Ministar finansija ima više sreće nego pameti. Do zuba naoružani Tomek prkosno je petog oktobra špartao od Skupštine do Moskve i natrag, ispred Markove parfimerije upozorio je demonstrante da će pred istorijom i Bogom odgovarati nasrnu li na radnjicu od koje živi tročlana porodica: „Vi možete ovo da upalite, znam da su vam vaši nalogodavci sa Zapada to i naredili, mi srpski radikali donećemo vlasniku nove kartone parfema i novu kasu koja još neko vreme neće morati da bude fiskalna!“ Rulja je, postiđena, ustuknula, višestruki republičko-savezni poslanik se kroz suzavac probio do Ruske crkve, sa kupole je od razularene mase zahtevao da smesta omogući prolaz vozilima GSB-a kojima radništvo ide na popodnevnu šihtu, ali čak ni rodoljub ne može sve: dok je apelovao na huligane da poštede Glavnu poštu, u Narodnu banku umarširao je Dinkić nesvestan da ga od smrti deli pišljivih sto koraka.
Koliko smo puta čuli ubicu koji bi voleo da se vreme vrati unazad a da on ne povuče oroz, da ne potegne nož, da ne zamahne sekirom! Ovde imamo obrnut slučaj: čovek koji nije prolio naglu krv kao da žali što je to propustio, stavlja nam do znanja da nije bio bolećiv niti kolebljiv, ne, naprosto nije bilo u blizini! Mada, ako pošteno promislimo, nije ni sad kasno: lopov je tu, lovac je još u snazi, džebane ima…
Kad bi neko bio spreman da položi život za NBJ, za stabilnost dinara i sl., taj bi rekao: „Da sam ja bio ne portir Narodne banke, nego slučajni prolaznik, Dinkić bi provalio samo preko mene mrtvog“, ali ne, Toma Nikolić se i ne pretvara da bi dao život za tu saveznu ustanovu, naprotiv, viteški braneći njenu neprikosnovenost utrnuo bi tuđi život: „Ubiće ga Bili kao zeca!“, kaže neko u Maratoncima, „Smakao bih ga kao zeca!“, veli T. N., kakve to veze ima, a kakve nema?! Priroda imitira umetnost, narodni poslanik poistovećuje se sa Bilijem koji mu je u neku ruku kolega.
Izjava Tomislava Nikolića nadahnula je lisicu i ždrala da među poraženim (da li?!?) snagama sprovedu anketu: „Gde ste bili petog oktobra i koga biste bili ubili da vam se osmehnula sreća?“
1. „Tog dana sam se, a to će vam posvedočiti milioni Zemunaca, opasao kašikarama i stao u ragastov Magistrata. Da je neko pokušao nasilno da uđe, odosmo u vazduh i ja i Magistrat i južni deo zemunske pijace. Čak i da su me ranili i da su demontirali eksplozivno punjenje oko mog struka, opet ne bi oskrnavili Magistrat, oko vrata sam imao šal od plastičnog eksploziva dugačak devetnaest metara, bio je tear–activated, jer lako zasuzim… A koga bih ubio? Vi to mene provocirate?! Kažite slobodno vašem gazdi da nikog ne bih ubio, čak ni njega, ali bih narodne neprijatelje do jednog pohapsio. I sudio im po kratkom postupku. To da.“ (dipl. pravnik neodredive životne dobi)
2. „Bio sam u Geneksu. Dovršavao sam predavanje za moje studente i postdiplomce u Podgorici, Banja Luci, Nišu, Subotici i Kragujevcu, oko mene dvadeset tetkica, tri kafe-kuvarice, dve baba-sere, dočule da DOS neće ostavljati žive svedoke i kojekakve očevice, grlio sam ove nesrećnice a nekoliko dana kasnije samo što me nisu udarale po zulufima tim njihovim džezvama i opiračama, koga bih ubio, mislim da sam odgovorio na to pitanje. Pa i za to sam bio sposoban svega par minuta! Sad sam ponovo predan nauci, koja kao što znate em traži celog čoveka em je sama po sebi humana, humanistička i takoreći humanitarna.“ (prof. univerziteta, 52)
3. „Hteo sam da odem u Bubanj Potok, ne kao rezervista, nego da prodam audi koji mi je Bracika protiv moje volje utrapio, uzmi pa uzmi, mislio sam, bolje da ga dam i upola cene nego da ova partizanština zapleni i opogani tako lepu uspomenu, u Bubanj Potoku čujem da je pijaca samo nedeljom i da gori Skupština takozvane Jugoslavije. Koga je trebalo da ubijem, a eto nisam? Verovatno mnoge, ali su većinom Srbi, od mnogih ljudi mi se prevrće stomak, a moram da ih volim jer su Srbi, to je fabrička greška nas koji profesionalno precenjujemo i obožavamo Srbadiju.“ (matičar sprski, 64)
4. „Završavao sam studiju, bolje reći viziju o renesansi jugoslovenskog rukometa, pravio program budvanskog festivala, redigovao moje disidentsko-direktorske memoare, vlasnik jedne od banaka čiji sam komitent baš je bio na vezi, insistirao je da me lično izvesti o naglom priraštaju sredstava na moj račun, upozorio sam ga, naime, da su moji politički neprijatelji sposobni da mi napakuju svašta samo da bi mi se osvetili za dobra kojima sam srpski nacion štedro obasipao dugi niz godina, posle toga sam čuo da je Milanović prošao kroz toplog zeca i bilo mi je žao što to nisam ja. Znate, kad su nacisti spaljivali knjige, jedan se pesnik takoreći razboleo kad je shvatio da na lomači nema nijednog njegovog dela… Za koga žalim što ga nisam ubio? Nisam tip koji bi oduzeo ljudski život. Da upropastim ili zagorčam nečiji život, to da. Ali samo ako bi tome, kao na primer Bebi Popoviću, to zaista bilo nauk. (svestr. ličnost, 56)
