Ma neee, ovo neće biti još jedna kolumna o Vojislavu Koštunici. S tim da imate u vidu da sam prethodnu rečenicu napisao prvog aprila! Dakle: da, ovo će, nažalost, ipak biti… znate već šta. Zašto ga napokon ne pustim na miru, ta i on je nečije dete? Pustio bih ja njega, vrlo rado, ali neće on mene, ni milione mojih sapatnika – i u tome i jeste problem. Evo je sad čak i Nikolić Tomislav zapretio Srbiji Vojislavom Koštunicom kao i njegovim budućim premijerom, ako se koaliciono venčaju posle 11. maja. Šta nam to govori? Prvo, da Koštunica uvek nađe nekog dežurnog borisatadića da mu posluži u kritičnom trenutku; drugo, da je mogući opstanak Vojislava K. na istom mestu u radikalsko-deesesovskoj vladi najuputnije tumačiti kao poslednju, najsuroviju osvetu Vojislava Šešelja Srbiji, zemlji koja ga je valjda nekako i nečim „izdala“.
Ipak, ništa od ovoga nije „tema“: ako Srbija bude glasala tako da ova kombinatorika bude stvarna i moguća, onda većinska Srbija i zaslužuje Koštunicu kao lošu beskonačnost, sve sa solistom Šormazom i pratećim orkestrom za svadbe, sahrane i ostale parastose. Ovde me zanima nešto drugo, to jest, pokušavam da nađem odgovor na bitno pitanje naših olupanih života koje bi, parafrazirajući Rejmonda Karvera, moglo da glasi: o kome govorimo kada govorimo o Vojislavu Koštunici? A sve to, pak, isključivo na bazi onoga kako nam se on sam predstavlja, upravo svojim rečima, upravo ovih dana.
Prošle je nedelje, naime, taj čovek sasvim ozbiljno izjavio kako Srbija ne može i neće da se odrekne Kosova, jer bez Kosova „postojanje Srbije ne bi imalo smisla“. Ove je nedelje, pak, isti čovek izjavio kako se na predstojećim izborima ne izjašnjavamo „za ili protiv Evrope“, nego „za ili protiv Srbije“ (kanda se podrazumeva da je on „za“, pa vi sad vidite ko je „protiv“, i šta takvima treba raditi). Pošto ova stvar izgleda dobija ubrzanje, ne smem ni da pomislim šta bi narečeni gospodin mogao izjaviti koliko sledeće nedelje.
Okej, već čujem prigovor da je u toku predizborna kampanja, a u njoj se svašta laprda, pa tome ne treba pridavati veliku pažnju. Štono bi rekao premudri Ćiro Blažević: „svašta se kaže kada se priča“. Eto, nije li se Hilari Klinton čak prividelo kako je otoič sletala u Tuzlu pod kišom snajperskih kuršuma, pa se docnije pokazalo da je ispala em lažljivica, em „glupa u društvu“? Jeste, ali to samo pokazuje njeno rastuće očajanje: počela je da laže kao gubitnik, i to joj je sasvim pravedna pokora. Zašto? Između ostalog i zato što je zlatno pravilo ozbiljnog politič(ars)kog zanata da čak i u laganju i u demagogiji valja imati mere i stila.
E, to je ono isto što je Koštunica izgubio – ako je ikada i imao – i to se pokazuje na primerima mnogo opasnijim od bilo čijeg baronisanja glede sopstvenih „avantura“. Jer, V. K. ne laže o sebi, što bi bilo, je l’ te, banalno: ne, njegova je laž „kosmička“ u svojoj pretencioznoj sveobuhvatnosti. Najpre, njegovo uporno metafiziciranje kosovskog problema, njegova uporno ponavljana i varirana, apsolutno skandalozna upotreba reči „nikada“ – kao da je on sam nekakav žrec, demijurg i vlasnik Istorije, a uzgred i Srbije, a ne tek obični smrtnik „odviše ljudski“ ograničenog uvida – i njegovo trapavo, preciozno, te smešno-da-nije-opasno nabacivanje sa ništa manje nego smislom egzistencije cele jedne zemlje, ukazuje na ponašanje u kojem ima (rastućih!) elemenata nezdrave fetišizacije jednog aspekta života zemlje i njenih ljudi (Kosova) i njegovog totalnog pretpostavljanja svemu drugome, rasipničkog rasitnjavanja dela za celinu, čak do te neverovatne mere da se negira smisao rođenja i postojanja svakog deteta u kolevci na ulicama Srbije, ako ova ostane (ili: prizna da je ostala) bez Kosova, pa još i Metohije! Namerno sam izabrao ovu „drastičnu“ i „melodramatsku“ bebeću sliku: ona jeste takva, ali baš to konsekventno sledi iz Koštuničinih reči. Ako neko želi da kaže da Koštunica „nije tako mislio“, odgovor glasi da je – tako rekao!
Radikalno „uopštavanje“ jedne lične opsesije, njeno takoreći ontološko vanredno unapređenje u odsudni momenat celokupnog življenja i umiranja cele jedne zajednice – to je opasan simptom, to je totali(tari)zacija jedne lične (dakako, i grupne; no niti jedna grupa nije drugo do – deo Celine, nikada Celina sama) opsesije, njeno zapovedno, besprizivno, prisilno transferisanje/uvaljivanje Celini, dakle „svima“, dakle u konkretnom slučaju Srbiji. Prostije rečeno, sasvim je moguće i zamislivo da bi život građanina Vojislava Koštunice „bez Kosova“ postao „besmislen“; njegovo je neotuđivo pravo da tako misli i oseća, i ljudski je saosećati sa njim u ovom teškom trenutku. Nevolja je u tome što premijer ne govori o sebi nego o Srbiji-kao-takvoj, i to vanvremenoj, kao da nekakva zamišljena mistična srž „večnog srpskog“ progovara baš kroz njegova usta (mada možda progovara kroz usta Igora Brakusa, Milke „dobro veče“ Canić, Dragiše Binića ili Snežane Mikić Dakić; to na ovom svetu garant nećemo saznati). Elem, za tako nešto V. K. je ne samo neovlašćen nego i neovlastiv – ama baš niko ko se rodio i ko će umreti, kakvu god poziciju zauzimao u jednom društvu, ne može legitimno pretendovati na ovu vrstu suverene kontrole nad Smislom. Na tako nešto kroz istoriju su pravo polagali samo diktatori, i to ne obični, nego oni „mesijanskog“ t(r)ipa.
Tu dolazimo do izjave br. 2, kao logične posledice izjave br. 1: ako već Znam ključne tajne smisla života (ne Montija Pajtona, nego Srbije), ako Znam i to šta Srbija neće-nikada-učiniti, onda me ni polukorak ne deli od pomisli – čvrstog uverenja čak – da se između Mene i Srbije može staviti barem znak približne jednakosti. Sve dalje jednačine su lake, prosto klize i jurcaju umom: glas za mene ili onoga kome ukažem milost poverenja glas je za Srbiju; glas „protiv“ mene glas je protiv Srbije. E, kad se dođe do te tačke, uvek neko ugasi svetlo!
