovitošću, duhovitošću i autentičnim generacijskim senzibilitetom.

Generacijski senzibilitet sasvim sigurno nije odrednica koja može da se veže za poljsku predstavu Proslava; naprotiv, na osnovu ove predstave mogli bismo, da ne znamo njegove godine, mirne duše da tvrdimo da je Gžegož Jažina iskusan reditelj. Ovaj utisak stvara se na osnovu glavnih činilaca Jažinine režije: besprekorne orkestracije velikog glumačkog ansambla, komponovanja decentnog scenskog izraza, rediteljske nenametljivosti i podređenosti zahtevima priče.

Iako se i ova scenska adaptacija, kao i čuveni danski film Festen po kome je pravljena, odlikuje provokativnom tematikom – otkrivanje porodične tajne (incest i seksualno zlostavljanje dece) – ono što nas u Jažininom postupku mnogo više privlači jeste sâma pozorišna forma. Na prvi pogled, stekao bi se utisak da reditelj brižljivo gradi naturalistički ambijent; tom utisku doprinosi mizanscen koji izražava autentičan ritam porodičnog okupljanja (stalni dolasci i odlasci, smenjivanje grupnih i intimnih prizora), potpuno verodostojni kostimi, dekor, svetlo i rekvizita (ubeđeni smo da za obedom služe prave školjke Saint Jacques!) i, naravno, odgovarajući stil glumačke igre.

Međutim, reditelj vrlo diskretno, bez ikakvih radikalnih rezova, relativizuje analizirani naturalistički ambijent; on to postiže upotrebom scenskog simultaniteta i korišćenjem elemenata filmske tehnike – pretapanjem slika, kombinovanjem totala i krupnih planova koji se izdvajaju pomoću svetlosnih akcenata. Ova scenska začudnost – koja je izuzetno diskretno ostvarena – ne postiže efekat samo na planu teatarske forme; ona doprinosi i stvaranju izuzetno plastične atmosfere teskobe, zloslutnosti, bolesti, dekadentnosti. Takva atmosfera predstavlja bitan element priče o incestu i zlostavljanju dece, jer bi se bez nje sve svelo na ogoljeni društveni problem.

Bogatstvu ove teatarske forme doprinose i brojne umetničke asocijacije – dramske, pozorišne i filmske – koje ona stvara. Cela priča može da se čita preko Hamleta: mladić se vraća u roditeljski dom gde treba da se suoči sa bolnom porodičnom tajnom, suprotstavi figuri oca i sukobi s majkom koja staje na očevu stranu. Tema prikrivene bolesti (ili nastranosti) koja ugrožava porodicu asocira na Ibzena, a dramska situacija porodičnog okupljanja priziva Čehova. Besprekorna orkestracija velikog glumačkog ansambla asocira na rad reditelja Petera Štajna ili Jažininog učitelja Kristijana Lupe, dok atmosfera severnjačke građanske porodice podseća na neke Bergmanove filmove… Sa velikom verovatnoćom se može pretpostaviti da je dobar deo ovih asocijacija rezultat svesnih namera reditelja Gžegoža Jažine.

Na kraju moramo da napravimo jednu ogradu i naglasimo da prostor ovog teksta ne dozvoljava detaljnu elaboraciju sjajnih uloga ostvarenih u predstavi Proslava koju je izveo Teatar Rozmajtošči iz Varšave. Zato ćemo samo izdvojiti izuzetne glumce Andžeja Hiru kao hamletovski uznemirenog Kristijana, Mareka Kalitu kao grubog i odlučnog Mihaela, Evu Dalkovsku kao surovu majku Elze, Jana Pešeka kao zločinački smirnog oca porodice Helgea, Magdalenu Ćelecku kao čudnu, blagu i osetljivu Piu.

Posle vrhunca oličenog u ove dve sjajne predstave, 36. Bitef je doživeo pad ritma. Taj pad bio je uslovljen koncentracijom domaćih predstava (tri jedna za drugom) koje je festivalska publika već videla, ali i neuspehom koji su doživele dve poslednje predstave – Supermarket u izvođenju Théâtre de la Place iz Liježa (Belgija) i, posebno, Hamlet u izvođenju Divadlo Andreja Bagara iz Nitre (Slovačka).

