Zamračeni vidici

Trinaestog maja na nekadašnji Dan bezbednosti, na Drugom programu RTS-a je emitovana poslednja emisija „Vidik“, autorke Jasmine Vujnović Milošević.

Posle pet godina emitovanja, svakog drugog petka u mesecu, u kasnim večernjim časovima, izgubljena je jedina emisija u Srbiji gde se na kritičan način promišljalo i govorilo o važnim društvenim temama. Provociran je kritički pristup, odbacivanje stereotipa i favorizovan individualni stav naspram kolektivnih obrazaca mišljenja. Vrhunski intelektualci, uz zanimljivu upotrebu citata, kao inspiracije za razgovor, bavili su se univerzalnim pitanjima pojedinca i društva – od zavisti, ljubomore, preko vere i pohlepe do medija i slobode.

Ovo nije bila emisija populističkog tipa, baš naprotiv, ali je bila jedina u Srbiji, a verovatno i u regionu, nakon ukidanja sličnih emisija polemičkog tipa na 3. Programu HRT-a.

Bilo je nešto od „stare televizije“ u ovom izdanju, jer ste slušali zanimljive aktere kako na televiziji govore o temama koje se ne smatraju „televizičnim“. U doba kada se u medijima vreme meri sekundama, razgovor koji traje sat vremena smatra se potpunom egzotikom. Nadalje, potvrđuje se da su mnoge dileme današnjeg čoveka i društva univerzalne, od nastanka filozofije, od antičkih vremena, samo se njima u medijima bavimo sve površnije.

Zato nije bilo mnogo reakcija kada novi urednik Obrazovno-naučnog programa Ilija Cerović nije potpisao odobrenje za nastavak emitovanja novih epizoda „Vidika“. Nije Čvorović, ali je na Dan bezbednosti pobedila potreba RTS-a da nam ponudi nove i „modernije“ TV formate. Naravno, nismo dobili ništa, što je opet simbolično jer ili imate program širokih vidika ili ga nemate.

Tako je teret društvene kritike ostao na emisiji „Čas anatomije“ na RTS-u 2, gde su gosti akteri kulturne scene Srbije, tako da su autori ujedno kritičari i analitičari. Emisiju uređuju Marija Nenezić i Jasmina Vrbavac. Pošto je filozofija sahranjena, ostala je kultura, pa se kroz tu prizmu još diskutuje o stanju u društvu. Reditelj Filip Čolović je pokušao da kroz kreativnu scenografiju i uglove snimanja doda dinamiku emisiji i bolje je vizuelno uobliči. Ipak, dok gledam „Čas anatomije“ neprekidno imam utisak da se emisija snima gerilski, kada se na RTS-u izređaju politika, sport, doktorska ordinacija, muzika, pa ako ostane sat vremena prazan studio – daj ga onima iz kulture. Isti osećaj sam imao kada sam gledao razgovore u „Trezoru“, a onda su se u jednoj emisiji usred razgovora zaista otvorila vrata i neko se zapitao šta se tu snima. Bojana Andrić je očigledno namerno ostavila taj deo emisije, jer kultura i istoriografija moraju da snimaju „iz prve“ kao na samom početku televizije na magnetoskopima.

U „Času anatomije“ se desila slična stvar kada je nekom iz ekipe gotovo pola minuta zvonio mobilni telefon dok se nije vratio i ugasio ga. Ne zanima čoveka tema.

Na kraju, postoji još jedna emisija na RTS-u koja se bavi sličnom tematikom a nosi naziv „Socijalizam ili kapitalizam“, gde autor Nenad Milošević kroz portrete savremenika pokušava da prikaže kontinuitet naše kulturne scene.

Posebno sam upamtio portret Dimitrija Tasića, čoveka koji je uređivao časopis „Vidici“ (gle tužne reprize gašenja vidika na televiziji), izdao dela Slobodana Jovanovića, zatim Miloša Crnjanskog, urednik u BIGZ-u, a pre toga bio deo redakcije za kulturu Televizije Beograd gde je predstavljao dela iz filozofije i društvene teorije. Već nedeljama mota mi se po glavi njegova priča o odlasku sa televizije. Bio je na Televiziji Beograd u vreme njenog uzleta, ali je brzo ostao zatečen pred činjenicom da se njegov lik i ime zahvaljujući masovnom mediju pojavljuju na celom ekranu. Što je bilo obrnuto proporcionalno značaju tema o kojima je izveštavao. Znate, nekada se u Dnevniku opširno govorilo o svim aktivnostima drugova i drugarica u oblasti kulture kao važnom delu društveno-političkog rada. Nekako u isto vreme, Dimitrije Tasić se prisetio kako je jedan slovenački filozof na 20 stranica u jednom stručnom časopisu analizirao Hajdegerov tekst i na kraju se potpisao inicijalima. Kada ga je upitao zašto ne puno ime i prezime, filozof mu je odgovorio kako to ne bi bilo u redu jer nije iznosio sopstvene ideje već se bavio Hajdegerovim delom. Tog trenutka je Dimitrije Tasić shvatio kuda vode masovni mediji i postideo se svog lika preko celog ekrana sa imenom i prezimenom dok izveštava o nekakvim zaključcima sa kongresa pisaca-samoupravljača. Čovek je shvatio da želi da se bavi izdavaštvom i danas verujem da je doneo pravu odluku.

Na sreću, tada je postojala kakva-takva mogućnost izbora, a ja se plašim da danas nakon gašenja jedine emisije koja se bavi Filozofijom nema alternative. A „Čas anatomije“ možemo posmatrati i kao autopsiju kulturne scene, njeno seciranje, jer se i tu prostor u medijima drastično sužava. Zameniće je izveštaji sa crvenih tepiha i zaključci o našoj nacionalnoj kulturi – najboljoj na svetu.