Shodno potrebama službe obreo sam se pre desetak leta u zemunskome restoranu, etno-retro-vintage-štatijaznam, nema još nikoga pa natenane razgledam šta je sve okačeno o zidove i šta je sve poređano po zidanoj furuni i po banku možda u tu izložbenu svrhu i sazidanom (videću docnije sličnu zbirku i u slavnom njujorškom muzeju: prevaziđena bela tehnika, kakvo smo joj samo laskavo ime dali, mi ondašnji urođenici: kuhinjske i kućne alatke kakve još imam u Farkaždinu, a koje se tamo knjiže kao artefakti iz pok. XX veka, jednog inače od najlepših u mojoj uspomeni).
U restoranu su sadžaci, sita, naćve, ručkonoše, krčazi, obramica, modle za gurabije, čunak, uglačan od silne premda davnašnje upotrebe, peglajz na žeravicu, koji me je podsećao na petla, imao je ispred drvene drške nekakvu krestu od tuča, ko zna koji je kovač to izmislio, uglavnom se niko od sledbenika nije usudio da napravi peglu bez te grombudže…
Pored pegle stoji nešto sivkasto, četvrtasto, socijalističko, šta je, pisaća mašina, UNIS, ona na kojoj sam načinio svoje prve novinarske korake, lepo rečeno, a kakvu sam zahvaljujući muzici i kupio, da ne čekam na red u „Ekonomskoj politici“, nego da budem svoj gazda, samodovoljni poslenik pis. reči, vsegda gotov da nešto sroči i u skrovitosti doma svojega… Ali zašto si, dobri gostioničaru, na banak stavio ovaj industrijski proizvod? Kućište pisaće mašine je plastično, a stoji uz kamen za kupus, pored svećnjaka i pored kalaisanog posuđa, pa imaš ovde sva doba iz poznavanja društva: kameno, bronzano, bakarno, gvozdeno, imaš krasne stvari od drveta i gline… Avaj, pisaća mašina je ipak na svom mestu, na smetlištu istorije, u klasi neupotrebljavanih stvari: načelo odbačenosti je, priznaćeš, kudikamo važnije nego njezin oblik, materijal ili godina tvorbe.
Pre nekoliko dana pronađe moja kći uredno upakovanu pisaću mašinu, ne ovu iz prethodnog pasusa, nego jednu iz naredne faze mog dijalekt. razvoja: našla sam tvoju crvenu mašinu, olivetti, stvarno, pazi ti to, prihvatim se naknadno pronađene imovine, ali zbog utakmice Nemačka-Italija zaboravim je u kolima, danas je bogme odonud uzmem, da ne bi neko od čestit. obijača pomislio kako je pod šarenom krparom na zadnjem sedištu nešto vrednije: laptop, opravljeni štampač, akumulator ili pršut.
U parkiću koji je vlast vanredno ulepšala uoči vanrednih izbora sednem na klupu, i nakon četvrt veka izvučem mašinu iz futrole: potpuno je, gle, ispravna, ima kočnicu, da joj valjak ne šeta dok ju poslenik tiska nosa po aerodromima, peronima, rovovima, stadionima i ne znam gde sve ne (davnym davno D. mi poklonila pisaću mašinu, američku, minijaturnu, svu od metala, kakvu je imao pokojni Hemingvej, koja zvala se portabl i koja dođe prababa laptopu, vodi se kao nestala nakon mojih seoba i druge knjige seoba; biće nađena i ona, kad budemo tražili nešto drugo).
Dok sa nevericom oprobavam da li sva slova i sve poluge rade, a rade, koči trotinet na dva koraka od mene: vozač ima sedam ili osam godina, pitam ga da li zna šta je ovo, približi se, sleže špicastim ramenima: „Kasa?“
♠
Starost, ko je ne zna skupo bi je platio; šale o starenju dosadnije su, zar ne, od same starosti (kao i pošalice o braku ili tašti: dosadnije su kudikamo od samih tih prir. pojava); klonim se starijih građana vazdan ornih da se šale na račun te životne dobi, njima to dođe kao trijumf besmrtnog duha nad materijom koja kopni ispod očuvanog šešira, ispod kravate, ispod bele košulje i ispod drap pantalona: nemate vi prava, braćo, da se iz ličnih interesa šalite na račun celog svog pokolenja, hteli biste da još malo budete zabavni i tobože nadmoćni, a sam Crnjanski je napisao „na usnama mi gorka trulost rudi“!
Ne bih da mi se duh ozoholi niti da sa s visoka gleda na telo kao na ljušturu koja mu bezmalo više i ne treba, jer je takoreći postao vireless: telo je moj drug ništa manje nego takozvani duh, vidim i sam da nije više sve baš cakum-pakum, ali našto i tome posvetiti vremena više nego što se mora: usavršio sam nekoliko tehnika da prenebregavam starost, međutim me sustiže istina na trotinetu: znai svoe mesto!
♠
U svakoj od mojih antologija dosade nalazi se rečenica: „Uzeli su nam Kosovo, sad će Vojvodinu, pa Sandžak, bićemo Beogradski pašaluk na vodi…“ To kad čujem, ma bilo i za susednim astalom, plaćam svoja dva espresa i odlazim za svojim svrhama, ali evo ti glavnog urednika „Več. novosti“ – da nas prosvetli, ako smo možda tek počeli da čitamo novine, ili da nas na večnu istinu i on podseti, ako nam je vrana pamet popila: „Ne vredi. Može službeni Beograd sutra da prizna nezavisnost Kosova, Oni će nakon toga tražiti da Vojvodina bude republika. Kad i na to pristanemo, Oni će zahtevati najviši stepen autonomije za Rašku oblast, potom pravo Albancima iz Bujanovca i Preševa na izjašnjavanje o teritorijalnom pripajanju ‘državi Kosovo’, pa donošenje odluke o prekidu specijalnih veza sa Republikom Srpskom, pa rušenje Dodika, zatim da SPC prizna papu kao vrhovnog vladara, da SANU promeni ime… Nema tu kraja.“
Nije li ovo kao vožnja motocikla po buretu? Prisna poznatost staze: nekome je muka od jednog te istog, drugog baš to opija!
Vozi, majstore!