Na samom početku treba jasno naglasiti da je belgijski Supermarket imao ozbiljan tehnički hendikep – igrao se na velikoj sceni Sava Centra, potpuno neprikladnoj za dramski teatar, tako da su glumci morali da se naprežu da bi „dobacili“ misao i emociju i do prvih redova partera. Šteta je što nije pronađen neki drugi, alternativni prostor u kome bi mogla da se smesti vrlo kabasta scenografija ovog Supermarketa, koja se u Liježu igra u zgradi starog manježa; inače, ta scenografija, čiji je autor Vinsent Lemer, sa velikom atletskom stazom, ogromnim lestvicma iz sale za fizičko i bezbrojnim školskim klupama predstavlja jedno od zanimljivijih rešenja ove scenske postavke.

Međutim, i da su prostorni uslovi bili povoljniji utisak o predstavi reditelja Paola Mađelija ne bi bio mnogo povoljniji; kao i u predstavi Malograđani CNP-a iz Podgorice, koju potpisuje isti reditelj, stiče se utisak da scenska atrakcija ima apsolutnu prednost nad dramskom elaboracijom. Neka od tih nesporno maštovitih i efektnih rediteljevih scenskih rešenja ostvaruju određen emocionalni efekat (neke scene plesa, kiša ping-pong loptica, maketa aviona koja leti nad scenom i gledalištem i sl.), ali u većini slučajeva ostaju bez rezultata.

S druge strane, reditelj i glumci nisu elaborirali dramsku radnju, tako da se osećao prazan hod, koji je stvarao i utisak dosade. Ovo je bilo posebno primetno u igri glavnog glumca, Žan-Mišela Baltazara čiji Leo Švarc nije prolazio kroz različita stanja u suočavanju sa svojom neobičnom životnom situacijom – stalno mu se ponavlja isti dan – kao što to predviđa drama Biljane Srbljanović, već je u svim scenama bio isti. Ovaj razvojni put Švarcovog lika je od presudnog značaja za komad: on predstavlja glavni dinamički princip u repetitivnoj dramaturškoj strukturi i iz njega spontano proističe ubojita završna misao ove odlične drame. Naime, kada posle različitih pokušaja da se oslobodi ovog mučnog vremenskog kruženja Leo Švarc na kraju svesno odluči da se odrekne svoje prošlosti i spali lažni dosije, tek onda za njega može da počne novi život… Ova misao se nije mogla prepoznati u predstavi Paola Mađelija.

Dok je predstava Supermarket Paola Mađelija bila razočaranje, dotle je slovački Hamlet u režiji mađarskog reditelja Roberta Alfeldija samo potvrdio početne rezerve i strepnje, koje smo izneli u najavi Bitefa. Ova verzija Hamleta ne zaslužuje ozbiljnu analizu jer je reč o potpuno površnom, proizvoljnom, prepotentnom, bleferskom, neshvatljivo neukusnom (kičerskom) i, u najboljem slučaju, poluamaterskom tumačenju Šekspirovog remek-dela. Šteta je što se 36. Bitef nije završio jedan dan ranije, jer je ovako narušen utisak o jednom od sigurno najboljih izdanja našeg uglednog pozorišnog festivala. Iz gostovanja slovačkog Hamleta treba izvući nauk za budućnost da nikakvi razlozi, osim onih čisto umetničkih, ne smeju da imaju značaj u izboru predstava… Ali, da ne završimo u ovom tonu: ako se dogovorimo da je vreme na trenutak stalo, kao u Supermarketu Biljane Srbljanović, onda možemo proglasiti da se takmičarski deo 36. Bitefa završio dan ranije i, shodno tome, da je ovogodišnje izdanje festivala pružilo veliko zadovoljstvo ljubiteljima umetničkog i tragalačkog pozorišta.